Milan Marić otkriva detalje iz filma o Tomi Zdravkoviću: Nešto ga je u popularnosti vuklo na dno

Glavna uloga u filmu "Toma", koji oslikava život legendarnog Tome Zdravkovića, a čiju režiju potpisuju Dragan Bjelogrlić i Zoran Lisinac, poverena je glumcu Milanu Mariću. Za potrebe snimanja išao je na časove pevanja, ali je i mnogo vremena proveo pričajući sa prijateljima i porodicom Tome Zdravkovića, kako bi što vernije izneo lik.

• Kolika je odgovornost igrati Tomu Zdravkovića?

- Velika je odgovornost, i to iz prostog razloga što mislim da ne postoji čovek koji nema svoj doživljaj Tome. Ko je Toma? Šta je Toma? Kakav je simbol Toma, jednog vremena, jedne epohe i danas? Baš zbog toga je velika odgovornost.

• Šta je za tebe Toma Zdravković predstavljao, a kako sada gledaš na njega?

- Istraživao sam Tomu Zdravkovića tokom priprema, gledao sam televizijske intervjue, čitao pisane... malo smo pričali sa kolegama, sa rodbinom... Tako da sam skupljao neke stvari koje su meni bile suštinske zanimljive. Sad smo već u snimanju i sad je na meni nešto drugo. U dogovoru sa Draganom rešili smo da ne radim imitaciju, jer ovo i nije dokumentarni film o Tomi. Mi želimo da napravimo našeg autentičnog Tomu, kako ga mi doživljamo, i mi ga iz tog ugla i predstavljamo.

- Toma i ja ne ličimo uopšte. Tako da to je jedan od velikih izazova. A, sa druge strane, divno je raditi film o takvom čoveku. On je simbol nekog lepog vremena i neverovatna je koincidencija njegove smrti sa raspadom te zemlje u kojoj je doživeo svoju slavu preko malog sela na jugu Srbije. Došao, prošao, proputovao to što je proputovao, bio to što je bio i ostao i dan-danas.

- Preneo je narodu ogromnu emociju. Iako ta zemlja, u kojoj je on stvarao, ne postoji više, u njenim "ostacima" danas svi znaju ko je Toma Zdravković. I to je uspeh.

• Dok si se pripremao za ulogu, šta ti je od Tominih karakternih crta ili gestikulacije bilo najteže da usvojiš?

- Izbegavam da radim imitaciju kao imitaciju. Ne može sad ni potpuni opozit od Tome Zdravkovića. Negde smo se mi dogovorili i naš je stil da iznesemo njegove karakterne i fizičke crte. Bitno je da kad ima petoro glumaca, vi kažete: E, ovo je Toma.

- Ali, opet, to nije dokumentarni film, niti idemo tom logikom. A, što se tiče njegovog karaktera, možda je glavno pitanje šta to mi romantizujemo i zovemo boemstvom? Da li je to boemstvo romantična priča ili iza toga stoji neka malo teža priča, koja nagoni na takav, kafanski život?

- Često kažemo jao kako je nekad lepo bilo biti boem. Ali, nažalost, taj čovek (Toma Zdravkovič) završio je prerano. E, sad tu crtu, tu neku autodestruktivnu crtu, to ne znaš šta je. Šta ga je koštalo, šta ga je grizlo? Šta ga je vuklo da ide dalje, šta mu nije davalo mira? Nešto što je u svoj toj slavi, u svom tom ostvarenju jugoslovenskog sna, u toj svoj popularnosti njega vuklo na dno.

Ali kontrast leži u tome da je on sa tog dna stvarao najlepše stvari.

- I ekipa sa kojom se on družio je atipična. Njegovi najbliži prijatelji bili su čuveni Zoran Radmilović i Mika Antić. Veoma slične sudbine. Sva trojica su umrli od kancera, sva trojica prerano, sva trojica u svojoj profesiji fenomenalni. Sva trojica su imali nešto što je nadgrađivalo njihovu umetnost, nešto što ih je "grizlo", nešto što ih je teralo da stvaraju iz svog ugla.

• Da li ti je neko od članova porodice ili prijatelja Tome Zdravkovića sugerisao da ne izostaviš nešto što je baš autentično za njega?

- Nije mi prvi put da radim neku istorijsku ličnost. U jednom trenutku procesa pripreme za ulogu ja potpuno otvorim sve kanale i razgovaram sa svima. Mišljenje o Tomi volim da čujem i od ljudi koji su mlađi od mene, i od onih koji su ga poznavali, pa i od onih koji nisu. Naravno, volim da slušam o njemu i od njegovih prijatelja, porodice... Pričam sa svima da vidim šta je univerzalno za pevača. I onda kad shvatim šta je univerzalno, ja to prisvojim i lik gradim sam. Onda je sve zatvoreno. Za svaku sugestiju je kraj.

• Da li si privatno malo boem kao Toma?

- Svi smo mi pomalo boemi. Mislim da nemam tu autodestruktivnu crtu, ja imam neku drugu. Ali, nije moj sport alkohol.  Suštinski to vreme je valjda to i nosilo, alkohol. Poroci tog doba su bili kocka, alkohol, žene, trošenje novca. E, to je sve što je Toma imao, a ja, u poređenju s tim, suštinski, nisam poročan tip.

• Kojoj sceni se najviše raduješ?

- Osam epizoda i ceo film imaju mnogo scena. Ali, nešto što je najinteresantnije i najsličnije mom poslu, a što nikada nisam radio, jesu nastupi i pevanje. Možda mi je to bila najveća nepoznanica kada sam vežbao, kada sam prolazio kroz scenario. Nastup pevača je sličan pozorištu, prenosiš emociju, a opet nije pozorište. I dok pevaš, glumiš. Dižeš masu, barataš njihovim emocijama repertoarom svih pesama, dok mi, glumci, to radimo drugačije. Mi isto manipulišemo emocijama publike, ali tekstom.

• Koja Tomina pesma ti je omiljena?

- Nemam jednu. "Tužno leto", "Za Ljiljanu", ima ih stvarno.

• Da li si uzimao časove pevanja?

- Ja nisam Toma Zdravković. Ja lepo pevam, ali možda me je teško slušati. Morao sam jer sam želeo da propevam koliko god da je to moguće sa mojim kapacitetom.

Kompletan razgovor sa Milanom pogledajte u videu na početku teksta!

 

(Marko Pantić, m.pantic@telegraf.rs)