Sećanje na Nedu Arnerić: Omaž ženi koja je obeležila jednu epohu

U svetu pokretnih slika, malo je onih čije lice simbolizuje čitavu jednu epohu, miris leta na Jadranu, eleganciju beogradskih ulica i nevinost koja je opstala uprkos surovoj svetlosti reflektora. Neda Arnerić nije bila samo glumica; bila je emotivni pejzaž jugoslovenske kinematografije. Njeno nekadašnje gostovanje u kultnoj emisiji „TV lica... kao sav normalan svet“ ostalo je zabeleženo kao jedno od njenih najiskrenijih istupanja pred kamerama - razgovor o slavi, usamljenosti, ljubavi i onom tihom čekanju da telefon ponovo zazvoni.

„Pobednik“ koji to ne želi da bude

Povod za razgovor bio je „Beogradski pobednik“, nagrada za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti koju je Neda primila na FEST-u. Dok su je aplauzi u dvorani prepunoj poštovalaca milovali, ona je, sa onom svojom karakterističnom skromnošću, priznala da se ne oseća kao pobednik.

Preporučujemo

„Čini mi se da ja svoju životnu i profesionalnu trku još uvek nisam istrčala,“ rekla je tada. Za Nedu, nagrade su bile prolazna radost, trenutak u kojem se čovek obraduje dok drži statuetu u rukama, ali koji već sledećeg jutra biva zaboravljen jer život nastavlja da teče - često nepredvidiv i nimalo „pobednički“.

Ukradeno detinjstvo i cena preranog uspeha

Karijeru je počela sa neverovatnih 12 godina. Dok su se njene vršnjakinje igrale, ona je već bila na filmskom setu. Reflektujući se na taj period, Neda je sa dozom tuge konstatovala da takav početak nije prirodan.

„Žao mi je što sam preskočila gimnazijske dane, što sam preskočila studiranje na Akademiji,“ priznala je. Iako je upisala Fakultet dramskih umetnosti sa 16 godina, uloge su se nizale takvom brzinom da je školovanje moralo da trpi. Ipak, na insistiranje majke, završila je istoriju umetnosti - da bi imala „nešto sigurno“ u svetu gde su glumačke karijere burne, ali često kratkog veka.

Od Puriše do Šijana: Autobus koji ne staje

Neda je bila muza velikih reditelja. Puriša Đorđević je u njenom mladom licu video čistoću koja mu je bila potrebna za filmove poput Sna. Lordan Zafranović ju je oblikovao kroz zahtevne, estetski savršene uloge, dok je Slobodan Šijan stvorio kult koji traje decenijama.

Kada se u emisiji podsetila snimanja filma Ko to tamo peva, Neda nije govorila o sopstvenoj glumi, već o inteligenciji i duhovitosti ekipe. „Bata Stojković, Taško Načić, Gaga Nikolić... to je bila ekipa snova. U onom autobusu koji nas je vozio na snimanje u Deliblatsku peščaru, zabava je počinjala pre nego što se kamera upali,“ prisećala se uz osmeh. Iako je mrzela da gleda sebe na platnu, taj film je bio izuzetak - u njemu je videla genijalnost zajedničkog rada, a ne samo sopstveni lik.

Ljubav kao utočište

Jedna od najlepših strana Nedinog života bila je njena veza sa suprugom, doktorom Miletom Mešterovićem. U svetu gde se glumački brakovi često raspadaju pod pritiskom sujete, njih dvoje su decenijama negovali tišinu i mir.

„Udala sam se za čoveka koji nije iz branše i to je bila najbolja odluka. Kada uđem u kuću, posao ostaje ispred vrata,“ govorila je. Njihov dom na Vračaru, bašta u kojoj je trčao pas Paja, roštilji sa prijateljima koji nisu bili glumci - to je bio njen „stvarno normalan svet“.

Suočavanje sa gubicima i podrška neznanaca

Poslednje godine Nedinog života bile su obeležene gubicima. U kratkom periodu izgubila je nekoliko veoma bliskih prijatelja, što je ostavilo dubok trag na njenoj tananoj duši. Ipak, u trenucima najvećih ličnih kriza, snagu je crpela iz naroda.

„To što me ljudi na ulici vole, što mi se osmehuju, što me bodre - to je najlepše što mi je karijera donela,“ priznala je. Za Nedu, biti dobar čovek uvek je bilo važnije od toga biti velika zvezda.

Čekanje na telefon

Kraj razgovora bio je prožet melanholijom koju poznaju samo veliki umetnici u godinama kada pozivi postaju ređi. Neda je iskreno govorila o tom „čekanju da telefon zazvoni“, savetujući mlade kolege da uvek imaju još neki posao ili strast, kako ih tišina ne bi slomila. Njena galerija, pedagogija i putovanja bili su njeni načini da ispuni praznine.

Neda Arnerić je za sobom ostvaila prazninu koju je nemoguće popuniti. Ostala je upamćena kao žena koja je sačuvala dostojanstvo u svetu spektakla, koja je volela ljude i koja je, čak i kada joj je bilo najteže, nosila onaj svoj neponovljivi, topli osmeh koji je obećavao da će, uprkos svemu, sve biti u redu.

(Telegraf.rs/izvor: Emisija "TV lica...kao sav normalan svet"/RTS)