Od Kurčubića do Despotovića: Sećanje na Ivana Bekjareva, čarobnjaka transformacije

U svetu glume, gde se svetla pozornice i kamera smenjuju sa intimnim trenucima, retki su oni koji uspevaju da izgrade karijeru dugu šest decenija, ali i da ostanu "kao sav normalan svet". Jedan od takvih velikana bio je i Ivan Bekjarev, čija je životna priča, ispričana u emisiji "TV Lica... kao sav normalan svet" na RTS-u, otkrila slojevitost ličnosti iza ikoničnih uloga koje su obeležile srpsko glumište. Kroz anegdote i duboke misli, Bekjarev je svojevremeno podelio put od dečaka sa glumačkim snovima do profesora na Akademiji, neumornog navijača i čoveka koji je najviše cenio mir svog doma i porodice.

Idila iza zavese: Utočiste od slave

Scena koja je otvorila razgovor sa Ivanom Bekjarevim bila je neuobičajena za javne ličnosti - idilična vikendica sa bazenom, daleko od gradske vreve i pogleda javnosti. Sa čašom vina u ruci, Bekjarev je, uz osmeh i dozu ponosa, otkrio da je tada novinarska ekipa prva koja je ikada kročila u njegov privatni kutak. "Vi ste prvi novinar koji je ovde ušao. Samo da znate," naglasio je, potvrđujući da "ovaj raj čuva za sebe". Ova ekskluzivnost odmah je oslikala Bekjareva kao čoveka koji, uprkos decenijama na sceni i statusu legende, ceni svoju intimu i mir, pronalazeći utočište u svojoj oazi daleko od gradske vreve. Ovaj kontrast između javnog sjaja i privatne tišine bio je lajtmotiv njegovog razmišljanja o sreći.

Preporučujemo

Preplitanje života i uloga: Legenda na ekranu i scena

Bekjarev je bio poznat po neverovatnoj sposobnosti da se stopi sa svojim likovima, do te mere da ga je publika često oslovljavala imenima njegovih junaka, potpuno zaboravljajući pravo ime glumca. "Pa dobro, to je klasika... Ljudi nas pamte po serijama," objasnio je Bekjarev, prisećajući se kako je za mnoge bio Vujković iz "Banjice", nezaobilazni Stevica Kurčubić iz "Boljeg života", Boško Despotović iz "Srećnih ljudi", pa čak i razni manji, ali upečatljivi likovi poput Mucule i Caneta Kurble. Ove uloge, kako kaže, predstavljaju "rok službe" svakog glumca - deo je posla da vas ljudi prepoznaju po onome što radite na ekranu, što ga, kako je istakao, nikada nije opterećivalo.

Popularnost, prema Bekjarevu, nije uzimala, već je samo davala. "Mogla je samo da mi donese," rekao je, ističući da mu je pre svega donela mogućnost da se bavi onim što najviše voli. Iako je priznao da u poslednje vreme nema sreću da ide "iz serije u seriju" i da ga "godinama niko ne zove", Bekjarev je optimistično gledao na budućnost, poručujući: "Ovde je lepo za čekanje, sačekaću svoju priliku. U bazenu. Pa normalno." Njegov pristup sreći bio je dublji od same slave i angažmana. "Za sreću je potrebno još mnogo, mnogo toga više," mudro je primetio, ističući filozofski pogled na život i profesionalnu ispunjenost.

Ivan Bekjarev je tumačio preko 150 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Neke od najznačajnijih, koje su ga definisale kao majstora transformacije, uključuju:

Vujković u "Banjici": "Iskreno govoreći, meni je lik Vujkovića u seriji Banjica preokrenuo karijeru, ne samo na televiziji, nego i u pozorištu", izjavio je Bekjarev. Ova uloga ga je katapultirala u prvu ligu srpskih glumaca. Bio je to lik koji je naizgled bilo nemoguće odbraniti, ali je Bekjarev, uz pomoć analitičkog reditelja Save Mrmka, dobio pristup autentičnim zapisnicima sa suđenja Vujkoviću. To mu je omogućilo da duboko pronikne u psihu lika, te je čak saznao da se Vujković, uprkos svom autoritetu, najviše bojao sopstvene žene. Kroz ovu ulogu, Bekjarev je pokazao kako se i najnegativniji likovi mogu oživeti sa kompleksnošću i nijansama, često unoseći komične momente u tešku dramu, što je seriju činilo još upečatljivijom. "Scene sa ženom, koju je igrala Ljiljana Šljapić, bile su smešne, iako je to bila teška drama i tragedija. Cela serija. To je bila jedna od naših zaista mislim najboljih serija."

Stevica Kurčubić u "Boljem životu": "Tako sam ubacio ono sa mašlom u Kurčubić kao Bolji život", objašnjava Bekjarev. Ovaj lik, sa svojom prepoznatljivom mašnom, postao je sinonim za malog, ali prepredenog čoveka iz svakodnevnog života. Bekjarev je, svojim minucioznim radom, dao Kurčubiću slojevitost koja ga je učinila nezaboravnim.

Boško Despotović u "Srećnim ljudima": "Tako sam stavio i repić i sve što sam stavio one lance", rekao je, opisujući kako je radio na eksternoj karakterizaciji Despotovića. "Prstenje za Despotovića u Srećnim ljudima", dodaje, ističući kako je i najmanji detalj pažljivo birao kako bi dočarao suštinu lika. Ovi detalji, koji su često bili njegova ideja, pomogli su da se stvori jedinstven i prepoznatljiv imidž koji je Boška Despotovića izdvojio iz mase likova.

Cane Kurbla i Mucula u "Otpisanima": "Op trdge vezan zaim!" iz "Otpisanih", postala je kultna replika, nastala kao imitacija nemačke rečenice koju je Bekjarev smislio i dodao, uz odobrenje reditelja Ace Đorđevića. Ova, naizgled jednostavna fraza, postala je simbol serije i pokazala Bekjarevov talenat za improvizaciju i davanje autentičnosti dijalozima.

Od rukovodioca do scene: Neplanirani glumački poziv

Ovaj prelazak iz direktorske fotelje u glumačke redove, za koje je, kako kaže, bio "previše dobar", predstavljao je hrabar korak vođen strasti. Bilo je mnogo onih koji su smatrali da mu "direktorska fotelja baš pristaje", ne znajući da je zapravo zamenio direktorsku platu za glumačku. Ta odluka, iako naizgled neobična, bila je autentičan izraz njegove posvećenosti umetnosti. Bekjarev se nebrojeno puta dokazao kao glumac, ali je malo ko znao da je on i te kako bio prisutan i sa druge strane scene.

Njegov ulazak u svet glume bio je slučajan. Iako je već bio upisao Pravni fakultet, na nagovor prijatelja, koji su ga smatrali najboljim među amaterima, prijavio se na Akademiju. Primljen je, iako mesec dana pre prijemnog nije ni pomišljao da će mu gluma biti profesija. "Srećan sam što mi je nešto što sam uvek smatrao hobijem, a hobi čovek obično ima u nečemu što neizmerno voli, postalo posao," rekao je.

Porodični stub i gorka istina profesije

Ivan Bekjarev je kroz osam generacija studenata, koje je odmilja zvao "Bojanove bebe", prenosio ne samo tehničke veštine, već i duboko razumevanje glume i života. Njegove reči su bile iskrene i, često, bez ublažavanja surove realnosti profesije. Uvek im je govorio: "Ako očekujete popularnost, ako očekujete pare... ne znam ni jednog glumca koji ima pare," otvoreno im je govorio, dodajući da "popularnost nikada nije bila niti će biti merilo kvaliteta". Njegova filozofija je bila da je važno stvoriti "mogućeg čoveka, čoveka kome se veruje", jer je to suština glumačkog zanata.

Bekjarev je bio profesor koji je verovao u svoje studente, ali ih je istovremeno "plašio" izazovima profesije, u nadi da će odustati samo oni koji nisu dovoljno jaki. Ironično, niko od njegovih studenata nikada nije odustao, što govori o snazi njegove ličnosti i nadahnuća. Kroz njegov rad i život, Ivan Bekjarev je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kulturi, ne samo kroz uloge koje je tumačio, već i kroz generacije glumaca koje je oblikovao i nadahnuo. Njegova autentičnost, strast, posvećenost porodici i profesionalizam, čine ga nezaboravnom figurom i pravim legendom, glumcem koji je živeo autentično, "kao sav normalan svet".

Strast koja ne jenjava: Zvezda i boks

Pored glume, Bekjareva je celog života krasila strast prema sportu, a posebno prema Crvenoj zvezdi. "Nikad neće jenjavati," poručio je, prisećajući se kako je zbog legende Rajka Mitića počeo da navija za Zvezdu. Podelio je i anegdotu iz detinjstva, kada je na prvomajskoj utakmici, lopta pogodila Mitića u zadnjicu. Taj trenutak, uz Mitićevu reakciju, naterao ga je da pita oca: "Tata, ko je onaj igrač?" To je bio početak ljubavi koja se nikada nije ugasila. Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda, dobio je svoj stadion, što je Bekjarev smatrao velikom pravdom i priznanjem.

Bekjarev je, pored Mitića, obožavao i sportsko društvo Radnički, zbog čega je zavoleo i mnoge druge sportove - boks, košarku, rukomet. U mladosti, bio je i posetilac bokserskih mečeva. Ta sportska sklonost ga je dovela i do filmske uloge boksera u filmu "Bokseri idu u raj", gde je imao priliku da boksuje sa tadašnjim prvakom Jugoslavije, Stankovićem Šugerom, koji mu je, ironično, bio školski drug. Iako je po scenariju trebao da izgubi meč, reditelj je prihvatio Bekjarevov predlog da se kraj izmeni. "Mlatarajući rukama", Bekjarev je "slučajno" nokautirao Šugera, što je postala legendarna scena filma. S ponosom je isticao da je za tu ulogu čak išao na pripreme sa državnom reprezentacijom, trenirajući sa Duškom Bogdanovićem, jednim od najvećih bokserskih trenera. Za njega, sport i gluma su bili dve strane iste medalje - posvećenost, strast i snaga karaktera.

Mentor i inovator: Od Studija B do Akademije

Ivan Bekjarev je bio i pionir u radio programu, uvodeći novi, dinamičan stil govora na Studiju B 70-ih godina. "Dobar dan!", bio je njegov pozdrav slušaocima, koji je tada zvučao revolucionarno. Iako su mnogi kasnije pokušavali da ga imitiraju, Bekjarev je tvrdio da on nije "brzo govorio" već "govorio prirodno", za razliku od tadašnjih spikera.

Njegov život je bio pun neverovatnih anegdota, a jedna od njih se tiče službenog puta u Jajce 1968. godine, povodom 25 godina AVNOJ-a, kada je nastala čuvena fotografija sa Titom i Jovankom. Bekjarev se, sa grupom mladih glumaca, našao u delegaciji i uspeo je da se "uvuče" između maršala i njegove supruge za istorijsku fotografiju, dok je u ruci držao čašu viskija. Kasnije, tokom služenja vojske u Somboru, tu istu fotografiju iskoristio je kako bi se izvukao iz nevolje. Naime, Bekjarev bi često "bežao" kući u Beograd. Kada ga je jednom prilikom uhvatio zastavnik, Ivan mu je pokazao fotografiju sa Titom, uveravajući ga da je bio na "tajnom zadatku" za predsednika. Zastavnik se, videvši fotografiju, postrojio, a Bekjarev je bio oslobođen. Ova anegdota, koju su potvrdili i njegovi saborci, svedoči o njegovoj snalažljivosti i neponovljivom šarmu.

Nažalost, snimak tog prvog dana Studija B, koji je snimio Bekjarevov otac, izgubljen je. To je bio video koji je, kako kaže, mogao da potvrdi njegovu pionirsku ulogu u radio voditeljstvu. Bekjarev je isticao da je Studio B postao izuzetno popularan upravo zbog "prirodnosti" koju su uneli u program.

Nasleđe i vizija: Čovek za sva vremena

Ivan Bekjarev je kroz osam generacija studenata, koje je odmilja zvao "Bojanove bebe", prenosio ne samo tehničke veštine, već i duboko razumevanje glume i života. Njegove reči su bile iskrene i, često, bez ublažavanja surove realnosti profesije. Uvek im je govorio: "Ako očekujete popularnost, ako očekujete pare... ne znam ni jednog glumca koji ima pare," otvoreno im je govorio, dodajući da "popularnost nikada nije bila niti će biti merilo kvaliteta". Njegova filozofija je bila da je važno stvoriti "mogućeg čoveka, čoveka kome se veruje", jer je to suština glumačkog zanata.

Bekjarev je bio profesor koji je verovao u svoje studente, ali ih je istovremeno "plašio" izazovima profesije, u nadi da će odustati samo oni koji nisu dovoljno jaki. Ironično, niko od njegovih studenata nikada nije odustao, što govori o snazi njegove ličnosti i nadahnuća. Kroz njegov rad i život, Ivan Bekjarev je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kulturi, ne samo kroz uloge koje je tumačio, već i kroz generacije glumaca koje je oblikovao i nadahnuo. Njegova autentičnost, strast, posvećenost porodici i profesionalizam, čine ga nezaboravnom figurom i pravim legendom, glumcem koji je živeo autentično, "kao sav normalan svet".

(Telegraf.rs/izvor: RTS)