Održana komemoracija povodom smrti Mihaila Miše Vukobratovića: "Ostavio neizbrisiv trag u našoj kulturi"

U Pozorištu na Terazijama održana je komemoracija povodom smrti poznatog reditelj Mihaila Miše Vukobratovića, koji je preminuo je u 73. godini.

Tokom svoje bogate karijere, režirao je brojne poznate serije, među kojima su "Bolji život", "Nije lako sam muškarcima", "Otvorena vrata", "Stižu dolari", "Bela lađa", kao i mnoge druge.

U Pozorištu na Terazijama okupili su se članovi njegove porodice, kolege, prijatelji, poštovaoci njegovog rada.

Tu su Radoslav Zelenović, Rade Marjanović, Mina Lazarević, Jug Radivojević, Žarko Stepanov, Iva Štrljić, Stevan Piale...

Rade Marjanović, glumac i v.d. direktora Pozorišta na Terazijama, zamolio je prisutne za minut ćutanja povodom odlaska Mihaila Miše Vukobratovića.

On se potom drhtavim glasom se oprostio od prijatelja i kolege.

"Ostavio neizbrisiv trag u našoj kulturi. Bio je podjednako uspešan i u filmskoj, pozorišnoj  i i televizijskoj profesiji. Mihailo Vukobratović je rođen u Beogradu 1952. godine,  diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.  Tokom uspešne karijere, režirao je brojne TV serijekoje su obeležile jedno vreme i postale deo kolektivnog sećanja. Bio je jedno od najvažnijih imena domaće televizijske produkcije, režirajući serije u kojima su se pojavljivale i stasavale generacije novih glumaca i koje su oblikovale generacije gledalaca. Serije poput "Otvorena vrata", "Nije lako s muškarcima", "Bolji život", "Bela lađa", "Porodično blago"...

"Osim u produkciji filmova i televizijskih serija, postavio je standarde i u režiji televizijskih spektakla i velikih događaja koji su obeležili jedno vreme i društvene promene tog doba. Mišin filmski i TV put je svima nama veoma poznat. Naša želja je da Miši pošaljemo pozdrave ljubavi i poštovanja i zahvalnosti  za sve ono što je učinio za pozorište na Terazijama. Za nas, Pozorište na Terazijama, osnovano je dva puta. Prvi put kad je nastalo i drugi put kad nas je Miša nakon izuzetno teškog perioda 2005. godine vratio na sadašnju adresu i profilisao kao muzičko pozorište, kao pozorište mjuzikla. To se kaže u pravom trenutku pravi čovek na pravo mesto. Zato bih zamolio umetničkog direktora Željka Jovanovića da kaže nekoliko reči o tome koliko je naš Miša doprineo ovoj kući", naveo je Rade Marjanović.

Potom se obradio umetnički direktor Pozorišta na Terazijama Željko Jovanović.

"O Mišinom radu na televiziji govoriće se još mnogo vremena. U razrušenu zgradu koja se renovirala unedogled došao je sa idejom kako da je obnovi. Tačno je znao šta treba i kojim redom treba uraditi. Postavio je administrativne osnove, kada je u statut pozorišta uveo da se igraju mjuzikli. Dovođenjem svetskih imena uvodi principe koji su u skaldu sa načinom rada na Brodveju. Učinio je mnogo za mnoge, a najpre za glumce. Uveo je audicije. Veliki je broj kojima je otvorio prostor da ostvare svoje ambicije. Miša je zadužio sve nas u pozorištu, ovaj grad i celu našu teatarsku scenu. Zbogom, dragi Mišo", rekao je Željko Jovanović.

Bivša gradska sekretarka za kulturu Beograda Gorica Mojović takođe je govorila o Miši Vukobratoviću.

"Nije trebalo danas ovako da bude. Trebalo je da bude ovako kako je... da Miša više govori", rekla je sa knedlom u grlu, podsećajući da je upravo 5. jula 2005. godine Mihajlo Vukobratović otključao ulazna vrata obnovljenog pozorišta, dočekavši goste, zaposlene i prijatelje. Zatim je 13. oktobra iste godine usledila prva premijera, kada su "svetla pozornice obasjala" ponovo rođeno pozorište.

Mojović je podvukla da obnova Pozorišta na Terazijama nije bila "obična rekonstrukcija". Prisećala se turbulentnih devedesetih, kada je takozvana prva faza rekonstrukcije dovela do blokiranja žiro-računa pozorišta, zbog čega su zaposleni primali plate preko udruženja dramskih umetnika. Druga faza, kako je rekla, završila se "zakatančenim vratima" pozorišta, delom zbog rada "takozvanog izvođača, čije ime ne želim ni da pomenem".

Prekretnica je nastupila 2000. godine, kada je Miša Vukobratović preuzeo kormilo direkcije. "On je bio čovek koji je imao viziju i misiju", naglasila je Mojović. Njegova vizija je bila potpuna obnova, a misija da "pokaže da je muzički žanr, odnosno mjuzikl, vrhunska pozorišna umetnost".

Danas, u dubokoj tuzi zbog njegovog odsustva, Pozorište na Terazijama, koje postoji već 76 godina, i dalje nosi pečat njegove neumorne posvećenosti. "Velika je to usamljenost. Ogromna je to praznina. Najveća, naravno, za njegovu porodicu, kojoj izražavam duboko saučešće", poručila je Mojović, ističući da je Miša u svojoj misiji u potpunosti uspeo, ostavivši iza sebe instituciju koja je postala sinonim za vrhunski mjuzikl.

Emotivan govor održao i glumac Žarko Stepanov.

"Dragi prijatelji, uvažene kolege, poštovana porodice.

Danas se, nažalost, opraštamo od našeg Miše Vukobratovića. Umetnika, reditelja, pedagoga. Ali pre svega čoveka koji je znao da prepozna talenat i da mu pruži šansu.

Za mene Miša nije bio samo reditelj. On je bio vrata u jedan novi svet. Zahvaljujući njemu dobio sam svoju prvu glavnu ulogu – ulogu Denija Zuka u "Briljantinu". I tako zakoračio u svet muzičkog pozorišta. On me je uveo i otkrio čari mjuzikla.

Taj trenutak mi je promenio život. Da nije bilo njegove vere u mene, možda nikad ne bih krenuo tim putem.

Miša je bio tiha snaga. Umeo je da vidi više od onog što je očigledno. Imao je osećaj za ljude, za scenu, za muziku, za ritam života. Njegove predstave su imale dušu, kao i on.

U svom omiljenom džemperu marke GANT, bio je siguran, strogo profesionalan, ali sa toplinom koja se pamti. Imao je poverenja u svoje glumce, što je davalo krila svima koji su sa njim radili. Imao je retku osobinu da u vama probudi ono najbolje. Nije vas učio da igrate ulogu, učio vas je da budete čovek i da kroz to dođe umetnost.

Možda nas je Miša za trenutak napustio, ali je ostavio trag u svakom od nas koji smo imali sreću da radimo sa njim. Njegova dela, njegov duh i ono što je dao pozorištu živi i dalje.

Mišo, hvala ti na poverenju, na prilici, na svemu. Počivaj u miru", naveo je Stepanov.

Emotivan govor održala je i glumica Mina Lazarević.

"Pre svega da izjavim saučešće porodici.

Ja ništa nisam napisala. Rekoh govoriću iz srca. Našminkala sam se da ne bi plakala, al' ne vredi. Ali Miša zna da sam ja jedna lenjivica i improvizator i da neću ništa napisati. Al' on je rak isto kao i ja i on zna šta znači govoriti iz srca.

Sigurna sam kao nijedno drugo pozorište, ovo pozorište je bilo više puta i pred zatvaranjem i i u krizi i neko ko je bio na čelu ove kuće pre njega nije baš uvek znao kojim putem da krene. A put je bio toliko jasan. I on je to video. I sada ja ne ponavljam sve ono što su rekli pre mene. On je imao osećaj šta ovo pozorište treba. Šta nama treba kao ansamblu. I nikada mu nije bilo teško da to sprovede. Nikada nije na rečenicu e Mišo treba nam ovo ili treba nam ovo ili fali nam ovo, nikad nije rekao ne može. Uvek smo znali da je tu za nas i da će da nam izađe u susret i da će da nam pomogne. To je to je užasno važan osećaj i i nama je to mnogo značilo.

U takvom jednom od trenutaka kada je ovaj potpuno rasulo bilo u pozorištu i kada smo bili od pred jednim od zatvaranja. Ja sam uskakala u Brilijantin kao jako mlada. Nije bilo vremena ni za audiciju ni za probu. To je bilo uskakane u uskakane. I samo su me zvali iz pozorišta i kažu da reditelj Brilijantina Miša Vukobratović hoće da me vidi i upozna da zna kom uskače u predstavu. I to je baš ono što je Žarko pomenuo. Toliko sam na prvu osetila i da mi veruje i da da ima poverenja u ono što ću da uradim instinktivno.

Posle toga smo se videli na kastingu za Porodično blago. I ostalo je istorija. Ono što pamtim kad je on u pitanju to je lagana saradnja. Lagana profesionalnost. Sve je bilo lagano. Toliko profesionalno al' lagano. Znao je da razume sva naša raspoloženja, sve naše frustracije, našu sujetu. Nikad nije došao da nas grdi onako kad smo svi tu ni na setu ni na sceni. Nekako uvek izdvoji se sa strane pa ti kaže e uradi ovo ovako ili nemoj ovo, nemoj to. To je išlo posle da priđe sa strane da mi kaže e nemoj mnogo se vrštiš nešto ti se čelo mnogo naborava, vodi računa. Ali jako diskretno i jako prijateljski profesionalno i to je ono po čemu ću pamtiti našu saradnju. Davao je vetar u leđa. Bio je jedno veliko dete. Ja sam ga tako doživljavala. Imao je neke crne vesele okice dečačke koje su se radovale svakom danu snimanja, svakoj probi. Bio je dovoljno stariji od mene da mu persiram. Al' odmah mi je rekao da mu ne persiram. I uvek smo imali nekakvu profesionalnu bliskost i uzajamno poštovanje bez obzira na razliku u godinama, a to je recimo za njega isto specifično da je i mlade i starije i svoje vršnjake i one koji su tek početnici gledao sa poštovanjem. I nije gradio svoj autoritet dranjem i kaznama i uslovljavanjima nego svojim svojom profesionalnošću i svojim načinom rada. Osećali smo se ušuškano, ugodno. I znali smo da će nas uvek ispraviti kad u nečemu grešimo ili u nečemu nismo baš dobri.

Nekako je umeo da izvuče maksimum i da da pravu indikaciju. Sad ja to sve govorim iz glumačkog ugla ali ali da nama glumcima koji smo i sujetni i detinjasti i svakakvi mnogo znači da nas nekako stavi u neke šine i da idemo pravim putem.

Mnogo sam zahvalna zbog utemeljenja ovog pozorišta na mesto koje mu pripada kao jedino muzičko pozorište na Balkanu. On je toga bio svestan. Hvala mu za to što je to izgurao do kraja. Za rakove inače važi da su jako, jako, jako uporni. A to je trebalo na tom mestu biti. I da, on je bio pravi čovek na tom mestu. A koliko ja imam iskustva s njim bio je u svim mestima na kojima je bio, bio je pravi čovek na tom mestu.

Bio je čovek koji će uvek pomenom svog imena ili pojavom da mi razvuče osmeh na licu. I srećna sam i privilegovana što sam imala priliku da toliko dugo radim sa njim. Nedostajaće. Hvala ti, Mišo", rekla je Mina Lazarević.

Za kraj, obratio se i Jug Radivojević.

"Poštovana porodico. Uvažene kolege, dragi prijatelji. Sve je teže i teže ovo već godinama, opraštati se od naših kolega. Sve je teže suočiti se da više nisu sa nama oni koji su bili bliski deo naših života, naših profesija. A samim tim, sve je teže razumeti život i pronalaziti smisao. Setimo se samo Terazijskih legendi... A koliko tek Mišinih saboraca sa setova. Siniša Pavić, Lane Gutović, Nikola Simić, Bata Živojinović, Radmila Savićević, Mišo Janketić, Branko Cvejić, Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj, Ljubiša Samardžić, Žika Milenković, i tako, i tako redom.

Godinama pokušavam da razumem sve ove prerane odlaske, ali mi svaki pokušaj iznova obesmisljava tu nameru. Jednostavno, ne ide. Kako tek razumeti ovako tragičan odlazak našeg prijatelja, kolege, sabrata, Mihaila Miše Vukobratovića. Ako je uteha, jedina uteha može biti čudna koincidencija da su baš najveći odlazili na tako tragičan način.

Eshil, Molijer, Tenesi Williams, Isidora Dankan, Eden fon Horvat. Miša je bio moj drug 25 godina. Nikada ga nisam video tmurnog i namrštenog. I u profesionalno napetim situacijama umeo je da ostane vedar i da se prepoznatljivo smeje...", naveo je, između ostalog, Radivojević.

(Telegraf.rs)