Od lične boli do univerzalne priče: Kako je „Yugo Florida“ postao metafora krhkog sistema i nesalomivih ljudi

Na Festivalu autorskog filma (FAF), gde se svake godine traži iskrenost i autentičan stvaralački pečat, film „Yugo Florida“ Vladimira Tagića istakao se kao delo koje duboko rezonuje sa publikom.

Na konferenciji za medije održanoj u mts Dvorani, reditelj Vladimir Tagić, glumac Andrija Kuzmanović i producentkinja Marija Stojanović otkrili su slojeve iza ove tragikomične priče o gubitku, odrastanju i preživljavanju u društvu koje, baš kao i stari automobil iz naslova, jedva funkcioniše, ali nekako ipak ide napred.

Preporučujemo

Geneza filma - Rediteljeva najličnija borba

U srcu filma „Yugo Florida“ leži sirova i bolna emocija koju je reditelj Vladimir Tagić pretočio u scenario. Ideja nije potekla iz želje za društvenom kritikom, već iz unutrašnje potrebe da obradi jedan od najtežih životnih trenutaka.

„To je došlo od toga što sam ja imao potrebu da ispričam priču o nekom trenutku koji je bio, hajde da kažem, prelomni u mom životu“, započeo je Tagić. Taj prelomni trenutak je gubitak roditelja, koji on vidi kao definitivan kraj detinjstva, bez obzira na godine. „U trenutku kad izgubite prvog roditelja, imam osećaj da je to zapravo trenutak u kom prestajete da budete dete. Nebitno da li imate 7 godina ili imate 60 godina“, objasnio je reditelj, dodajući: „Nekako, život prosto počnete da posmatrate na neki drugačiji način i sve stvari u vašem životu se okrenu naglavačke.“

Iako je priča intimna i zasnovana na ličnim događajima - u jednom trenutku je na pitanje novinara ko je Sonja, kojoj je film posvećen, kratko odgovorio: „Moja sestra“ - Tagić je insistirao na tome da je „Yugo Florida“ delo fikcije. „Naravno, sa sve željom da to bude fikcija, da to bude igrani film koji ni na koji način nije važno za publiku da zna da li je to bio moj život ili nije. To je fikcija koja je meni zapravo kroz rad na njoj pomogla da se sa svojim nekim ličnim problemima suočim.“

Foto: Sense Production

Andrija Kuzmanović - Stvaranje lika izvan zone komfora

Oživeti lik koji je toliko duboko ukorenjen u rediteljevom ličnom iskustvu bio je zadatak koji je poveren Andriji Kuzmanoviću. On je sa primetnom dozom poštovanja i humora govorio o ovom izazovu.

„Nije svejedno kad igrate neke istorijske ličnosti ili neke ljude koji su... Vlada će da bude istorijska ličnost“, našalio se Kuzmanović, izazvavši smeh prisutnih. Proces stvaranja lika Zorana, kako je otkrio, trajao je skoro dve godine. „Mi smo dosta kroz rad, zajednički koji je trajao pa sigurno mogu da kažem dve godine, dolazili do tih nekih ideja šta bi Zoran zapravo bio u filmu“, rekao je glumac.

Posebno mu je bilo inspirativno to što je Zoran potpuna suprotnost njegovom karakteru. „Meni je lično bilo jako interesantno da radim ovaj lik koji je totalno dijametralno različit od mene. Mislim da smo napravili neki oksimoron koji će se ljudima dopasti“, izjavio je Kuzmanović.

Na pitanje novinara kako je postigao uverljiv izgled umora, iscrpljenosti i emotivne tuposti, on je odgovorio da šminku gotovo uopšte nisu koristili. Ključ je bio u preciznom vođstvu reditelja. „Vlada me je vodio kroz ceo film. Ono što sam shvatio, možda čak i prvi put, jeste da reditelj mora da diriguje celom ulogom i mojim bićem dok ja stvaram tu ulogu. Ono što ja donesem na set je jedno, ali on je taj koji sklapa mozaik“, objasnio je. Atmosferu sa snimanja opisao je kao jedno od najlepših iskustava u karijeri: „Kao da smo svi sad sa studija i želimo da uradimo neku veliku stvar. Nismo imali taj pritisak, ali smo nekako bili u tom duhu.“

Foto: Sense Production

Metafora na četiri točka - Šta je „Yugo Florida“?

Naslov filma nije slučajan. Stari, nepouzdani automobil postaje centralni simbol priče - metafora za disfunkcionalno društvo, ali i za nesavršene živote glavnih junaka.

„Meni je prosto smešan to ime i taj spoj te dve reči koje su malo nespojive“, priznao je Tagić. „Naravno, nama su poznate zato što znamo za taj automobil, ali kad neko inostranstvu čuje naslov, nije mu baš najjasnije o čemu se radi. To je egzotično ime za jedan od najgorih automobila na svetu.“

Ova tragikomična priroda naslova preslikava se na ceo film. Kako je jedna novinarka primetila, Yugo Florida je slika našeg društva: „Ništa pojedinačno ne funkcioniše, sve je u rasulu, nešto se bezveze vrti... a ipak, gura.“ Tagić se složio, dodajući da je automobil pre svega metafora za živote junaka - nesavršeni su, stalno se kvare, ali nekako se kreću dalje.

Foto: Telegraf.rs

Iza kamere - Kolektivna umetnost i anegdota sa snimanja

Jedna od najupečatljivijih scena u filmu je ona u kojoj Zoran (Kuzmanović) iznosi svog oca (Nikola Pejaković) iz bolnice. Tagićeva originalna ideja bila je da ga nosi u naručju, „kao bebu“, ali se to ispostavilo kao fizički neizvodljivo.

„Krenuli smo sa tim u dubl, a opet sam insistirao da to mora da bude snimljeno u jednom kadru“, ispričao je Tagić. „Već na polovini prvih stepenica za malo da Nikolu ispustimo. Shvatili smo da je dosta rizično.“ U trenutku kada je reditelj bio spreman da odustane od ideje, rešenje je stiglo sa neočekivane strane. „Onda je, moram da kažem, šarfer predložio da ga nosi na krkače. I svi smo bili u fazonu – pa da!“, otkrio je Tagić. Ovaj trenutak savršeno ilustruje njegovu filozofiju da je film kolektivna umetnost u kojoj svako doprinosi.

Foto: Sense Production

Produkcijski izazovi i univerzalni odjek

Film je snimljen za samo 24 dana, što je za dugometražni igrani film izuzetno kratak period. Producentkinja Marija Stojanović objasnila je da je to bilo moguće zahvaljujući iscrpnim i temeljnim pripremama. „Uspeli smo da spakujemo 24 dana nešto što je bio jedan jako precizan i kompaktan scenario. Pripremali smo se jako temeljno svi zajedno, tako da kada se i napravi taj plan snimanja, on je prosto legao na svoje“, rekla je Stojanović.

Iako je priča duboko lokalna, ona je naglasila njenu univerzalnost. „Mislim da je izuzetno univerzalna i da je nešto sa čime može bilo ko da se poveže, bilo gde, u bilo kojoj tački sveta. To je nešto što me je, između ostalog, i privuklo ovoj priči.“

Na kraju, razgovor se dotakao i sumorne realnosti srpske kinematografije - činjenice da ove godine konkurs Filmskog centra Srbije nije raspisan. „Mi već snimamo jako, jako skromne budžetske filmove. Ja ne znam koliko više niže od ovog može da se ide“, rekao je Tagić.

(Telegraf.rs)