Filozofija dirigovanja i muzika kao misija: Bojan Suđić o baštini, globalizaciji i snazi zajedništva

Maestro Bojan Suđić, istaknuti dirigent i umetnik, bio je gost emisije „Kulturno“ na televiziji Tanjug, pružajući dubok uvid u svet muzike, uloge dirigenta i izazove savremenog umetničkog stvaralaštva. Kroz razgovor je sa voditeljkom podelio svoje bogato iskustvo, filozofiju umetnosti i pogled na budućnost muzike.

Rani uspesi i prevazilaženje „vanrednih situacija“

Maestro Suđić je već u svojoj devetnaestoj godini, kao student prve godine Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, dirigovao svoj prvi celovečernji koncert. Ova rana zrelost nagoveštavala je izuzetnu karijeru, koja je ubrzo i potvrđena osvajanjem prve nagrade na jugoslovenskom takmičenju muzičkih umetnika u Zagrebu 1989. godine. Ono što je ovo priznanje činilo posebnim, jeste činjenica da „od osnivanja takmičenja u disciplini dirigovanja nikada pre nije dodeljena“ prva nagrada. Iste godine, postao je asistent, a potom i stalni dirigent hora i simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije, pod čijim su vođstvom premijerno izvedena brojna dela savremenih autora, ali i sačuvani „prvi snimci značajnih dela srpske baštine“.

Preporučujemo

Međutim, put do uspeha nije bio lišen prepreka, na šta je Maestro Suđić, sa dozom crnog humora, sam ukazao, nazivajući sebe „stručnjakom za vanredne situacije“. Prisetio se kako je njegova stipendija iz 1989. godine bila „zamrznuta“ zbog sankcija, te ju je iskoristio tek kada je već trebalo da ode u Beč na specijalizaciju. Nije ga omelo ni NATO bombardovanje 1999. godine, koje ga je zateklo u Švedskoj, gde je kao glavni dirigent radio u Kraljevskoj operi.

„Koliko sam imao zaista divnih događaja u svojoj biografiji, toliko su me pratila i mnoga dešavanja koja su se proslavila i drugima, a ja sam direktno imao posledice“, rekao je Suđić. Ipak, ističe da mu ove teške okolnosti nisu smetale, već su ga, poput Novaka Đokovića, podstakle da se snažnije bori i postiže veće rezultate. „I izazovi je ono što nas jača i što podiže lestvicu naših mogućnosti“, naglasio je, dodajući: „Bez pravog izazova i bez pravih teškoća niko se nije formatizovao na višem nivou. Ja sam uveren da su upravo te teške okolnosti u mnogome meni dali gorivo i pogon.“ Ova iskustva ga podsećaju na život u „nikad luđem svetu“, kako je opisao današnje okolnosti, gde se uprkos svemu, nikad bolje nije živelo.

Filozofija dirigovanja: Sprega emocija i znanja

Maestro Suđić definiše ulogu dirigenta kao „spregu između kompozitora i publike“. Njegova uloga nije dominantna kontrola, već „komunikacija, razumevanje, poverenje“, što podrazumeva „prenošenje sugestija i dobijanje potvrde za sopstvene sugestije“. Orkestar, zahvaljujući tome, „diše i svira kao jedan“. Interpretacija muzike, po Suđiću, ne svodi se na puku tehničku perfekciju, već na prenošenje „intencija“ i „suštine“. Citirajući Gustava Malera, ističe da je u partituri „zapisano sve osim bitnog“, otvarajući prostor za slobodu tumačenja i dublje razumevanje jezika muzike. „Da je jezik muzike daleko složeniji i da je on kao i svaki jezik veoma složen i da daleko više... da je daleko značajniji od samog sporazumevanja, banalnog sporazumevanja“, objašnjava Suđić. Iako su reči „bliske, svakodnevne“, „način njihove upotrebe“ je ono što čini razliku.

Umetnička muzika u savremenom svetu: Izazovi i povratak korenima

Umetnička muzika, kako je Suđić naziva, pokazala je svoju univerzalnost, „ne poznaje granice“ i razumljiva je širom sveta. Fascinantno je kako su kulture poput Kine, Japana i Koreje, koje nemaju duboku evropsku klasičnu tradiciju, prigrlile i razvijaju muzički život do neslućenih razmera. Ipak, suočavamo se sa paradoksom – dela stara stotinu godina i dalje doživljavamo kao „moderna“, što ukazuje na određeni zastoj u savremenom stvaralaštvu.

Globalizacija i masovna dostupnost informacija, ironično, dovode do uniformnosti. „Globalizacija u tom smislu i ta ogromna količina informacija ne pomaže različitostima, nego naprotiv nekako se svodi u mainstream“, objašnjava Suđić. Rezultat je „nešto manje razritosti nego što bih ja voleo da bude“. Ljudi se, kaže, „plaše da eksperimentišu“ i teže „sigurnoj zoni“. „Apsolutno sve ste rekli“, poručio je voditeljki, „dakle treba biti veoma hrabar da bi se gazilo nekim novim putevima“. Muzika je postala „pilula kulture i smirenja“, bez posebnog uzbuđenja, što je problem koji se mora prevazići.

Umetnost u Srbiji: Očuvanje baštine i suočavanje sa sobom

Govoreći o tretmanu umetničke muzike u Srbiji, Maestro ističe da često mi sami nismo svesni vrednosti naše baštine i da se sa „nemarom odnosimo prema sebi, prema svojim naslagama kulturnim, prema svojim vrednostima“. „Sa koliko lakoće odbacujemo ono što je bilo ispred nas, pre nas, sa koliko lakoće želimo da poništimo sve to što su ostvarenja ranija, ne bi li uvek napravili nešto novo, bolje, a to da počne od mene“, konstatuje Suđić.

On se zalaže za pristupanje muzici ne kao ekskluzivnom, već kao široko dostupnom iskustvu, negujući „tu vrstu kulture“. Uloga umetnosti nije samo u estetskom doživljaju, već i u razvijanju duhovnih vrednosti koje „ne prolaze“. Maesto Suđić je uložio značajne napore u očuvanje i promovisanje domaće muzičke tradicije, a poseban akcenat stavlja na institucije poput BEMUS-a, koji je godinama bio izložen marginalizaciji. „Kada ne bude stalno bilo, ako vam je ovo krečio“, kaže Suđić aludirajući na opšteprihvaćen narativ, „onda ćemo shvatiti šta je vrednost“.

Nezaboravni trenuci i lični razvoj

Jedan od najupečatljivijih trenutaka u karijeri Maestra Suđića bilo je izvođenje „Karmine Burane“ 2003. godine sa oko 650 mladih ljudi u Sava Centru. Ta „vrsta energije“, „posvećenosti“ i „oduševljenja“ do te mere je promenila živote mnogih učesnika, da su se kasnije odlučili za muzički put. „Mnogi su posle toga bili moji studenti, moje kolege... Mnogi su rekli da su se upravo se odlučili na muzički put zbog tog događaja“, ponosno ističe Suđić. Ovaj projekat predstavlja primer prevazilaženja granica, kako profesionalnih tako i ličnih.

Suđićev pristup delima se menja, čak i kada dirigira ista. Ne odbacuje stare partiture, već ih gleda „drugačijim očima“, svestan sopstvenog rasta i zrelosti. „Svaki put interesantno mi je bilo kako sa drugačijim očima gledam na sve to što je napisano unutra i koliko sam ja svedok sopstvenih promena i sopstvenog stava prema određenim stvarima“, rekao je. „Svaki put želim da takve emocije ponavljam i takva ostvarenja“, poručuje, svestan da je „potencijal zajedništva“ neprocenjiv.

Humanost naspram tehnologije: Da li smo još uvek ljudi?

U današnjem vremenu, Maestro je zabrinut zbog sve veće „konfekcije“ i „očekivanosti“ u umetnosti, što dovodi do gubitka emocija. „Ako nema toga onda mi nismo ni ljudi“, kaže. Muzika, po rečima Berlioza, „je umetnost proizvodnje emocija“, a bez emocija, mi gubimo humanost. Postavlja se pitanje: „Da li mašine, odnosno da li veštačka inteligencija postaje sve ljudskija, ili smo mi sve više nalik njoj?“, te sa strahom odgovara: „Plašim se odgovora, jer mi se čini da mi, pokušavajući da budemo deo savremene tehnologije... gubimo neki veoma važan deo humanosti i ljudskosti“.

Umetnost je ključna da se „izborimo sa izazovima“ i da ne budemo samo „turistički vodiči“ koji pokazuju spomenike, već da pričamo o duhu vremena i vrednostima koje su ih stvorile. Iako većina svetskih orkestara postaje internacionalizovana, Suđić ističe specifičnost srpskih ansambala. Oni nisu uvek „najorganizovaniji“, ali poseduju „neposrednost“ i „sadržaj“ koji često izostaje u „uštrojenim“ interpretacijama. To se, kaže, posebno osetilo u saradnji sa Najdželom Kenedijem, koji je bio oduševljen autentičnošću i spremnošću za izlazak iz stereotipa. „Nas odlikuje složenost, nas odlikuje i mnogo štošta što je neočekivanost“, ističe Suđić, dodajući da su srpski umetnici „poznati kao ljudi koji svemu daju određeni pečat i žele da prosto kažu, da imaju neki iskaz“.

Budućnost i tradicija: Novogodišnji koncert kao nova tradicija

Suđić svesno radi na uspostavljanju novih tradicija, posebno kroz Novogodišnji koncert „Karmine Burane“ u Sava Centru. Nakon izvanrednog prijema i odjeka u javnosti, ovaj događaj je već postao novi datum u kalendaru, uz podršku projekta „Srpska filharmonija“. „Tako je to u stvari i bila jedna misija koja je pokazala koliko je potencijal zajedništva važan“, rekao je Suđić, „i to da se prevaziđu te sitne partikularnosti naše i tako dalje... već je taj osećaj zajedništva, pripadanja nečem većem, nekoj većoj ideji, bio zaista divan i dirljiv“.

Cilj je da se kroz ovakve inicijative neguje i razvija ono što „dobro zvuči“ i da se prekine stalno „počinjanje iznova“, čuvajući korene i gradeći na prošlim iskustvima. To je put ka izgradnji i nadogradnji, a ne stagnaciji. Maestrovo delovanje, prožeto ljubavlju prema muzici i dubokim razumevanjem čoveka, predstavlja važan doprinos kulturi, šireći misiju umetnosti i njenu sposobnost da spaja ljude i budi emocije.

(Telegraf.rs)