Između ludila i genijalnosti: Kako je nastao kultni naučnofantastični klasik "Totalni opoziv" sa Švarcenegerom

"Totalni opoziv" nije bio samo još jedan akcioni spektakl Arnolda Švarcenegera. Bio je to grozničavi san o paranoji i krvi, vizija koja je cepala stvarnost po šavovima, ostavljajući publiku da se pita šta je istina. Iza mutanata i prašine Marsa krila se filmska priča o nepokolebljivoj viziji, mukotrpnoj produkciji i izvanrednoj moći pripovedanja. Uđite s nama u dubine ovog izvanrednog filma, kroz 20 bizarnih, ali fascinantnih činjenica o njegovom nastanku i trajnom nasleđu.

1. Vizija Filipa K. Dika: Koreni paranoje i identiteta

Pre nego što je postao krvavo-crvena marsovska avantura, "Totalni opoziv" je započeo kao kratka priča Filipa K. Dika, "Možemo je zapamtiti za vas u veleprodaji" ("We Can Remember It for You Wholesale"). Dikova priča bila je tiša i čudnija, fokusirajući se na Daglasa Kvejla, skromnog kancelarijskog službenika koji je sanjao o svemiru, ali je otkrio sećanja čak čudnija od implantata.

Preporučujemo

U Dikvoj verziji, Kvejl se nekada kao dete sprijateljio sa malenim vanzemaljskim stvorenjima, koja su mu obećala da neće uništiti Zemlju dokle god je on živ. Bila je to bizarna mešavina paranoje i saosećanja, tipična za Dikovu iskrivljenu humanost. Kada je priča stigla u Holivud, vanzemaljci su izbačeni, ali su ostale ključne teme: fragmentirani identitet, promenljiva stvarnost i pitanje šta je stvarno kada se ni samom sećanju ne može verovati. Film je razmenio Kvejlovu krhku humanost za Švarcenegerovu sirovu snagu, ali je u svom srcu i dalje nosio nelagodu Dikove originalne vizije - "noćne more gde je istina uvek izvan dosega."

2. Put do Marsa: Odiseja kroz razvojni pakao

Put do Marsa nije bio nimalo gladak. Davne 1976. godine, scenaristi Ronald Šuset i Den O'Benon, godinama pre nego što su preplašili svet "Alienom", kupili su prava na kratku priču Filipa K. Dika. Verovali su da je to njihova karta za Holivud. Međutim, priča im se opirala. Nacrt za nacrtom se urušavao pod sopstvenom težinom. Ideja je bila ambiciozna: fragmentirani identiteti, lažna sećanja i zov drugog sveta. Umesto proboja, projekat je zastao, a par se prebacio na "Alien". Ironično, taj preusmereni put stvorio je njihovo legendarno ime.

U međuvremenu, "Totalni opoziv" je postao scenario koji su svi želeli, ali niko nije mogao da završi. Dino De Laurentis ga je držao godinama, pripajajući reditelje od Brusa Berisforda do Dejvida Kronenberga, pa čak i žonglirajući sa zvezdama poput Patrika Svejzija i Vilijama Herta. Ali svaka verzija se raspala. Holivud ga je ismevao kao "prokletog" - film osuđen da nikada ne pobegne iz razvojnog pakla.

3. Kronenbergova mračna vizija: San koji je previše jeziv za Holivud

Kada je Dejvid Kronenberg potpisao da režira "Totalni opoziv", film je skrenuo u mračniju, čudniju teritoriju. Godinu dana ga je preoblikovao u čistu noćnu moru Filipa K. Dika: klaustrofobičnu priču o paranoji, lažnim sećanjima i heroju koji se vrti kroz slojeve stvarnosti kojima nikada ne može verovati. Sanjao je o grotesknim mutantima poput Kuatoa, koji izlazi iz grudi čoveka, pa čak i o čuvenoj ženi sa tri dojke. Njegov Kvejl nije bio mišićavi akcioni heroj, već krhki čovek koji se slama pod težinom implantiranog identiteta.

Producenti su se povukli. Oni su želeli uzbudljivu vožnju, "Indijana Džons ide na Mars". Nisu želeli psihološki lavirint. Kada je Ron Šuset rekao Kronenbergu: "Napisali ste verziju Filipa K. Dika," Kronenberg je uzvratio: "Zar to nije poenta?" Ali Holivud nije želeo tu poentu. Frustriran, otišao je. Verhoven je kasnije zadržao mutante, ali je zamenio cerebralni strah sočnom akcijom, ostavljajući čudan hibrid: delom Kronenbergov horor, delom Verhovenov spektakl, i dovoljno Dikove paranoje da publika sumnja u ono što je stvarno.

4. Kvejl postaje Kvejd: Arnold preoblikuje heroja

U priči Filipa K. Dika, Daglas Kvejl je bio namerno običan: stidljiv kancelarijski radnik čija se fantazija o špijunaži sudarala sa njegovom krhkom stvarnošću. Rani nacrti scenarija zadržali su taj ton, zamišljajući čoveka toliko neupadljivog da je ideja da je on tajni agent delovala apsurdno. Ali onda je Arnold Švarceneger ušao u sliku, i sve se promenilo. Lik se transformisao preko noći. Kvejl je postao Kvejd, građevinski radnik sa mišićima isklesanim od granita. Čovek koji je više ličio na špijuna nego bilo koji špijun. Ironija je postala šala: kako najočiglednijem super-agentu na svetu može biti rečeno da je samo običan momak? Scenaristi su priču prilagodili Arnoldovoj prisutnosti, dodajući scene sa pneumatskim čekićem, brutalne tuče i akcione sekvence koje običan čovek ne bi preživeo. Na kraju, Kvejd više nije bio "svaki čovek". Bio je "krajnja kontradikcija: bogoliki akcioni heroj zarobljen u priči o sumnji, sećanju i fragmentiranom identitetu."

5. Ko je mogao biti Kvejd? Pred-Arnold era

Godinama je "Totalni opoziv" lebdio bez Arnolda, kružeći kroz nadrealnu paradu "šta ako" vodećih glumaca. U Kronenbergovoj verziji, Kvejd je bio napisan kao stidljivi kancelarijski službenik, niko zarobljen u sopstvenoj paranoji. To je otvorilo vrata glumcima poput Ričarda Drajfusa ili Džefa Bridžisa, čija je ranjivost mogla da proda psihološki ugao. Patrik Svejzi je čak bio blizu, sa ugovorom skoro potpisanim pre nego što se projekat raspao. Kronenberg se zalagao za Vilijama Herta, verujući da on može da uhvati krhkost čoveka koji preispituje sopstveno zdravlje.

Dugo vremena, Švarceneger čak nije bio ni u razmatranju. Dino De Laurentis, koji je u to vreme držao prava, odbacio ga je u potpunosti, insistirajući da izgleda "previše varvarski za običnog čoveka." Ironično, kada se De Laurentisova verzija raspala, Arnold je uleteo. Predstavio se kao radnik na građevini, umesto skromnog službenika, i ubedio Carolco Pictures da finansira film oko njega. Jednim potezom, nije samo dobio ulogu, već je "izvukao Totalni opoziv iz razvojnog pakla." Bez Arnolda koji se umešao u poslednjem trenutku, uloga je mogla pripasti Svejziju, Drajfusu ili Hertu, a film bi bio neprepoznatljiv.

6. Šeron Stoun: Izlazak na velika vrata

Pre "Totalnog opoziva", Šeron Stoun se još uvek penjala holivudskom lestvicom, najpoznatija po komedijama i malim ulogama. Pol Verhoven je video "nešto oštrije." Kao Lori, Kvejdovu ženu koja odjednom postaje ubica, Stoun je morala da pređe iz nežne topline u smrtonosnu pretnju u tren oka. Verhoven je obožavao njenu preciznost: kako se njen osmeh mogao pretvoriti u režanje, kako se njena mekoća pretvarala u čelik. Uloga joj je donela jednu od najupečatljivijih scena u filmu: sukob sa Arnoldom u brutalnoj borbi koja se završava tako što Lori moli za svoj život, samo da bi Kvejd povukao obarač i izgovorio najhladniju repliku filma: "Smatraj to razvodom." Taj trenutak ih je oboje ucrtao u istoriju akcionog filma. Verhoven nikada nije zaboravio njenu sposobnost da "oroboruži" seksualnost i opasnost, a samo dve godine kasnije, izgradio je "Niske strasti" oko nje. Za Stoun, "Totalni opoziv" nije bio samo još jedan posao. Bio je to trenutak kada je prestala da bude sporedna glumica i postala "sledeća holivudska fam fatale."

7. Ženski duel: Borba koja je prekršila pravila

Kada su se Lori i Melina konačno sudarile, Verhoven je odbio da to bude kliširano: bez čupanja kose, bez grebanja. Rekao je koordinatoru kaskadera Viku Armstrongu: "Koreografišite to kao duel borilačkih veština." Rezultat je bio sirov i brutalan: dve ratnice koje idu na sve ili ništa. Snimljeno sa istom težinom kao i najveće Arnoldove bitke. U komentaru, Verhoven je čak tvrdio da je to možda bio prvi put u velikom filmu da su se dve žene borile pod "jednakim kinematografskim uslovima." Bez stereotipa, bez gegova, samo čista snaga. Decenijama kasnije, taj sukob i dalje se ističe kao jedna od najiznenađujućijih i najprogresivnijih borbi u filmu.

8. Verhoven i Ajronsajd: Ponovno ujedinjene snage

Arnold Švarceneger nije samo glumio u "Totalnom opozivu", već ga je i preoblikovao. Nakon što je propustio "Robokapa", postao je obožavalac brutalnog, satiričnog stila Pola Verhovena i snažno je gurao studio da ga angažuje. Arnold je znao da Verhoven neće igrati na sigurno; želeo je krv, haos i iskrivljeni humor koji je "Robokapa" učinio nezaboravnim. Kada je Verhoven potpisao, bacio se na scenario sa scenaristom Garijem Goldmanom, iskrivljujući ga da odgovara njegovoj divljoj viziji paranoje, mutanata i haosa. Bez Arnoldovog uticaja, Verhoven nikada ne bi dotakao projekat. A bez Verhovena, film ne bi izgledao nimalo kao um-savijajuća zver koju je postao.

To ponovno ujedinjenje takođe je dalo Majklu Ajronsajdu njegovu priliku. Verhoven je pokušao da ga angažuje kao Klarensa Bodićera u "Robokapu", ali je Ajronsajd to odbio, rekavši da "ne želi da glumi još jednog psihopatu." Do trenutka kada je "Totalni opoziv" došao na red, Arnold ga je lično preporučio. Ajronsajd je potpisao kao Rikter, režeći izvršitelj čija je opsesija lovom na Kvejda dala filmu neke od njegovih najbrutalnijih borbenih scena. Ajronsajd se kasnije šalio da je Rikter tehnički bio "sociopata, a ne psihopata," tek toliko razlike da bi to funkcionisalo. Između Arnoldovog uticaja i Verhovenovih instinkta, film je postao sudar talenata koji je "Robokap" skoro imao, pretvoren u jednu od najžešćih naučnofantastičnih ekipa decenije.

9. Mars rođen u Meksiko Sitiju: Pakao snimanja

Mars nije rođen u Holivudu. Izašao je iz smoga i betona Meksiko Sitija. Brutalna vrućina grada i tanak vazduh gurali su sve do krajnjih granica. Statisti su padali u nesvest u tunelima podzemne železnice, a zagađenje je bilo toliko gusto da je režiser Pol Verhoven držao ambulantna kola parkirana na setu u slučaju da se sruši. Da bi uhvatio futurističke podzemne stanice, ekipa je snimala unutar stvarnih stanica koje su još uvek bile u izgradnji, gde su prašina i buka svaki snimak činile bitkom. Lokalci su inscenirane pucnjave pogrešno shvatali kao prave nerede, što je slalo policiju u naletu.

U međuvremenu, glumačka ekipa je vodila sopstveni privatni rat sa bolešću i iscrpljenošću. Sam Verhoven se skoro onesvestio, izdajući komande kroz dehidraciju. Ono što je publika videla bio je elegantan, krvavo-crveni svet Marsa. Ono što je ekipa izdržala bilo je "trening preživljavanja," produkcija koja je manje ličila na snimanje filma, a više na izdržavanje same planete.

10. Bitka protiv Meksika: Trovanje hranom i povrede

Ako vrućina Meksiko Sitija nije slomila ekipu, hrana jeste. Katerinska nezgoda ostavila je većinu ekipe savijenu od trovanja hranom: povraćanje, groznica, sve najgore. Arnold Švarceneger je pobegao zahvaljujući svom privatnom kuvaru, a scenarista Ronald Šuset preživeo je držeći se bljutave zdrave hrane. Svi ostali su se talasali, vukući se nazad na set između napada bolesti. Smog grada nije bio ljubazniji. Producent Eliot Šik se srušio i završio u bolnici, dok je Verhoven nastavio da radi uz stalne lekove i ambulantna kola u pripravnosti. Čak ni Arnold nije bio potpuno pošteđen. Bezbrojne kaskaderske borbe su mu izrešetale ruke i ostavile jedan prst slomljenim. Marsovski rat na ekranu izgledao je brutalno, ali prava bitka nije bila protiv mutanata ili vojnika. "Bila je to protiv samog Meksika," grada koji je prokleo skoro svakog člana produkcije pre nego što su kamere prestale da snimaju.

11. Arnoldov duh: Lider van ekrana

Snimanje u Meksiko Sitiju skoro je slomilo sve. Vrućina, trovanje hranom i beskrajni dugi dani iscrpeli su glumačku ekipu i osoblje. Ali Arnold Švarceneger je odbio da dozvoli da moral padne. Između snimanja, pretvarao je set u igralište, organizujući zasede vodenim pištoljima, borbe grudvama od stiropora i kasne večernje zabave kako bi se oslobodio iscrpljenosti. Njegovo veće od života prisustvo nije bilo samo za kameru; održavao je ekipu da se smeje kada su možda odustali.

Van kamere, pokazao je i svoju tišu stranu. Kada se sestra Majkla Ajronsajda ozbiljno razbolela, Arnold mu je ponudio neograničeno korišćenje svog privatnog telefona u prikolici – retka spasilačka linija u eri pre mobilnih telefona, kada su međunarodni pozivi bili skupi i teški. U tom trenutku, "akcioni heroj je postao prijatelj." Na ekranu, predvodio je marsovsku revoluciju. Iza kulisa, održavao je slomljenu produkciju na nogama, dokazujući da prava snaga koja je držala "Totalni opoziv" zajedno nije bila samo u Arnoldovim rukama, već "u njegovom duhu."

12. Rat protiv MPAA: Nasilje koje je šokiralo Holivud

Kada je Pol Verhoven isporučio svoju prvu montažu "Totalnog opoziva", MPAA ga je udarila X rejtingom. Nasilje je bilo nemilosrdno: prerezana grla, lomljenje kostiju, meci koji proleću kroz gužve i one ozloglašene scene dekompresije s izbočenim očima, razvučene kadar po kadar. Verhovenov instinkt bio je da gura sve dok se publika ne zgrči, ali Holivud nije bio spreman za toliki pokolj. Zato se vratio sa skalpelom, skraćujući deliće sekundi sa pucnjava, uklanjajući produžene smrti i skraćujući sekvence dekompresije sve dok se odbor nije predao sa R rejtingom. Hardkor fanovi i dalje love nerezana izdanja za kućne bioskope, gde brutalnost preživljava u sirovom obliku. U eri neposredno pre nego što je CGI krv preuzela primat, to su bili "praktični efekti u svom najružnijem izdanju" - toliko stvarni da je odbor za rejting mislio da ih niko ne bi trebalo da vidi. Za Verhovena, "to je bila poenta. Nasilje je moralo biti dovoljno groteskno da bi delovalo istinito."

13. Hibrid efekata: Poslednji dah stare škole i pogled u budućnost

Godine 1990., CGI je još uvek bio nespretan eksperiment, daleko od toga da je spreman da izgradi brutalni svet "Totalnog opoziva". Stoga je Pol Verhoven sve uložio u staru školu filmske magije. Animatronika je oživela groteskne mutante, sa kožom koja pulsira žicama i hidraulikom. Protetski efekti dali su nam izbuljene oči, rascepljene vilice i Kuatoa koji izlazi iz trbuha čoveka. Minijaturni setovi su predstavljali cele marsovske kolonije, sa kamerama koje su letele kroz modelske siluete osvetljene kao da su stvarne. Čak su i mašine za bušenje i vagoni podzemne železnice bili stop-motion modeli, snimani kadar po kadar kako bi se održala iluzija.

Ipak, skriveno unutar sve te praktične magije, bio je i nagoveštaj budućnosti. Skeletni rendgenski skener, gde Arnoldove kosti prolaze kroz bezbednosnu kontrolu, bio je jedna od prvih ikada celih CGI sekvenci u igranom filmu. Izgledalo je grubo u poređenju sa modernim efektima, ali 1990. godine bilo je revolucionarno. "Totalni opoziv" je postao čudan hibrid: oproštaj od zlatnog doba minijatura i gumenih čudovišta, i sneak preview digitalne revolucije koja je bila odmah iza ugla. Nije to bila samo naučna fantastika na ekranu; bio je to "bioskop sam po sebi, uhvaćen između dve ere," sudarajući se u jednoj halucinogenoj viziji.

14. Džeri Goldsmit: Muzika haosa

Do 1990. godine, Džeri Goldsmit je već komponovao muziku za noćne more "Aliena", veličanstvo "Zvezdanih staza" i iskonski haos "Planete majmuna". Ali kada mu je Pol Verhoven predao "Totalni opoziv", "nešto divlje je izbilo na slobodu." Muzika nije samo pratila nasilje, postala je njegov deo. Limeni duvački instrumenti su trubili poput sirena u neredu, udaraljke su lupale poput mašinerije koja kida Mars, a elektronski impulsi su klizili ispod nazubljenih žica - kao da je sama paranoja imala otkucaj srca. Ono što je nastalo bio je jedan od najžešćih Goldsmitovih zvučnih zapisa u karijeri: soundtrack koji je potjere i pucnjave pretvarao u operske napade na nerve. Bio je sirov, nesputan i beskompromisno glasan, savršeno usklađen sa Verhovenovom vizijom haosa. Mnogi fanovi ga i dalje smatraju poslednjim puta kada se Goldsmit zaista opustio pre svojih kasnijih, uglađenijih godina. Dugo nakon što mutanti prestanu da vrište i pucnjava izbledi, "ostaje Goldsmitova muzika." Podsetnik da najžešće oružje u "Totalnom opozivu" nisu bili Arnoldovi udarci ili marsovske mašine, već "orkestar Džerija Goldsmita u punoj snazi."

15. Oskar: Poetika nagrade za neverovatne efekte

Za sav uticaj Filipa K. Dika na kinematografiju, od "Blade Runnera" do "Manjinskog izveštaja", samo je jedna adaptacija ikada osvojila Oskara: "Totalni opoziv". Na dodeli Oskara 1991. godine, osvojio je nagradu za "posebno dostignuće u vizuelnim efektima," odajući počast brutalnom praktičnom radu animatronike, minijatura i protetike koji su Mars učinili živim. To je bio i poslednji igrani film koji je ikada osvojio tu kategoriju pre nego što je kompjuterska animacija preuzela primat sa "Pričom o igračkama". Za priču rođenu iz decenija neuspelih nacrta i studijskih odbijanja, "pobeda je bila poetska." Protiv svih očekivanja, film rođen iz haosa i sumnje studija postao je i globalni hit i dobitnik Oskara, učvršćujući svoje mesto kao jedan od najvećih box office iznenađenja devedesetih. Dikovu najluđu viziju, prerađenu, mutiranu i filtriranu kroz Verhovenov haos, postao je film koji je "stvorio istoriju Oskara."

16. Arnold prodaje film: Preoblikovanje trejlera

Prvi trejler za "Totalni opoziv" bio je katastrofa. Umesto da prodaje Arnolda kao ultimativnu akcionu zvezdu, odugovlačio je. Spori montaža lica sa skoro nikakvom akcijom. Test publika je zevala, a studio se spremao za katastrofu. Švarceneger je bio besan. Znao je da film ima mutante, pucnjave i sam Mars, ali "ništa od toga nije bilo u reklami." Zato je preuzeo kontrolu. Arnold je lično zahtevao da se trejler ponovo izgradi i angažovao istu kompaniju koja je napravila kultni tizer za "Imperija uzvraća udarac". Njihov drugi pokušaj eksplodirao je pucnjavom, haosom i Arnoldovim licem uokvirenim protiv Marsa. Preko noći, interes se preokrenuo. Studio je pokušao da umanji vrednost filma, ali Arnold je znao bolje. Na kraju, nije samo glumio u "Totalnom opozivu", već ga je "prodao," dokazujući još jednom da njegovo najveće oružje nisu bili samo njegovi mišići, već "njegovi instinkti."

17. Međunarodni plakati: Arnold kao globalni događaj

Širom sveta, plakati za "Totalni opoziv" izgledali su kao da reklamiraju različite filmove. Na Tajlandu, umetnički odsek ga je naslikao kao fantazijsku romansu, sa Arnoldom koji herojski stoji dok Mars sija iza njega kao ljubavna priča smeštena u svemir. Italija je otišla još luđe, pretvarajući Švarcenegera u crtanog gladijatora sa izbuljenim mišićima i laserskim puškama – više pulp strip nego naučnofantastični triler. Zatim je tu bila američka verzija: oštar, plavo-tonirani krupni plan Arnoldovog lica, koji je stajao kao bog iznad slogana: "Ukrali su mu um. Sada ga želi nazad." Rekla je publici tačno šta je važno. Ovo nije bio samo film o Marsu, mutantima ili Filipu K. Diku. "Bio je to Arnoldov film," pokretan njegovom zvezdanom moći. Plakati su možda lagali o tonu, ali u svakoj zemlji su vrištali jednu istinu: "Švarceneger je bio događaj."

18. Boks ofis uspeh: Neverovatan trijumf

Kada je "Totalni opoziv" otvoren u junu 1990., nije to bio samo još jedan letnji film. Bio je to jedan od najskupljih filmova ikada snimljenih, sa budžetom od oko 60 do 65 miliona dolara. Kritičari su se podsmevali, ubeđeni da film neće biti ništa više od bezumnog Arnoldovog akcionog filma opterećenog prekomernim trošenjem. Ali otvaranje vikenda ih je demantovalo. Projurio je do prvog mesta, skinuvši "Nindža kornjače" sa trona i zaradivši 25 miliona dolara za samo tri dana - zapanjujuća cifra za to vreme. Publika se redala ne samo zbog nasilja, već i zbog nadrealnih obrta, mutanata i pitanja koje je proganjalo svaki razgovor nakon toga: "Da li je to bilo stvarno ili samo san?" Šok-talas tu nije stao. Do kraja prikazivanja, "Totalni opoziv" je zaradio 261 milion dolara širom sveta, što ga je učinilo jednim od najprofitabilnijih naučnofantastičnih filmova decenije. Nije to bila samo pobeda za Švarcenegera; bio je to dokaz da će se publika pojaviti za sočnim spektaklom i filozofijom prožetom paranojom. Film je čak zapanjio holivudske insajdere osvojivši Oskara za vizuelne efekte. Protiv svake prognoze, film rođen iz haosa i sumnje studija postao je i "globalni hit i dobitnik Oskara," učvršćujući svoje mesto kao jedno od najvećih iznenađenja boks ofisaa devedesetih.

19. Totalni opoziv - Igra: Digitalna noćna mora

Kada je "Totalni opoziv" osvojio bioskope, Ocean Software je pokušao da unovči uspeh sa NES igrom, ali ono što su igrači dobili manje je ličilo na naučnofantastične uzbuđenja, a više na kaznu. Umesto mutanata, Marsa ili obrta koji savijaju um, dobili su nespretan side-scroller gde je Arnold sveden na sprajt žute boje senfa koji se gegao kroz beskrajne sive uličice. Kontrole su bile krute, neprijatelji su se pojavljivali kao bubašvabe, a svaki skok je bio osmišljen da vas izda. Fanovi ga nisu samo nisu voleli; "ismijavali su ga u legendu." Recenzije su uništile njegove greške, a "Žuti Arnold" je postao mem decenijama pre nego što su memovi uopšte postojali, ponovo se pojavljujući online kad god se diskutuje o lošim igrama. Film je osvojio Oskara, a igra? "Postala je priča za opomenu," digitalna noćna mora koju bi sam Kvejd molio da izbriše iz sećanja.

20. Rimejk 2012: Oživljavanje klasika umesto zamene

Godine 2012. Holivud je pokušao da vrati "Totalni opoziv". Elegantniji, sjajniji i lišen Marsa. Kolin Farel je preuzeo ulogu Kvejda, sa Kejt Bekinsejl i Džesikom Bil pored njega. Ali Verhovenova mešavina mutanata, satire i marsovskog haosa je nestala. Rimejk je zamenio nadrealnu paranoju za sive gradske pejzaže i beskrajne jurnjave. Fanovi su izlazili pitajući se isto pitanje: "Zašto ponovo snimati film koji je to već uradio veće, čudnije i bolje?" Kritičari nisu bili ljubazni, publika nije zagrizla, a film je brzo propao na boks ofisu. Umesto da sahrani verziju iz 1990., "dao joj je novi život." Fanovi su se vratili Arnoldovom brutalnom, neurednom klasiku sa novim poštovanjem, shvatajući da nikakva količina CGI poliranja ne može da se meri sa anarhičnom energijom Verhovenove vizije. Neuspeh rimejka postao je dokaz: "Totalni opoziv" nije trebao reboot. "Već je postigao nemoguće," naučnofantastični spektakl koji je bio i sočan i nezaboravan.

Bonus činjenica: Kraj koji proganja - San ili stvarnost?

Decenijama su završni trenuci "Totalnog opoziva" podsticali jednu od najvećih naučnofantastičnih debata. Kvejd ljubi Melinu dok marsovsko nebo postaje plavo. Ali onda se naglas pita: "Šta ako je ovo san?" Film se prekida pre nego što daje odgovor, ostavljajući publiku da visi između trijumfa i iluzije. Pol Verhoven je nagoveštavao oba tumačenja, priznajući da je ubacivao tragove za bilo da je to stvarnost ili implantat. Švarceneger je takođe menjao svoj stav tokom godina, nikada ne potvrđujući šta je istina. To odbijanje je "film učinilo večnim." Za neke, to je priča o oslobođenju. Za druge, to je fantazija koja se nikada nije dogodila. I za sve, to je pitanje koje "održava film živim: san iz kojeg se nikada ne možete u potpunosti probuditi."

"Totalni opoziv" je počeo kao prokleto projekat koji niko nije mogao da završi. Mutirao je kroz bezbrojne nacrte i skoro se ugušio u smogu Meksiko Sitija. Ipak, nekako se probio do ekrana. Mešavina paranoje Filipa K. Dika, Kronenbergove grotesknosti i Verhovenovog divljeg spektakla. Dao nam je mutante koje ne možemo zaboraviti, Arnoldove one-linere koji i dalje odjekuju, i kraj koji odbija da bude rešen.

Ako vam ova priča i dalje postavlja pitanje šta je stvarno, šta ako život koji živite uopšte nije vaš?

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Iconic Star Rewind)