Oskarovka Sintija Vejd otkriva zašto je uzela Srpkinju za glavnog naratora i zašto bi volela da snima u Srbiji

Rediteljka Sintija Vejd može da se pohvali da je osvojila Oskara, i zo 2008. godine za dokumentarac "Freeheld", a aktuelan je njen novi dokumentarni film "The Flagmakers", u kojem je glavna naratorka Radica Marković iz Srbije.

Preporučujemo

Zanimljivo je da je izvršni producent ovog dokumentarca poznati košarkaš i nekadašnji MVP NBA lige Janis Adetokumbo.

Oskarovka Sintija Vejd je bila gošća redakcije Telegraf.rs, s kojom razgovarali o njenom dokumentarnom filmu "The Flagmakers", o Radici Marković, njenom radom. Tokom razgovora otkrila nam je da li bi pravila dokumentarac o Srbiji i Srbima.

Ali, da kreneno radom.

• Na početku, hteo bih da Vam poželim dobrodošlicu u Srbiju. Šta Vas dovodi u Beograd?

Veoma sam ponosna i uzbuđena da me je Američka ambasada kontaktirala. Oni su pogledali jedan od mojih filmova, koji se emituje na platformi Disney plus, koji se zove "Flagmakers", koji govori o najvećoj američkoj fabrici za proizvodnju zastava. I jedan od glavnih likova je Srpkinja i koja priča svoju priču. Iz Američke ambasade su me pozvali i bilo je neverovatno, danima smo posećivali mnoge grade, jeli divnu hranu i divno primljeni od ljudi.

• Da se fokusiramo na Vaš najnoviji film, "The Flagmakers". Koji je glavni cilj Vašeg dokumentarca?

Glavni cilj mog dokumentarca je da pozove ljude da razmisle o svom smislu pripadanja i svom smislu identiteta u bilo kojoj državi gde žive. U ovom slučaju je u pitanju američka fabrika za proizvodnju zastava. Ono što je zanimljivo o ovoj fabrici jeste da su većina radnika imigranti, izbeglice širom sveta iz celog sveta. Postojao je porast belog nacionalizma, rasizma, antiimigrantskom raspoloženja. Imigranti prave zemlje boljim, prave zajednice boljim, tako da sam ja htela da ispričam priču koja pokazuje to.

• Vaši dokumentarci pokazuju kako ljudi različitih pozadina mogu da rade zajedno i da nađu zajednički jezik. Da li ovo može da se primeni na svet jednog dana? To jedinstvo.

Jedan od razloga što sam želela da napravim film o toj fabrici, zato što ima u njoj desetine, desetine jezika koji se govore. Ljudi iz celog sveta rade, stvaraju jedan predmet, uz pomoć njihovih ruku. To je za mene predivna prezentacija kako demokratija bi mogla da izgleda. To idealna demokratija, zato što ljudi rade zajedno kroz svoje različitosti, uče jedni o drugima. To je skoro neka vrsta savršenog mikrokosmosa kojem se nadamo da demokratija može da bude.

• Glavni narator Vašeg filma je Radica. Ona dolazi iz Srbije. Šta Vas je impresioniralo najviše kod nje? Šta ste od nje naučili u ovom filmu?

Jedan od razloga što je Radica postala glavni narator dokumentarca je to što priča kao pesnikinja. Stvarno. Govori pesničkim jezikom. Mi ne zaziremo od problema u Sjedinjenim Američkim Državama. Mi se zaista bavimo pitanjima antiimigrantskog raspoloženja, rasizma.. Ona posećuje Kip slobode i kaže: "Ti ne voliš nešto zato što je savršeno, ti voliš nešto što je vaše." I to je zaista ostalo u meni. Gde god da živiš, čak i kada imaš problem sa tvojom zajednicom, sa tvojom državom, nadaš se da ćeš zajedno sa tvojim sunarodnicima da se preseliš na bolje mesto.

Printskrin: Youtube/AntetokounBros Tv

• Jedan od producenata filma je poznati košarkaš, Janis Adetokumbo. Da li možete da nam kažete nešto o vašoj saradnji?

Janis je grčki imigrant i preselio se na područje Milvokija u Viskonsinu sa svojom porodicom. Na neki način, on je sjajan izvršni producent za ovaj film. Ovaj film je startovao kao nezavisni film i na kraju je završio Nacionalnoj geografiji, čiji je vlasnik Dizni, i pomogla je da se završi film. Janis je u tom trenutku je imao serije o svom životu i o svom životu kao imigrant kada je došao u Ameriku na platformi Disney Plus. To je bio na neki način savršen brak nekoga ko je visok kalibar, koji veruje u priču imigranata na način da se počne ponovo sa životom u novoj zemlji. I tako je on izvršni producent filma.

Foto: Nikola Tomić

• Jedna se od vodećih režiserki za dokumentarce. Zašto režirate dokumentarce? Da li potoji specijalna veza između Vas i dokumentaraca?

Da. Zanimljivo je da me nekad ljudi pitaju: "Kada ćeš da režiraš pravi film?" I ja kažem: "Dokumentarci su pravi filmovi." I na neki način mislim da se teže prave, jer ne znate gde priča ide. Vi se posvetite priči. U slučaju filma "The Flagmakers", tri godine. I kao da si u Alisa u zemlji čuda. Skočiš u zečju rupu i ne znate gde će vas ta zečja rupa voditi. Ali to nepoznato je mnogo interesantnije i ako možete da uradite dokumentarac ispravno, mislim da možete da izazovete veći uticaj u pogledu da ljudi razmišljaju o problemima na drugačiji način, otvarajući srca i umove na različita pitanja.

• Koja poznata ličnost vas fascinira najviše najviše?

Kao i žena režiser u Holivudu, uvek pratim druge režiserke poput Ketrin Bigelou. Uvek pratim druge režiserke, jer ono što ja zaista želim da vidim, ono što sam upravo želela da vidim su žene koje su kao ja, ali možda 20 godina starije. Primećujem da kada sam mentorka mlađim ženama, veoma su gladne da se povežu sa mnom i da uče od mene. I vidim sebe u tome kada gledam druge režiserke. Dakle, Džejn Kempion i Ketrin Bigelou i neke od žena koje sada snimaju ogromne holivudske filmove. To je ogromno dostignuće jer je još mnogo industrija kojom dominiraju muškarci u Holivudu.

• Gde nalazite ideje za Vaše filmove?

Ponekad sanjam o predmetima i slike me neće ostaviti na miru. I mislim da je možda ovde neki film. Ponekad čitam članak i mislim, pa, možda bi ovo bio zanimljiv film. U slučaju ove fabrike zastava film "The Flagmakers", moje ko-rediteljke Šer, Liza i ja, stvarno smo razgovarali o tome koliko smo se neprijatno osećale sa američkom zastavom jer smo se osećale kao da je uzeto ovom veoma konzervativnom, belom grupom desnice. A kad su je izneli po kućama ili je stavljaju na poleđinu svojih velikih kamioneta, govorili su nešto u šta nismo verovali. Bilo je veoma antiimigrantski. Bilo je veoma belo, veoma Trampovski, veoma, znate, stani uz nas ili nisi patriota. I mislila sam da možeš da ispituješ, možeš da tuguješ, možeš se nadati i još uvek biti patriota. Dakle, taj film je proizašao iz pitanja. Dakle, ponekad je čitanje članka, ponekad je samo pitanje.

Foto: Milena Đorđević

• Da li imate neke ideje da režirate neke dokumentarce o Srbiji i Srbima?

Uspeli ste sa svojim idejama. I ja bih. Pa, volela sam da budem ovde, i volela sam da posećujem. Išli smo u nekoliko različitih gradova sada, očigledno. Ovo je neverovatno bogato kulturno područje sa neverovatnim, prosto neverovatnim pričama. Zanimljivo, nekada sam predavala na diplomskom nivou kinematografije u Njujorku, i jedan od mojih omiljenih diplomiranih studenata je Srpkinja. Da. I ona je sada snima sopstvene dokumentarne filmove, i ide napred i nazad iz Amerike u Srbiju. I svaki put kad vidim njen novi film na društvenim mrežama, tako sam ponosna na nju. Bila je moja neverovatna studentkinja. Dakle, očigledno ima zaista neverovatnih priče ovde i volela bih da više sarađujem i istražiujem ovde.

• Pomenuli ste "prave filmove", kao što su akcioni filmovi, komedije, prolaze dobro na boks ofisu. Da li dokumentarci mogu imati mesta u bioskopima kao "pravi filmovi"?

Mislim, mi, mislim, živimo u zlatno doba dokumentarnog filma. Znate, kada sam prvi put počela, počeo je da postoji MTV, postojao je History Channel. Bila sam kinematograf za sve te rane godine, tako da sam ja bila kamera. Snimala sam za A&E neke kablovske kanale, a zatim kako je Netflix rastao, i sada Apple ima svoju platformu, i Disney Plus ima svoju platformu. Samo sada ima toliko mogućnosti za dokumentariste i mnogo je više mejnstrim. To je zapravo bio jedan od razloga. Bila sam zaista uzbuđena zbog Janisa da bude jedan od naših izvršnih producenata, jer ljudi koji su zainteresovani za

košarku možda neće biti zainteresovani o dokumentarcu o fabrici zastava, ali kada je pričao o tome, onda su drugi ljudi, neočekivana publika, pronašli film i to mi je bilo uzbudljivo. Tako da definitivno postaje više mejnstrim.

• Osvojili ste Oskara 2008. godine... Koji je recept za dobijanje Oskara?

Dobila sam Oskara za kratki dokumentarac, "Freeheld" 2008. godine. Ponovo sam nominovana 2013. za još jedan dokumentarac, "Mondays at Resene". Koji je recept za dobijanje (Oskara,prim.aut)? Ne znam koji je recept. Ovaj film, "The Flagmakers", je zapravo ušao u uži izbor za Oskara ove godine, ali nije uspeo. Tako da sam četiri puta bio u užem izboru. Dva puta sam nominovana, jednom sam pobedila. Nema garancije, to je promenljivo. I mislim da je to lekcija za mene uvek ne snimaš film tražeći nagrade. Stvarno pravite film da otvori srca i umove. Ti praviš najbolji film možeš da se osvrneš na problem o priči, a onda gde god ide, ide. I svaki film je drugačiji. Ima drugačiji put.

• Koji su Vaši dalji planovi? Da li planirate da nastavite da snimate dokumentarce ili da režirate filmove koji su "regularni"?

Upravo sam završila četvorodelnu Netflix seriju o profesionalnim sirenama, što je cela karijera. To je industrija vredna pola milijarde dolara globalno širom sveta. To je bila serija od četiri dela koju sam režirala. Bila sam na čelu serije i bila sam izvršni producent. To je bio zaista ogroman posao. I jedna od stvari koja mi je bila uzbudljiva bilo je da smo ponekad snimali izmišljene vrste fantazijskih sekvenci, a onda smo snimali dokumentarnu seriju iz stvarnog života. Dakle, to je bila kombinacija. Bio je hibrid igranog i dokumentarnog, i to je za mene veoma uzbudljivo mesto. Dakle, 100%, želim da pređem na fikcijsko formalno stvaranje filmova, ali bih volela da zadržim neke dokumentarne elemente. Možda je to kinematografija, možda je malo više ručno, možda je to malo intimnije. Uradila sam dva fikcijska projekta. Jedna je bila adaptacija kao producent mog kratkog dokumentarca koji je dobio Oskara, "Freeheld". To je bio igrani film koji je objavljen 2015. godine sa Eliotom Pejdžom i Džulijan Mur u glavnim ulogama i Stivom Karelom i Majklom Šenonom. I to je... Izdao ga je Lionsgate, i bila sam jedan od vodećih producenata na tome. Tako sam počeo da učim o fikcijskom filmskom stvaralaštvu. A onda neposredno pre pandemije, snimila sam igrani film od 26 minuta, samo da pošaljem na festival neku vrstu dokaza da mogu da radim fikciju. Sada sam zaista spremna za sledeći korak, jer se sve više nalazim sa mojim dokumentarcima. Snimam ih više fikcijski, kao kod proaktivnih snimaka i razmišljanjam o kadriranju i korišćenju različitih sočiva onako kako biste to uradili u igranom filmu.

(Telegraf.rs)