Slobodan Ćustić za Telegraf.rs otkrio koja scena mu je bila najteža za snimanje u "Igri sudbine"

Glumac Slobodan Ćustić je u intervjuu za Telegraf.rs otkrio koja scena mu je bila najteža i najkomplikovanija za snimanje u seriji "Igra sudbine", gde glumi lik Vukašina Suvobrka. Takođe, pričao je o potezu kolege Nenada Jezdića, koji se, kao što je poznato, obratio jednoj ženi u pozorištu pošto se ona tokom trajanja komada "Knjiga o Milutinu" dopisivala mobilnim telefonom.

Preporučujemo

• Gospodine Ćustiću, veliko veče. Hiljadita epizoda serije "Igra sudbine". Vaš komentar povodom toga?

Šta reći, a ne oduševiti se. Kada smo počeli 2019. godine, nismo očekivali baš. Očekivali smo 200,300 epizoda, pa 500, 600, 700... Hiljadita, evo je... Biće tu još posla mnogo.

• Kako će se razvijati Vaš lik u "Igri sudbine"?

Dokle god se bude snimala serija, moj lik će se (pojavljivati). Mada je teško reći da se jedan čovek od 60 godina razvija. Što je bio, razvio se. Ali samo ćemo otkrivati neke njegove veće, dublje slojeve, strašne veze sa kojima on nije bio u kontaktu, ali jednostavno pojavi se odjedanput... Ima gomilu ljudi koje je zadužio. Vukašin Suvobrk je jedan častan čovek i nikada nikom nije činio zlo, sem zlotvorima, naravno.

• Koji trenutak u "Igri sudbine" najviše pamtite?

Pa onaj trenutak kad je trebalo da saopštim porodici Kanački da je Ada umrla. To je, onako... Ne znam da li bi sada isto tako odigrao. To je mač sa hiljadu oštrica, ne sa dve. Što god tu čovek da napravi, potpuno je ljudski, toplo. A što god drugačije da uradi, i to je. Dakle, ovde je u stvari pitanje neke mere, pitanje neke emotivne sposobnosti, odnosa prema životu, prema svom životu, prema tuđem životu. To je bila najteža, najkomplikovanija scena koju sam snimio u ovoj seriji.

• Koliko ste sebe uneli u svoj lik u "Igri sudbine"?

Ja se trudim da ništa ne unosim sebe, jer treba posle otići kući. I zamislite sada kada igram nekog ubicu, pa se vratim kući. Ne ide. Svaki lik radim školski, kako su me na Akademiji učili moji divni profesori, profesor Milenko Maričić. Po tom njegovom receptu koji sam i ja malo nadogradio, pa kada sam mu rekao šta sam ja tu osmislio, on je tada bio oduševljen i rekao: "Hajde, matori, napred." On je mene zvao matori zato što sam bio najstariji od svih studenata. Mogu da unesem neke emocionalne uspomene iz svog života, pa da ih prekopiram u tu situaciju, ali ako one ne leže tu, ja odustajem. Znači samo ako im je zaista mesto. Nikad nisam uradio ništa da bih štrčao, nego samo da bih bio to što treba, što je neophodno seriji, što je neophodno kolegama. Nema guranja, nismo u gradskom prevozu.

• Vaš kolega iz "Igre sudbine" Nenad Jezdić je opomenuo jednu gospođu, verovatno ste ispratili. Kako Vi komentarišete taj slučaj i da li je gospodin Jezdić pravilno reagovao?

Naravno da je Nenad u pravu. On je jedan veoma umeren i odmeren čovek, stabilan i to što je on uradio, ja znam da je on u sebi ključao, ali on je to veoma lepo, toplo i sa, naravno, malo ironije upozorio i skrenuo pažnju ljudima. Neki se i zaborave. Ja imam moju monodramu i počinje ovako: "Molim Vas, nemojte da gasite vaše mobilne telefone. Nemoj da je neko utišao, ali imate samo obavezu, ako Vas neko nazove, da se javite, da kažete gde se nalazite i šta radite i nastavite dalje razgovor. Mi ćemo svi sačekati da Vi završite i onda ću ja da nastavim."

• U kojim ulogama Vas još možemo gledati?

Nema. Ja sam od prošle godine arhiviran, to jest u penziji sam. U pozorištu nemam vremena trenuto. Samo u "Igri sudbine". Mislim da je to sasvim dovoljno za sada.

(Telegraf.rs)