Reditelj Radivoje Raša Andrić otkrio kako su nastali filmovi "Munje!" i "Kad porastem biću Kengur"

Ako ste ikada izgovorili "Izdali ste hardkor!", zapitali se da li je Dule Savić stvarno bio na krovu, ili se nasmejali na pomisao o "nekontrolisanim mislima", onda ste deo kulturnog fenomena koji je stvorio reditelj Radivoje Raša Andrić.

U iskrenom i detaljnom razgovoru za Jutjub kanal Behind The SMC, čovek iza filmova "Munje!" i "Kad porastem biću Kengur" razbio je iluziju o glamuroznom svetu filma i otkrio priču o nastanku ovih remek-dela – priču ispunjenu haosom, gerilskim snalaženjem, finansijskim akrobacijama i kreativnošću koja je cvetala uprkos svemu.

Preporučujemo

Mnogi bi pomislili da su filmovi koji su tako precizno uhvatili duh jedne generacije rezultat pažljivog planiranja i velikih budžeta. Istina je, međutim, mnogo zanimljivija. Ona počinje jednim neočekivanim telefonskim pozivom koji je Andrića, tada iskusnog pomoćnika režije, lansirao u rediteljsku stolicu na način koji on sam opisuje kao "holivudski".

"Holivudski" početak: Slučajni reditelj i film napravljen za devet meseci

Pre nego što su se "Munje" uopšte pojavile na horizontu, Andrićeva karijera dobila je neočekivani zaokret.

"Godinama sam radio kao asistent i pomoćnik, ali nisam imao ambiciju da odmah režiram. A onda su me zvali Duda Mijatović i Goran Radaković i rekli: 'Mi imamo scenario i mislimo da znamo kako ćemo da nađemo pare, hoćeš da režiraš?' Bio sam u potpunom šoku, pitao sam ih: 'Otkud sad ja?'", priseća se Andrić. "Ja kažem, ne znam da li to umem. A oni meni: 'Šta ne umeš, gledamo te na snimanjima godinama, ti si najbolji, ti ćeš to da uspeš!'"

Tako je nastao njegov debitantski film "Tri palme za dve bitange i ribicu". Ceo proces, od tog poziva do premijere, trajao je neverovatnih devet meseci, što je u svetu filma gotovo nezamislivo. Iako je to bio njegov prvi film, u njegovoj glavi i srcu već je dugo tinjala jedna druga priča.

"Munje!": Šest godina haosa za jednu noć na filmu

Iako deluje kao da je uhvatio trenutak, film "Munje!" je zapravo projekat koji se krčkao punih šest godina. Njegov put od ideje do platna bio je trnovit, nepredvidiv i, na kraju, trijumfalan.

Od novogodišnjeg skeča do kutije pune papirića

Prvobitna ideja bila je daleko od bioskopskog hita. "Munje su u početku bile zamišljene kao niz kratkih skečeva za novogodišnji program na televiziji. Ideja je bila da ti skečevi odvajaju muzičke spotove", objašnjava Andrić. Taj projekat je propao, ali ideja nije umrla. Scenarista Srđan Anđelić je nastavio da sakuplja fragmente, dijaloge i situacije inspirisane noćnim životom Beograda.

"Kada su mi konačno doneli scenario, to je bukvalno bila kartonska kutija puna papirića, salveta, kartona od cigareta... Srđan je samo rekao: 'Samo ovo da sredimo'. I mi smo to sređivali", kroz smeh priča reditelj.

Gerilsko snimanje i finansijske akrobacije

Film je sniman bez ikakve finansijske pomoći države. Producent Milko Josifov je, prema Andrićevim rečima, morao da pribegava "finansijskim akrobacijama" da bi projekat opstao.

"Milko mi je prilazio s vremena na vreme na snimanju i govorio: 'Moramo da imamo 170.000 gledalaca, inače odoše nam stanovi!' Nije više bila banka u pitanju, nego neki, da kažem, Voždovački momci", otkriva Andrić ozbiljnost situacije. Premijera je svesno odložena da sačeka političke promene. "Završili smo ga 1999, a čekali smo da Sloba padne. Milko je rekao: 'Sad će na jesen'. Mislili smo, ma važi, čekamo ga deset godina, sad će zbog tvog filma... I stvarno je pao."

Legendarne replike rođene na setu

Duh gerilskog snimanja preneo se i na sam kreativni proces, gde su neke od najlegendarnijih scena i replika nastale spontano:

"Izdali ste hardkor!": Ova kultna rečenica nije postojala u scenariju. Smislio ju je i izgovorio Marko Banićević, koji je u filmu igrao gitaristu i birao muziku. To je postala njegova jedina, ali besmrtna replika.

Sergej za volanom: Tokom snimanja scene u kolima, Sergej Trifunović, koji je slagao da zna da vozi, uspeo je da se sudari sa vučnim vozilom koje ga je vuklo. "Uprkos krutoj rudi koja ih je spajala, on je uspeo nekako da ga prestigne i zabije se u njega, slomivši sve", kaže Andrić.

Gojko Sisa: Nikola Đuričko je ulogu dobio tako što je praktično presreo Andrića u gradu i "izgrdio" ga što ga nije zvao. "Na probu je došao sa potpuno osmišljenim likom, uključujući i onaj specifičan govor. Bilo je toliko smešno da smo mu branili da tako priča van snimanja kako bi sačuvali magiju za film. Nismo mogli da živimo od tog njegovog kretenskog govora", seća se reditelj.

"Kad Porastem Biću Kengur": Zrelost u kladionici na Voždovcu

Nakon eksplozije popularnosti "Munja", pritisak je bio ogroman. Andrić je tražio pravi scenario i pronašao ga u tekstu Miroslava Miće Momčilovića.

Promena imena i lokacije

Film se prvobitno zvao "Novi Beograd", ali je zbog nedostatka sredstava i ponude za besplatne lokacije, radnja prebačena na Voždovac. "Producent je rekao, nađite vi za džabe lokacije na Novom Beogradu, pa ćemo snimati tamo. Naravno, nismo našli", objašnjava Andrić. Konačni naslov, "Kad porastem biću Kengur", predložio je Zoran Cvijanović, inspirisan novinskim člankom o deci koja su kao idola navela Vladu Divca.

Pionirski rad sa HD kamerom i tehnički peh

"Kengur" je bio prvi domaći film snimljen HD kamerom, koja je tada bila tehnološka novina, ali i logistička noćna mora. "Bila je ogromna, iz nje su izlazila tri debela kabla, a prvog dana snimanja nismo ni znali kako da je upalimo. Zvali smo Radana Popovića u Los Anđeles da nam pomogne."

Ipak, najveći peh desio se u postprodukciji. "Zbog tehničke greške u laboratoriji u Mađarskoj, u četvrtoj rolni filma su izbrisani centralni zvučni kanali. Zbog toga se u nekim scenama ne čuju ključni zvuci, poput radija u kladionici ili udarca u sto. Izašao sam sa te novinarske projekcije i nikad nisam odgledao film do kraja u bioskopu. To me je iznerviralo", priznaje Andrić.

Filozofija stvaralaštva: "Jedan film zamisliš, drugi snimiš, a treći izmontiraš"

Kada govori o svom pristupu, Andrić naglašava važnost timskog rada i evolucije ideje. "Film je živa stvar. Scenario se menja kroz saradnju sa glumcima, scenografom, direktorom fotografije... Ja kao reditelj na kraju samo donesem odluku, jer neko mora. Ali najbolji film nastaje kada slušaš sve te pametne ljude oko sebe."

On ne stvara filmove kalkulišući šta publika želi. "Ja pravim ono što je meni zabavno. Ispostavilo se, srećom, da to što dira mene, dira i gledaoce."

Priče Radivoja Andrića nisu samo anegdote; one su svedočanstvo o jednoj eri, o snazi entuzijazma i talentu koji su nadvladali sve prepreke. Njegovi filmovi su dokaz da se kultna ostvarenja ne rađaju u sterilnim uslovima, već u kreativnom haosu, iz iskrene želje da se ispriča priča koja odjekuje – čak i ako je scenario za nju napisan na salvetama i kutijama od cigareta.

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Behind The SMC)