"Svaki put kada duva vetar, ja čujem mamu": Emotivna priča Stefana Đorđevića o filmu "Vetre, pričaj sa mnom"

U tišini sale mts Dvorane, prekinutoj tek povremenim meškoljenjem psa Lije koja je ravnopravno sedela za stolom sa filmskom ekipom, održana je konferencija za medije povodom beogradske premijere filma "Vetre, pričaj sa mnom". Nakon trijumfa na Sarajevo Film Festivalu, gde je osvojio "Srce Sarajeva" za najbolji film, reditelj Stefan Đorđević i producentkinja Dragana Jovović ogolili su proces nastanka ovog nesvakidašnjeg ostvarenja pred domaćom publikom na 31. Festivalu autorskog filma.

Ovo nije priča samo o filmu; ovo je priča o procesu tugovanja, o 55 godina života jedne žene sažetih u dnevnik, i o porodici koja je stala pred kamere da bi sačuvala sećanje na nju.

Preporučujemo

Hronika najavljene smrti i umetnost kao zavet

Geneza filma "Vetre, pričaj sa mnom" duboko je lična i potresna. Stefan Đorđević nije prvobitno planirao da pravi film o odlasku svoje majke, već da zabeleži njenu borbu i životnu filozofiju dok je još bila tu.

"Mi smo s mamom radili delove filma dok je ona bila živa," otkrio je Đorđević, objašnjavajući da je početna ideja bila da se dokumentuje njen specifičan životni put. Njegova majka se, naime, razbolela veoma mlada, sa svega 15 godina. U sudaru sa konvencionalnom medicinom i teškim dijagnozama, odlučila je da svoj put isceljenja potraži u alternativnim metodama, jogi i promeni ishrane – što je u to vreme bilo smatrano čudom.

"Mnoge žene su dolazile kod moje mame tražeći savet kako da se nose sa bolešću," priseća se reditelj.

Međutim, kada je bolest napredovala, a smrt postala neizbežna, priroda projekta se promenila. Dragana Jovović, producentkinja ispred kuće "Non-Aligned Films", istakla je da je odluka da se uđe u produkciju doneta gotovo instinktivno.

"Kada je Stefan došao sa idejom, odmah smo prihvatili, iako je to značilo da moramo da snimamo što pre. Finansijsku konstrukciju smo zatvarali u hodu, ali smo imali sreće da su Filmski centar Srbije, HAVC i Slovenački filmski centar prepoznali važnost teme," objasnila je Jovović.

Porodica na setu: Između uloga i stvarnosti

Jedan od najkompleksnijih aspekata ovog filma je kasting. U njemu ne glume profesionalci, već stvarni članovi porodice Đorđević - Stefanova baka, njegov brat Boško i on sam.

Rad sa porodicom na ovako osetljivoj temi zahtevao je poseban rediteljski, ali pre svega ljudski pristup. "Morao sam da razgovaram sa svakim od njih 'u četiri oka', da im objasnim kako će to izgledati i da stvorim prostor u kojem će se osećati sigurno da iznesu te emocije pred trideset ljudi iz ekipe," rekao je Đorđević.

Dinamika na setu bila je slojevita. Stefanov brat, Boško, koji i sam studira kameru na FDU, imao je drugačiji pristup od ostatka porodice.

"Boško poznaje filmsku strukturu. On je pisao svoje scene, bilo mu je važno da zna šta će da iznese i da bude siguran u to," objasnio je reditelj. S druge strane, baka i ostali članovi porodice često su improvizovali, menjajući scenario svojim životnim iskustvom i autentičnim reakcijama na gubitak koji su svi zajedno proživljavali.

Foto: Promo

Zašto reditelj glumi glavnu ulogu?

Stefan Đorđević prvobitno nije želeo da bude ispred kamere. Planirao je da ostane iza nje, u sigurnoj zoni posmatrača. Ipak, kasting za ulogu sina pretvorio se u suočavanje sa sopstvenom prazninom.

"Pokušavao sam da nađem glumca, ali sam udarao u zid. Shvatio sam da je ta uloga zapravo najusamljeniji deo mog života. Tu prazninu niko drugi nije mogao da popuni osim mene, jer ja sam njen sin," priznao je Đorđević. "To je bio trenutak kada sam shvatio da moram ja da stanem u kadar."

Simbolika "Sto godina samoće" i dnevnici

Centralni motiv filma su majčini dnevnici. Ona je pisala celog života, ostavivši iza sebe pisanu istoriju svoje borbe, misli i osećanja. Želela je da napiše knjigu, da nekome pomogne svojim iskustvom, ali to nije stigla da uradi.

"Moj otac je bio pesnik, preminuo je deset godina pre mame. Izdavao je knjige, a ona je uvek pisala, ali nikada ništa nije izdala. Posle njegove smrti, ona je skupila sve njegove pesme i izdala ih. Osećam da je ovo što ja sada radim za nju isto to - ispunjenje njene neostvarene želje," rekao je Stefan sa vidnom emocijom.

U filmu postoji ključna scena sa psom Lijom i knjigom. Iako je u stvarnosti reč o majčinim dnevnicima, u filmu pas jede Markesov roman "Sto godina samoće".

"Lija je zapravo pojela sto godina samoće," rekao je reditelj, objašnjavajući metaforu. "Uništavanje tog predmeta u filmu je simboličan čin transformacije sećanja i bola."

Foto: Kadar iz filma/Promo

Lija: Pas koji je doneo utehu

Treći, tihi heroj konferencije i filma je pas Lija. Udomljena nakon majčine smrti, ona je postala Stefanov saputnik u najtežim danima.

"Mislio sam da sam ja nju spasio kada sam je udomio, ali zapravo je ona spasila mene," rekao je Đorđević.

Rad sa životinjom na filmu bio je izazov sam po sebi. Lija je prošla obuku, a najteže je bilo naučiti je da laje na komandu - proces koji je trajao mesec dana. Ipak, njena uloga u filmu prevazilazi dresuru; ona je organski deo porodice. Reditelj je istakao neverovatnu povezanost koju je Lija ostvarila sa njegovom bakom, ženom koja je celog života čuvala stada i živela sa životinjama, ali nikada nije imala takav odnos sa psom kao sa Lijom.

Foto: Telegraf.rs

Borsko jezero kao "Sigurna kuća"

Atmosfera filma neodvojiva je od lokacije - kampa na Borskom jezeru. To je mesto gde je Stefanova porodica godinama provodila leta, njihovo utočište.

"Neko mi je rekao da tamo baš znam da uživam, a ja sam odgovorio da je to jedini trenutak kada ja zaista živim," rekao je Stefan.

Snimanje van sezone, kada u kampu nema vode i struje, doprinelo je osećaju izolacije koji prožima film. Kiše su prekidale snimanja, stvarajući logističke probleme produkciji, ali su istovremeno filmu darovale autentičnu, melanholičnu vizuelnost. Ta izolovana kućica postala je mikrokosmos u kojem su likovi, lišeni spoljnih distrakcija, morali da se suoče jedni sa drugima i sa svojim bolom.

Foto: Promo

Dijalog sa vetrom

Naslov filma "Vetre, pričaj sa mnom" nije samo poetska fraza. On reflektuje rediteljev odnos prema onostranom i prirodi. Na pitanje da li razgovara sa vetrom, Stefan je odgovorio:

"Ne razgovaram rečima, ali ga osećam. Svaki put kada duva vetar, ja čujem mamu. U toj poslednjoj sceni filma, gde mama priča sa vetrom, krije se velika mudrost njenog života."

Đorđević ne beži od činjenice da film briše granicu između fikcije i stvarnosti. Iako su neki događaji u filmu fikcija (poput psa koji jede knjigu), emocija je sirova i stvarna. Predmeti koje nasleđujemo, mesta na koja odlazimo, postaju okidači sećanja.

"Kada su stvari osetljive, mislite da osoba nestaje sa svakim predmetom koji nestane iz njenog života. Ali zapravo, sećanje ostaje u nama," zaključio je autor.

Publika Festivala autorskog filma imaće priliku da vidi ovo hrabro, intimno delo koje postavlja univerzalna pitanja o prolaznosti, ljubavi i onome što ostavljamo svojoj deci - bilo da su to dnevnici, pesme ili samo šum vetra u krošnjama.

(Telegraf.rs)