Vertikalna dramaturgija u filmskoj industriji: Producent Miroslav Mitić otkrio sve o ovom pravcu

Filmski producent, Miroslav Mitić važi za jednog od najposvećenijih umetnika u našoj zemlji,  a svojim stvaralaštvom se posebno izdvaja. On je za portal Telegraf govorio o novom pravcu, a to je vertikalna dramaturgija.

Vertikalna dramaturgija je narativima i prilagođenim savremenim platformama, skraćenoj pažnji, neposrednoj interakciji sa publikom i ubrzanom ritmu savremenog života. To nije teorijska pretpostavka. To je postojeća praksa. Platforme poput TikTok nisu samo novi kanali distribucije. One su promenile način na koji publika razmišlja, reaguje i učestvuje u priči. Veštačka inteligencija već ulazi u procese razvoja, analize i plasmana sadržaja - sa ili bez saglasnosti tradicionalnih sistema - započeo je.

Preporučujemo

Ona ne čeka dozvole

- Paradoks našeg trenutka je jednostavan. O budućnosti filma i dalje govorimo jezikom prošlog veka, dok se sama publika već preselila u novo vreme. Dok se sporimo oko toga šta je “pravi” film i ko ima pravo da ga definiše, publika je već prešla na drugi jezik. Ona ne čeka dozvole. Ne traži ideološke pečate. Ne učestvuje u kulturnim bojkotima. Ona bira. Gleda. Deli. I pamti. Postoje domaći filmovi koji su, bez institucionalne podrške, postali deo kolektivnog kalendara i kulturnog rituala ove zemlje. Oni se ne emituju zato što su podobni, već zato što su preživeli vreme - ističe on.

Kriterijumi nisu ideološki

- To nisu incidenti. To su podaci. A podaci, u ozbiljnim sistemima, služe da se iz njih uči. Razgovor o nezavršenim filmovima je neophodan - i ima smisla samo ukoliko vodi ka odgovornosti i jasnim kriterijumima uspeha. Ti kriterijumi danas nisu ideološki. Oni su jednostavno — neophodni. Film nije samo umetnički izraz. Film je proces. Film je proizvod. Film je sistem odgovornosti. Odgovornosti prema budžetu. Prema rokovima. Prema publici. Prema institucijama koje u njega ulažu. Bez te odgovornosti nema industrije. Postoje samo povremeni uspesi, beskonačna opravdanja i ciklične krize koje se iznova nazivaju “reformama”. U našem kulturnom prostoru i dalje postoji duboko ukorenjena sumnja prema popularnosti i tržišnom uspehu. Kao da su oni u suprotnosti sa umetničkom vrednošću. Kao da je obraćanje publici kompromis, a ne kompetencija - govorio je.

Foto: Privatna arhiva

Nacionalni identitet se ne čuva izolacijom

- Taj refleks je star. I potrošen. Publika nije protivnik umetnosti. Publika je njena mera. Kritičko promišljanje društva jeste i mora biti deo kulture. Ali film koji komunicira sa publikom, gradi junake i opstaje u vremenu nije suprotan toj kritici. On je njen najširi i najtrajniji oblik. Nacionalni identitet se ne čuva izolacijom. On se čuva vitalnošću. U našem kulturnom okruženju često se zaboravlja jednostavna činjenica: sistemi ne stagniraju zato što nema talenata, već zato što se predugo ostaje u poznatim obrascima. Kada se ljudi naviknu na sopstvenu inerciju, svako pomeranje doživljava se kao pretnja, a ne kao prilika. Otpor prema kretanju nije znak principijelnosti - navodi i dodaje:

- To je znak komfora. Svaki ozbiljan sistem podrazumeva kretanje. Ne da bi se poništilo ono što postoji, već da bi se proverilo da li još uvek ima snagu. Perspektiva se ne širi ponavljanjem već pomeranjem. Kultura koja odbija da se pomeri - ma kako se predstavljala - ne brani vrednosti. Ona brani navike. Srpskoj kinematografiji danas nisu potrebni ni ideološka kontrola, ni zatvoreni estetski krugovi. Potrebni su industrijska pismenost, otvoren sistem i hrabrost da se prihvati savremeni kontekst. Film može biti nacionalan i moderan. Popularan i trajan.

Srbija ima publiku, autore i teme

- Umetnički relevantan i ekonomski održiv. Sve osim toga je izgovor. Srbija ima publiku. Ima autore. Ima teme. Ono što joj nedostaje nije još jedna rasprava, već sposobnost da se ti elementi povežu u funkcionalan sistem. To je pitanje znanja, iskustva i vizije — a ne ideologije. U poslednjim nedeljama javni prostor ispunjen je raspravama o stanju domaće kinematografije: o nezavršenim filmovima, potrošenim sredstvima, sistemskim greškama i ideološkim kvalifikacijama umetničkih dela. Dobro je što se o problemima govori. Loše je što se uporno govori o pogrešnim stvarima - poručio je Mitić.

Pravi problem srpskog filma je profesionalan

- Pravi problem srpskog filma nije ideološki. Niti je geografski. On je profesionalan. Ovo pismo ne pišem kao učesnik dnevne polemike, već kao neko ko se filmom bavi više od dvadeset pet godina - u produkciji, pisanju i plasmanu filmova, u Srbiji i van nje. Iz perspektive u kojoj su završeni filmovi, publika, trajanje u vremenu i ekonomska održivost osnovne jedinice mere. Film koji preživi vreme uvek je ispred sistema koji pokušava da ga zadrži u mestu - zaključio je Miroslav Mitić.

(Telegraf.rs)