Životna ispovest Entonija Hopkinsa: O Hanibalu Lektoru, borbi sa alkoholizmom, rani koja mu je slomila srce

U svetu gde zvezde često biraju da drže svoje privatne bitke daleko od očiju javnosti, legendarni ser Entoni Hopkins, jedan od najpoštovanijih i najnagrađivanijih glumaca našeg doba, odlučio je da otvori dušu. U duboko iskrenom i razoružavajućem intervjuu za BBC, povodom objavljivanja njegove autobiografije pod naslovom "We Did Okay, Kid" ("Uspeli smo, mali"), Hopkins je ponudio ogoljen pogled na svoj život - putovanje ispunjeno blistavim uspesima, ali i mučnim borbama sa ličnim demonima, kajanjem i konačnim iskupljenjem. Intervju, vođen u srcu Holivuda od strane novinarke BBC-ja Keti Razel, potvrdio je ono što je opšte poznato: čak i u užurbanom Los Anđelesu, Hopkins ne može proći neprimećeno, svedočeći o njegovoj trajnoj slavi i prepoznatljivosti.

Njegove reči, izrečene sa mudrošću koju donosi decenijsko životno iskustvo, bile su istovremeno jednostavne i duboke. "Uživaj sada pre nego što bude prekasno", poručio je, ističući prolaznost vremena i važnost proživljenog trenutka. "Život je težak. Prestani da kukaš sve vreme." Ova filozofija, izrečena s karakterističnim autoritetom, odjekuje kao vapaj za prihvatanjem i otpornošću.

Preporučujemo

Od pekarovog sina do filmske ikone: Uspon i psihološka dubina

Hopkinsova karijera je priča o neverovatnom usponu. Još od svog vrlo prvog filma, on je pokazivao retku sposobnost da se transformiše i da se u potpunosti posveti svojim ulogama. Prisećajući se svojih ranih dana u svetu glume, Hopkins je ispričao anegdotu koja ilustruje njegovu početnu nevericu i skromnost. "Nisam mogao da verujem da sin pekara snima film sa Ketrin Hepbern," rekao je, naglašavajući jaz između njegovog porekla i glamuroznog Holivuda. Sama Hepbernova, veličina za sebe, prepoznala je njegov talenat, rekavši mu da je "dobar" - potvrda koja je sigurno imala ogroman značaj za mladog glumca.

Njegov rad karakteriše izuzetna emocionalna dubina i prodoran psihološki uvid, što mu je omogućilo da oživi neke od najkompleksnijih likova na platnu. Od plemenitog doktora koji postaje zaštitnik i prijatelj Džonu Hartu u "Čoveku slonu", do uloge koja mu je nepovratno promenila život i donela prvog Oskara - Hanibala Lektora u kultnom trileru "Kad jaganjci utihnu". O Lektoru, Hopkins je progovorio sa jezivim uvidom: "Serijski ubica je čudovište. Ali što si tiši i smrtonosniji, to je zastrašujuće. To je... i shvatiš da postoji đavolsko čudovište unutra." Ono što je posebno potresno je njegovo priznanje: "I svi mi to imamo." Ova rečenica ukazuje na tamnu stranu ljudske prirode koju je Hopkins tako maestralno prikazao, verovatno crpeći inspiraciju iz sopstvenih unutrašnjih borbi.

Tamna strana slave: Borba sa alkoholizmom i potraga za normalnošću

Iza blještavih svetala pozornice i kamera, Hopkins je vodio sopstvenu, mnogo mračniju bitku. Priznao je da je uloga pijanog glumca na televiziji bila jezivo bliska njegovoj stvarnosti. Alkohol je postao njegov lažni spas, način da se oseća "normalno", maska iza koje je pokušavao da sakrije nesigurnosti. Međutim, umesto da donese mir, piće ga je pretvaralo u "gadnog" čoveka, menjajući njegovu ličnost na zastrašujuće načine. "Počeo sam da gubim kontrolu nad svojim životom," priseća se, opisujući spirale besa i konfrontacije. "Tukao sam se sa ljudima."

Njegova iskrena ispovest otkrila je da je ovaj destruktivni bes imao duboke korene u ličnim nesigurnostima i traumama iz detinjstva, uključujući i zlostavljanje u školi. Ključni preokret dogodio se 1975. godine, u trenutku koji je mogao da bude tragičan. "Vozio sam svoj auto u potpunom alkoholnom pomračenju," rekao je, sa bolnim sećanjem. "Mogao sam nekoga da ubijem." Ta užasavajuća spoznaja, na samom rubu katastrofe, bila je alarm za buđenje. U tom mračnom času, u bolnom treptaju razuma, izgovorio je reči koje su mu spasile život: "Treba mi pomoć." Žudnja za alkoholom je, kako je neverovatno opisao, "jednostavno nestala. Nikada se više nije vratila." Ova izjava svedoči o moći volje i trenutku spoznaje koji može prekinuti dugogodišnju zavisnost.

Kajanje oca: Duboka rana zbog odnosa sa ćerkom Abigejl

Kada ga je novinarka upitala za najveća kajanja u životu, Hopkinsov glas je poprimio ton duboke tuge. "Ljudi koje sam povredio tokom godina. Gluposti koje sam radio." Međutim, jedno kajanje posebno se ističe - odnos sa njegovom ćerkom Abigejl. Priznao je da mu je izvođenje uloge Kralja Lira na pozornici, sa svim svojim temama očinskog ludila i porodične otuđenosti, pomoglo da shvati punu dubinu patnje koju je naneo Abigejl. Napustio ju je kada je imala samo godinu dana, dok je on tonuo sve dublje u mrak alkoholizma.

Iako u intervjuu nije želeo da detaljnije govori o tom bolnom periodu, u svojoj autobiografiji je bez ustručavanja nazvao njihovu trenutnu otuđenost "strašnim izvorom bola". BBC-jev izveštaj to opisuje kao ranu koja mu je "slomila srce", naglašavajući da se čak i takva ikona kao što je Hopkins suočava sa nepremostivim ličnim tragedijama i kajanjima koja ostavljaju trajne ožiljke.

Otpornost usred razaranja: Gubitak doma i uteha muzike

Život je Hopkinsu nastavio da donosi izazove i u kasnijim godinama. Nedavno se suočio sa razornim gubitkom svog doma u Los Anđelesu, koji je uništen u požarima ranije ove godine. "Izgubili smo dva klavira u požaru," rekao je, sa žaljenjem u glasu, svestan da su to bili instrumenti na kojima je stvarao i pronalazio mir. "Sve je otišlo pod ruševine." Gubitak doma i ličnih stvari, iako materijalne prirode, duboko utiče na čovekov osećaj sigurnosti i pripadnosti.

Uprkos svemu, Hopkins je zadržao svoju neverovatnu vitalnost i kreativnost. On i dalje svakodnevno svira klavir, pronalazeći utehu i inspiraciju u muzici. Tokom intervjua, čak je odsvirao reporterki jednu od svojih kompozicija, otkrivajući drugu dimenziju svog umetničkog genija. Ovaj talentovani muzičar, umetnik i glumac, kako primećuje novinarka, sa 87 godina deluje "i dalje mistično" u pogledu svega što je postigao, kao da se i sam čudi putevima kojima ga je život vodio.

Mudrost i konačni mir: "Uspeli smo, mali"

Na kraju intervjua, Hopkins se vratio na početak, na stare fotografije iz detinjstva. Gledajući unazad na sliku sebe kao malog, zbunjenog dečaka, izrekao je reči koje sažimaju čitav njegov turbulentan, ali izvanredan život: "Uspeli smo, mali. Bili smo u redu." Ove reči nisu samo zaključak intervjua, već su i svedočanstvo o putovanju od nesigurnosti do samospoznaje, od autodestrukcije do iskupljenja.

(Telegraf.rs/izvor: BBC)