"Demolition Man": 20 neobičnih činjenica o sci-fi klasiku koji je postao proročanstvo

Film "Demolition Man" iz 1993. godine nije bio samo akcioni spektakl; za mnoge je to bilo proročanstvo umotano u neonsku satiru. Iza kriogenskih policajaca i haosa, krila se priča o preživljavanju u budućnosti koja je delovala previše čudno da bi bila stvarna. Međutim, tri decenije kasnije, mnoge od njegovih bizarnih predviđanja postale su jezivo tačne. Od neobičnih odluka o kastinga, preko sudskih tužbi koje su zasenile Holivud, do kultnog statusa koji je trajao mnogo duže nego što je iko očekivao, ovaj film krije brojne tajne.

Uronimo u 20 najčudnijih činjenica o "Demolition Man"-u, koje su skrivene unutar njegovih blistavih nebodera i eksplozivnih scena:

Preporučujemo

1. Originalna vizija: Van Dam protiv Sigala, pa Stalone protiv Snajpsa

Pre nego što je Silvester Stalone (Sylvester Stallone) zamrznut kao Džon Spartan (John Spartan), Vorner Bros. (Warner Bros.) je imao potpuno drugačiju viziju. Studio je želeo obračun majstora borilačkih veština, uparivši Žan-Klod Van Dama (Jean-Claude Van Damme) protiv Stivena Sigala (Steven Seagal). Međutim, obe akcione zvezde su to odbile, jer nijedan nije želeo da igra negativca. Tada je u priču uleteo Stalone, željan da vodi futurističku priču o policajcima, i odmah je predložio Džekija Čena (Jackie Chan) za ulogu Sajmona Feniksa (Simon Phoenix). Čen je bio zaintrigiran, ali njegova kineska baza fanova nije želela da ga vidi u ulozi zlikovca, pa je odbio. To je otvorilo vrata Vesliju Snajpsu (Wesley Snipes), koji je prigrlio Feniksovo anarhično ludilo. Izblajhao je kosu u plavo (izgled koji je toliko mrzeo da ju je obrijao čim je snimanje završeno) i pretvorio zlikovca u maničnog, razigranog anđela haosa. Ono što je počelo kao fantazija o borilačkim veštinama, završilo je kao gladiatorski sudar ličnosti – Staloneova stoička intenzivnost sudarila se sa Snajpsovom neobuzdanom energijom.

2. Slučajan uspon Sandre Bulok

Pre nego što je Sandra Bulok (Sandra Bullock) postala širom otvorenih očiju futuristička policajka Lenina Haksli (Lenina Huxley), uloga je zapravo pripadala Lori Peti (Lori Petty), sveže sa snimanja filmova "Point Brejk" (Point Break) i "Tank Gerl" (Tank Girl). Peti je izdržala samo dva dana na setu pre nego što su kreativni sukobi okončali njeno angažovanje. Produkcija je očajnički tražila nekoga ko bi mogao da balansira Staloneovu granitnu ozbiljnost i Snajpsovu divlju energiju sa toplinom i komičnim tajmingom. Ušla je Sandra Bulok. I dalje je bila glumica u usponu, poznatija po manjim ulogama, ali njen šarm je istog trenutka preoblikovao lik. Iznenada, Haksli nije bila samo pomoćnica; postala je srce filma, most između haosa i idealizma. Samo nekoliko meseci kasnije, Bulok bi bila zvezda filma "Spid" (Speed), lansirajući je u svet superzvezda. Gledajući unazad, čini se da "Demolition Man" nije samo spasio problematičnu ulogu, već je slučajno predstavio jednu od najvećih zvezda devedesetih.

3. Paklena godina Silvestera Stalonea

1993. godina nije bila samo naporna za Silvestera Stalonea; bila je iscrpljujuća. "Demolition Man" i "Klifhenger" (Cliffhanger) preklapali su se toliko da je Stalone davao intervjue o penjanju po ledenim vrhovima dok je još uvek nosio futurističku uniformu Džona Spartana. Snimio bi akcionu scenu u San Anhelesu (San Angeles), a zatim bi žurio da promoviše sebe kako visi iznad Alpa. Taj ritam je bio brutalan: besani letovi, snimanja jedno za drugim i bez vremena za predah. Ali rizik se isplatio. U roku od jedne godine, Stalone je od ponovnog izmišljanja akcionog heroja u neonskoj satiri prešao na visenje sa litica u jednom od najintenzivnijih trilera decenije. Za nadrealni trenutak u istoriji Holivuda, nije bio samo lice jednog blokbastera, već je nosio dva veoma različita sveta na svojim ramenima istovremeno.

4. Vesli Snajps je bio prebrz za kameru

Na setu, Vesli Snajps je bio munjevit. Godine treninga borilačkih veština dale su mu eksplozivnu brzinu, ali kada ju je pustio za "Demolition Man", kamere nisu mogle da prate. Njegovi udarci i šake bili su toliko brzi da su se registrovali kao razmazana fleka na filmu, ostavljajući koordinatore borbi frustriranim, a montažere bez ičega za sečenje. Rešenje je bilo gotovo ironično: Snajps je morao da uspori, izvodeći udarce u pola brzine samo da bi publika mogla da ih vidi. Čak i tada, njegovo fluidno kretanje dalo je Sajmonu Feniksu divlju, nepredvidivu ivicu, kao da je uvek bio korak brži od futurističkih policajaca koji su ga jurili. Ono što je moglo biti tehnička glavobolja na kraju je postalo deo njegovog lika – zlikovac koji nije samo nadmudrio sistem, već je delovalo da nadmašuje i sam objektiv koji je pokušavao da ga uhvati.

5. Izgubljena priča o ćerki Džona Spartana

"Demolition Man" je zamalo imao skriveni otkucaj srca: ćerku Džona Spartana. Rani nacrti scenarija, pa čak i snimljene scene, otkrivali su da je ona preživela krio-godine, odrasla i pridružila se podzemnom pokretu otpora. U jednom trenutku, Spartan je čak trebalo da se ponovo sretne sa njom tokom sekvenci u pustinji. Ona se nakratko pojavljuje kao statista u jednom odrezanom snimku, kao duh priče koja je bila. Ali kada je studio testirao film, ta sporedna radnja se odužila, usporavajući akciju sa previše sentimenta. Zato su je montažeri potpuno isekli. Fanovi su kasnije primetili prekinute niti, posebno neugodnu hemiju između Spartana i Haksli, što je pokrenulo upornu teoriju fanova da je ona tajno bila njegova ćerka. To nije bila istina, ali odsustvo odgovora dalo je mitu snagu. Ono što je moglo biti iskrena priča, završilo je kao jedan od najčudnijih "šta bi bilo kad bi bilo" scenarija u kinematografiji – porodično okupljanje izbrisano sečivom ritma.

6. Kontroverza mađarske tužbe

Zakopana ispod svih eksplozija i satire bila je senka tužbe koja se nikada nije u potpunosti dogodila. Sredinom osamdesetih, mađarski autor Ištvan Nemere (István Nemere) objavio je "Borbu mrtvih" (Fight of the Dead), naučnofantastični roman o neprijateljima kriogenski zamrznutim i oživljenim u pacifističkoj budućnosti gde je nasilje bilo zabranjeno. Kada je "Demolition Man" stigao u bioskope, Nemere je bio zapanjen sličnostima: kriminalci inkapsulirani u ledu, otopljeni u sanitizovano društvo, i haos koji izbija kada se brutalnost vrati. Izašao je u javnost sa tvrdnjom da mu je Holivud ukrao priču. Ali sukob sa Vorner Brosom nije bio mali poduhvat. Nemere je priznao da nije mogao da priušti pravni rat, a bez međunarodne primene autorskih prava, slučaj je zamro pre nego što je ikada stigao do sudnice. Ipak, mađarski mediji su objavili optužbe, a fanovi romana šaputali su da premisa blokbastera nije bila u potpunosti originalna. Danas se "Borbu mrtvih" pamti uglavnom zbog uspeha "Demolition Man"-a – kurioziteta gde se malo poznati istočnoevropski roman nakratko sudario sa holivudskim spektaklom, ostavljajući za sobom jednu od najčudnijih "šta bi bilo kad bi bilo" kontroverzi naučne fantastike.

7. Džoel Silver: Od satiričnog komada do akcionog cirkusa

U početku, "Demolition Man" se oblikovao da bude nešto lukavo – mračni komični komad društvene satire, sa više ugriza nego buma. Rani nacrti scenarija više su se oslanjali na ironiju nego na akciju, ismevajući političku korektnost i korporativnu puzavost sa oštrim migom. Ali kada je producent Džoel Silver (Joel Silver) došao na brod, suptilnost nije imala šanse. Silver, arhitekta "Smrtonosnog oružja" (Lethal Weapon) i "Umri muški" (Die Hard), verovao je da publika dolazi po spektakl, a ne po nijansu. Prošao je kroz tiši nacrt Freda Dekera (Fred Dekker) i zahtevao konstantan zamah: veće eksplozije, glasnije pucnjave i jedan izvanredan set-piece za drugim. Pod njegovim nadzorom, svaka scena je bila dizajnirana da nadmaši prethodnu. Satira je ostala, ali je bila umotana u akcioni cirkus Staloneovih razmera, tempiran kao tobogan koji se nikada ne usporava. Za Silvera, priča je uvek bila na drugom mestu u odnosu na energiju, a rezultat je bio film koji je delovao kao kontrolisani haos. Kritičari su prevrtali očima, ali fanovi su ga prigrlili. Upravo taj preteranost koji je brinuo neke pisce postao je prepoznatljiv pečat filma – dokaz da 90-ih u Holivudu, Džoel Silver nije samo producirao filmove, on ih je detonirao.

8. San Anheles je zapravo Irvajn, Kalifornija

Na ekranu, San Anheles (San Angeles) je izgledao kao blistav grad budućnosti: besprekorni tornjevi, beskrajni autoputevi i pejzaž očišćen od istorije. Ali to nije bila CGI zemlja čuda. Bio je to Irvajn (Irvine), Kalifornija. Producenti su prvobitno sanjali o snimanju u San Dijegu (San Diego) i San Francisku (San Francisco), ali budžet je srušio te planove. Zato su se okrenuli okrugu Oranž (Orange County), gde je arhitektura 70-ih i 80-ih već izgradila čudno futurističku estetiku: stroge staklene kancelarije, široke ulice i bez traga starog sveta. To je savršeno funkcionisalo za priču smeštenu nakon masivnog zemljotresa koji je obnovio civilizaciju. Prazan, gotovo previše savršen horizont dao je San Anhelesu jeziv osećaj: budućnost koja je bila i stvarna i uznemirujuća. Gledajući "Demolition Man" sada, ne gledate setove ili modele. Vidite prava predgrađa Irvajna, grad koji je slučajno izgledao kao sutra mnogo pre nego što je Holivud stigao da ga snimi.

9. Pravi prototipovi automobila na setu

Elegantna vozila koja su klizila kroz San Anheles nisu bila filmski rekviziti sklepani od strane umetničkog odeljenja. Bili su to pravi prototipovi, pozajmljeni direktno od Dženeral Motorsa (General Motors). Krunski dragulj je bio GM Ultralajt (GM Ultralight), futuristički koncept automobil toliko redak da je postojala samo jedna potpuno funkcionalna verzija. Za "Demolition Man", GM je napravio dodatne nedrajverske karoserije samo da bi popunio ulice. Njihova lagana karbonska vlakna i dizajn u obliku mehura učinili su ih da izgledaju kao vanzemaljska tehnologija bačena u film sa Staloneom. Na ekranu, postali su savršena pozadina za sanitizovanu budućnost, gde su čak i sudari automobila izgledali stilizovano. Van ekrana, bili su najskuplje iznajmljivanje u Holivudu, čuvani kao muzejski eksponati i pažljivo manevrisani između snimanja. Mnogo pre Tesle (Tesla) ili hajpa oko samovozećih automobila, ovi prototipovi su publici pružili uvid u budućnost koja nikada nije u potpunosti stigla – osim u svetu "Demolition Man"-a.

10. Globalna misterija Taco Bella i Pizza Huta

U SAD-u, "Demolition Man" je proglasio Tako Bel (Taco Bell) jedinim preživelim franšiznih ratova. Publika se smejala apsurdnosti večera u smokingu serviranih pod neonskim zvonom. Ali kada je film isporučen u inostranstvo, međunarodni distributeri su se brinuli da većina gledalaca nikada nije ni čula za Tako Bel. Rešenje? Prepišite stvarnost. U Evropi, Aziji i delovima Južne Amerike, svaka referenca i logo su zamenjeni za Pica Hat (Pizza Hut), još jedan lanac u vlasništvu iste matične kompanije. To je značilo da je ekipa morala da snimi dva seta inserata: jedan sa Tako Bel brendiranjem, a drugi sa natpisima Pica Hata, besprekorno montiranim. Fanovi koji su kasnije uporedili VHS trake ili DVD uvoze otkrili su dva paralelna vremenska toka: jedan gde je Stalone večerao takose, drugi gde je vrteo testeninu pod Pica Hat lusterima. U filmu opsednutom razlomljenim realnostima, ovaj korporativni preuređenje je slučajno stvorilo jedno od najčudnijih.

11. Hit "Demolition Man" od Stinga

Udarna tema "Demolition Man"-a nije nastala u studiju izgrađenom za holivudski spektakl. Počela je deceniju ranije u zadimljenoj sali za probe sa The Polis (The Police). Godine 1981. Sting je napisao i snimio "Demolition Man" kao snarlajuću rege-pank pesmu za bend, kasnije je predajući Grejs Džons (Grace Jones), koja ju je pretvorila u svoju žestoku, razmetljivu himnu. Dok je Stalone jurio Veslija Snajpsa kroz ruševine San Anhelesa, pesma je već bila kultni artefakt ere novog talasa. Umesto da naruči nešto novo, Vorner Bros. se vratio u prošlost. Sting je ponovo snimio "Demolition Man" kao solo numeru za filmski saundtrek, ovog puta sporije, teže i pulsirajući pretnjom. To je filmu dalo dodatni sloj ironije: futurističku satiru o kontroli i haosu izgrađenu na pesmi rođenoj u anarhičnim ranim osamdesetim. Ono što je počelo kao politički pank snarl postalo je neverovatna himna distopijskog blokbastera. Za fanove, to nije bila samo pozadinska muzika. Bio je to dokaz da čak i stare pesme mogu pronaći novi život, preoblikovane budućnošću.

12. Demolition Man: Proročanstvo o karijeri Sandre Bulok

"Demolition Man" nije samo lansirao karijeru Sandre Bulok. Činilo se da ju je predvideo. U jednoj sceni, dok policajci raspravljaju o odmrzavanju Džona Spartana, u pozadini sedi minijaturni model autobusa. Godinu dana kasnije, Bulok je bila za volanom autobusa koji juri u "Spidu" (Speed), ulozi koja ju je učinila zvezdom. Koincidencije se tu nisu zaustavile. U sanitizovanoj budućnosti brze hrane u filmu, svaki restoran je Tako Bel. Godinama pre nego što je Bulok osvojila Oskara za "The Blajnd Sajd" (The Blind Side), glumeći suprugu muškarca koji je svoje bogatstvo izgradio vodeći franšize Tako Bela. Kao da se njena karijera skrivala na vidiku, predviđena u ruševinama naučnofantastične satire. Gledaoci su mislili da gledaju otkačenu pomoćnu policajku, ali film je tiho nagoveštavao moćnu glumicu koja će Bulok postati. Gledajući unazad, "Demolition Man" nije samo predvideo distopijsku budućnost. Predvideo je Sandru Bulok.

13. Neverovatne igračke "Demolition Man"

"Demolition Man" je ocenjen kao R film (uz krv, psovke i obezglavljivanja) – tačno vrsta filma koju deca nisu smela da gledaju. Pa ipak, Metel (Mattel) je lansirao potpunu liniju igračaka, kao da je u pitanju sledeći subotnji jutarnji crtani film. Spartan i Feniks postali su plastični heroji, sa oružjem na oprugu i odvojivim oklopom. Roditelji su bili zbunjeni, a ironija je išla još dublje. Mnoge figure bile su reciklirani kalupi iz "Novih avantura Hi-Mena" (He-Man). Tako su deca nesvesno ređala borbe gde je Staloneov futuristički policajac delio mišiće i oklop sa starom igračkom iz svemirskog doba. Bio je to korporativni marketing na najbizarniji način – nasilna satira konzumerizma pretvorena u doslovnu dečiju robu. Za film koji je upozoravao na preterano moćne korporacije, najčudniji preokret bio je to što je na kraju prodao sam sebe direktno na policu sa igračkama.

14. Prošireni univerzum: Od stripova do video igara

Film se možda završio sa odmrzavanjem Spartana i zamrzavanjem Feniksa za sva vremena, ali priča se tu nije zaustavila. DC Komiks (DC Comics) je uskočio sa mini-serijom "Demolition Man" od četiri broja, dublje zaranjajući u San Anheles (San Angeles), njegove krimom razorene predjele i čak sporedne priče za pobunjenike. Ton je bio ludilo pulp-naučne fantastike: delimično društvena satira, delimično akcioni serijal. Zatim je stigla video igra od Eksejma (Acclaim) za SNES i Sega Dženezis (Sega Genesis), koja je delovala dizajnirana da zbuni. Nivoi su se usred misije prebacivali sa bočnog skrolera na lavirint iz ptičije perspektive bez upozorenja, ostavljajući igrače zbunjene. Kritičari su je ocrnili. Ali za decu devedesetih, to je i dalje bila prilika da prolete kroz Spartanom svet sa kontrolerom u ruci. Zajedno, stripovi i igre pretvorile su film iz dvosatnog spektakla u mali, haotični univerzum, koji je živeo na panelima i pikselima dugo nakon što su se odjavne špice završile.

15. Misterija tri školjke

Tri decenije fanovi su bili opsednuti najčudnijim gegom u "Demolition Man"-u: tri školjke u kupatilu. Niko u filmu ne objašnjava kako se koriste, ostavljajući Spartana i publiku zbunjene. Scenarista Danijel Voters (Daniel Waters) je kasnije otkrio da je ideja potekla od prijatelja koji je držao školjke u svom kupatilu isključivo kao dekoraciju. Votersu je to delovalo futuristički, pa ga je ubacio kao šalu. Od tada su se teorije razbuktale. Neki tvrde da su dve školjke za struganje, jedna za poliranje. Sam Stalone je jednom predložio da funkcionišu kao primitivni bidei: "Bez previše gadosti, zamislite kako štapići za jelo funkcionišu. Upotrebite maštu odatle." Misterija je postala popularna šala u intervjuima, forumima fanova, pa čak i kosplej (cosplay) prikazima na konvencijama. Ono što je počelo kao nasumična sugestija za rekvizite, preraslo je u jednu od najizdržljivijih zagonetki naučne fantastike – dokaz da ponekad najgluplji detalji nadžive eksplozije.

16. Staloneova opsesija golfom

Iako se Silvester Stalone tokom dana borio sa Sajmonom Feniksom, noću je ganjao ptičice. Tokom snimanja, Stalone je razvio opsesiju golfom, toliko da je imao privatni poligon za vežbanje izgrađen u blizini seta, pa je čak doveo i profesionalnog instruktora da mu usavrši zamah. Denis Liri (Dennis Leary) se prisećao da ga je Stalone budio kucajući na vrata njegove prikolice u ponoć, sa golf palicama u ruci, zahtevajući da izađe i igra. Sandra Bulok je to potvrdila u intervjuima, smejući se da je umesto vežbanja dijaloga, Stalone više voleo da kuca loptice pod zvezdama. Ekipa se često šalila da on vežba za PGA turnir umesto za sledeću scenu. Dok se Spartan borio protiv kriokriminalne budućnosti na ekranu, Stalone je bio jednako intenzivan van ekrana, zaključan u ličnom duelu sa golf terenom.

17. Proročanstvo "Demolition Man"-a

Kada je "Demolition Man" stigao u bioskope 1993. godine, njegova vizija besprekorno čiste budućnosti delovala je kao apsurdna parodija: društvo u kojem su ljudi kažnjavani zbog psovanja, lanci brze hrane dobijali korporativne ratove, a policajci bili previše plašljivi da se bore protiv pravih kriminalaca. Igralo je to kao široka šala, crtana distopija umotana u eksplozije. Ali kako su decenije prolazile, publika je počela da primećuje koliko se toga činilo jezivo poznatim: gradovi koji su usvajali pravila zabrane psovanja, korporacije koje su gutale rivale dok samo nekolicina nije dominirala, i debate o tome da li je policija više obučena za papirologiju nego za opasnost. Iznenada, satira više nije delovala tako udaljeno. Ono što su kritičari nekada odbacili kao otkačeni futurizam, sada zvuči kao proročanstvo. Njegova preterana upozorenja puzala su bliže stvarnosti. Film je obećavao parodiju; vreme je isporučilo proročanstvo.

18. Od šale do proročanstva: Švarceneger za predsednika

Jedan od najsmešnijih "zabačenih" gegova u "Demolition Man"-u dolazi tokom automobilske scene, kada lik Sandre Bulok opušteno pominje "Švarceneger Predsedničku biblioteku" (Schwarzenegger Presidential Library). U to vreme, to je bila čista satira. Ideja da Terminator kandiduje za funkciju bila je šala o politici slavnih koja je otišla predaleko. Ali manje od decenije kasnije, ta šala je iznenada delovala proročanski. Godine 2003, Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) je šokirao svet postavši guverner Kalifornije, pretvarajući fikciju u stvarnost. Nije mogao tehnički da se kandiduje za predsednika, budući da Ustav zabranjuje kandidate rođene u inostranstvu, ali činjenica da je došao dovoljno blizu da se ljudi pitaju, dala je toj rečenici nadrealnu težinu. Ono što je počelo kao ironična šala o holivudskim akcionim zvezdama, na kraju je preraslo u jedno od najnesvakidašnjih predviđanja u istoriji naučne fantastike.

19. Neshvaćena satira: Od buke do kultnog klasika

Kada je "Demolition Man" stigao u bioskope 1993. godine, kritičari nisu videli satiru. Videli su buku. Recenzije su ga nazivale crtanim, naduvanim, čak i idiotskim. Za njih, to je bio samo još jedan Staloneov "pucač" sa eksplozijama koje su zaglušivale misli. Ali publika je uhvatila nešto što su kritičari propustili. Ispod pucnjave i krio-zatvora krila se oštroumna parodija o cenzuri, korporativnim monopolima i društvu toliko sanitizovanom da je zaboravilo kako da funkcioniše. Film je otvoren na prvom mestu, na kraju je zaradio skoro 160 miliona dolara, a VHS mu je dao drugi život: razmenjivan u studentskim sobama, ponovo gledan na kablovskoj, citiran zbog svojih školjki i Tako Bel šala. Vremenom, svet kojem se rugao počeo je da izgleda jezivo poznato. Verbalni statuti moralnosti delovali su manje kao komedija, a više kao proročanstvo u eri "cancel kulture" i "policije govora". Monopoli brze hrane, privatizovana policija, političari obožavani kao slavne ličnosti – iznenada, "Demolition Man" uopšte nije bio glup. Film koji su kritičari nekada odbacili postajao je oštriji sa svakom proteklom decenijom, transformišući se u jedan od najuznemirujuće tačnih naučnofantastičnih kultnih klasika devedesetih.

20. Bonus činjenica: Vesli Snajps, Denis Rodman i šok frizura

Vesli Snajps (Wesley Snipes) je mrzeo blajhanje kose za Sajmona Feniksa (Simon Phoenix), obrijavši je čim je snimanje završeno. Ali u stvarnom svetu, to je pokrenulo kulturni šok talas. NBA "loš momak" Denis Rodman (Dennis Rodman) video je Snajpsov divlji plavi izgled i kopirao ga, lansirajući niz stalno menjajućih neonskih frizura koje su postale njegov zaštitni znak. Iznenada, zlikovčeva "preko vrha" frizura prešla je iz naučnofantastične distopije na košarkaški teren, gde ju je Rodman pretvorio u globalnu izjavu stila. Na kraju, Feniks nije samo terorisao San Anheles (San Angeles). On je preoblikovao knjigu pravila za pobunu u sportu i pop kulturi.

"Demolition Man" je započeo kao divlji sukob Stalonea i Snajpsa, ispunjen eksplozijama, satirom i budućnošću previše apsurdnom da bi se shvatila ozbiljno. Toaleti sa školjkama, imperije Tako Bela, kazne za psovanje – sve je to igrano za smeh. Ali tri decenije kasnije, šale stinge sa jezivom tačnošću. Živimo u svetu sanitizovanog jezika, korporativnih monopola i političkih selebritija koji izgledaju kao da su izašli direktno iz parodijskog scenarija. Ono što su kritičari nekada odbacili kao "glupu satiru", sada deluje kao upozorenje obučeno u neonski oklop.

Jer "Demolition Man" traje ne samo kao akcioni hit devedesetih, već i kao proročanstvo koje je odbilo da ostane zamrznuto. Budućnost je stigla brže nego što je iko mislio, i možda pravo uništenje nije bilo gradova, već zdravog razuma.

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Iconic Star Rewind)