Ivana i Marko su nove zvezde serije "Tvrđava": Kako su oživeli devedesete koje u stvarnom životu nisu iskusili

Foto: Aleksandar Letić

Nova serija Radio-televizije Srbije, "Tvrđava", uspela je da za samo jedan vikend postigne ono o čemu mnogi sanjaju - postala je glavna tema razgovora, emotivno sidro i obavezno nedeljno okupljanje za neverovatnih dva miliona gledalaca.

Preporučujemo

Priča o odrastanju, ljubavi i gubitku u državi koja se raspada, pogodila je nerv nacije, a dok publika još analizira svaki kadar i dijalog, dve ključne figure ove narativne tapiserije strpljivo čekaju u senci.

Mladi i talentovani glumci Ivana Zečević i Marko Todorović u iskrenom razgovoru za "Beogradsku hroniku" podelili su svoje prve, duboko lične utiske, ali i otkrili kompleksan odnos prema tremi i odgovornosti koju nosi ulazak u projekat ovakvog kalibra.

"Knedla u grlu" i kolektivni muk pred ekranom

Retko se dešava da sami akteri projekta budu podjednako pogođeni pričom kao i publika, ali prve epizode "Tvrđave" stvorile su upravo takvu atmosferu. Na premijernom gledanju za ekipu serije, emocije nisu mogle biti sakrivene.

"Meni je ostala knedla u grlu," priznala je Ivana Zečević, a njena izjava nije samo puka fraza, već sažima visceralnu moć serije da premosti generacijski jaz i dotakne one koji devedesete nisu direktno iskusili. "Jako mi je to palo teško, iako nisam svedočila tim godinama. Sigurna sam da sam bila uplakana dva do tri puta za vreme prve dve epizode."

Foto: Aleksandar Letić

Njen kolega Marko Todorović nadovezao se, slikajući živopisnu sliku atmosfere u bioskopskoj sali. "Bili smo bukvalno zalepljeni za sedišta," opisao je Marko, "a onda se na to nadovezala i treća epizoda koja nas je potpuno rasturila." Ovaj zajednički doživljaj potvrđuje da "Tvrđava" nije samo posao, već projekat sa dušom, čija je snaga potresla i one koji su ga stvarali.

Zanimljivo je kako se glumci, kao predstavnici mlađe generacije, nose sa tradicionalnim formatom emitovanja. "Žao nam je što sad možda u nekim ovako staromodnim okolnostima gledamo, pa se čeka vikend da bi gledali epizode," kaže Marko uz osmeh. "Mi bismo sad, kao neka mlađa publika, da se to ubrza, da gledamo, što kažu - da 'bindžujemo'. Ali, ima i čari u ovom iščekivanju, svakako."

Između tereta odgovornosti i profesionalnog mira

Sa uspehom dolazi i pritisak. Kako se priključiti priči koja je već osvojila srca miliona? Na pitanje da li osećaju tremu, glumci su dali dva različita, ali podjednako fascinantna odgovora, otkrivajući svoje profesionalne filozofije.

"Apsolutno, kod mene da. Svakog dana razmišljam o tome," priznao je Marko Todorović bez zadrške. Njegova trema nije znak nesigurnosti, već dubokog poštovanja prema projektu, kolegama i, pre svega, publici. Svestan da je glumačka ekipa, kako kaže, "perfektna", on oseća teret odgovornosti da se uklopi u već uspostavljeni visoki standard.

Sa druge strane, Ivana Zečević nudi drugačiju perspektivu. "Mene je trema prošla. Trema me je držala dok smo snimali, ali sad sam u fazonu: šta smo uradili, uradili smo," objašnjava ona, praveći jasnu razliku između treme u procesu stvaranja i mira nakon završenog posla. "Imala sam tremu da sve to postignem, da poverujem sebi u ono što radim. A sada, šta smo uradili, to je na publici. To je stvar ukusa. U tom smislu nemam tremu, ali imam ogromno uzbuđenje." Njen stav svedoči o profesionalnoj zrelosti - fokus je bio na radu, a sada je delo predato na sud gledaocima.

Foto: Aleksandar Letić

Oživljavanje devedesetih

Najveći izazov za glumce rođene sredinom devedesetih bio je kako autentično dočarati duh vremena kojeg se jedva sećaju. Njihov pristup se oslanjao na dva ključna stuba: snagu scenarija i moć kulturnog nasleđa koje se prenosi s generacije na generaciju.

"Kada smo potkovani dobrim scenarijem koji je napisao Goran Stanković, i uz reditelja Sašu Hajdukovića, možete da igrate bilo koju epohu," ističe Marko Todorović. "Tebi priču drži scenario. Ljudska drama je univerzalna." On dodaje da, iako nisu direktni svedoci, njihova generacija nije odrasla u vakuumu. "Naši roditelji su to prošli, naša prva sećanja su nekako vezana za taj period, odrasli smo na tim pričama."

Foto: Aleksandar Letić

Ivana Zečević dopunjuje ovu sliku konkretnim kulturnim referencama koje su im poslužile kao most ka tom vremenu. "Mi smo kao tinejdžeri slušali muziku devedesetih, nosili 'Air Max' patike. Nekako smo nasledili i modnu i kulturu ponašanja. Nismo direktno svedočili, ali meni je to sve nekako bilo blisko," kaže ona. Otkrila je i da su pesme koje se čuju u klupskim scenama upravo one koje su i oni slušali. "Gledala sam devojke devedesetih, pošto moj lik jeste, da kažemo, tipična beogradska devojka iz tog perioda. Pratila sam muziku, generalno modu, kulturu."

Konačno, glumci su pohvalili ceo tim, ističući da su ušli u savršeno pripremljen sistem. "Došli smo u tim koji je toliko bio spreman na svaku temu - na vizuelnu, na temu scenarija, režije. U svakom trenutku smo imali stražu da ne skrenemo, ne pogrešimo. Došli smo u jako dobre ruke," zaključila je Ivana.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)