Aleksandar Đurica o "Sportskom srcu”, komediji, fenomenu „negativaca”, velikanima našim koji zaslužuju Oskara

Uoči beogradske premijere filma „Sportsko srce”, zakazane za 10. mart u Plavoj dvorani Sava Centra, glumac Aleksandar Đurica, koji igra lik Saleta, sumira utiske o adaptaciji popularne pozorišne predstave za veliko platno, saradnji sa porodicom Karadžić i specifičnoj glumačkoj filozofiji koja stoji iza njegovih uloga.

Film „Sportsko srce”, nastao po scenariju Biljane Maksić i u režiji Milana Karadžića, predstavlja uzbudljiv prelaz iz teatra u bioskop. Za glumce, ovaj proces donosi specifične tehničke i umetničke izazove, o čemu je Đurica otvoreno govorio.

Preporučujemo

Tehnološka razlika: Od totala do krupnog kadra

Prvo pitanje koje se nametnulo bilo je upravo ono o „uskakanju” iz predstave u kadar. Đurica ističe da su to dva potpuno različita medija.

„Tehnološki je drugačije. Ako moram stručno da se izražavam u tom smislu – pozorište predstavlja jedan, bili ste svi u pozorištu, jedan total. I vi u totalu birate šta ćete da gledate. A na filmu vam u stvari reditelj sugeriše šta je ono što vi gledate krupnim kadrovima, montažom i tako dalje. Tako da vi u tom smislu morate da budete tehnološki drugačiji, da se tako izrazim industrijskim rečnikom, i da prilagodite svoj način igre koji je u pozorištu potpuno drugačiji u odnosu na film. To je osnovna razlika i mi smo jednostavno to uradili. Pogotovo kada i jedan i drugi medij upražnjavate u kratkom periodu, kao što se nama desilo sa ovim filmom,” objašnjava Đurica.

Susret „holivudskog” tipa

Zanimljiva je i anegdota o tome kako je uopšte došlo do njegove saradnje sa rediteljem Milanom Karadžićem na ovom projektu. Mnogima je ta priča zazvučala kao scenario za film.

„Zvučalo je kao neka priča koju priča neki holivudski glumac: sreo sam njega u prolazu, on me pozvao... Gabariti su drugačiji, Holivud i Srbija nemaju veze jedno sa drugim, ali zaista se desilo. Mi smo radili jako davno, kad sam ja bio jako mlad glumac, još sam bio na Akademiji, prvi put smo radili i onda su nam se putevi razišli. Nismo se sretali, nismo se viđali... I zaista, ja sam sedeo sa porodicom u nekom restoranu, on prolazi: 'Ej, gde si, šta radiš? Kako ovo, ono? Gledao sam te ne znam u čemu.' Ja rekoh: 'Da, da.' On kaže: 'Hajde čućemo se.' I otišao. I ja sam shvatio da se nešto desilo, i on me stvarno pozvao za 'Sportsko srce'.”

On dodaje da mu je rad na ovom projektu bio izuzetno prijatan: „Lepo mi je sa porodicom Karadžić, sa porodicom Mihailović, sa Nešto... Jovanović.”

Komedija se igra najozbiljnije

Jedan od najupečatljivijih delova filma je odnos sa koleginicom Nelom Mihailović, čiji lik u jednoj sceni „udara na muškost” Đuričinog lika. Na pitanje kako je reagovao kada je čitao tekst i da li je bilo negodovanja, glumac odgovara:

„To je bilo vrlo dobrodošlo u filmu. Ja mislim da se komedija igra na jedan onako, na ozbiljan način. Mislim da ste u problemu ako igrate komediju da smejete ljude. Igrate svoj problem, pa ako taj problem ispliva i bude nekome smešan – to je dobro. Ako ne, nikom ništa. Ali ja sam u tom smislu taj svoj problem igrao najozbiljnije moguće, ne može drugačije.”

Zanimljivo je da Đurica tekst za film praktično nije ni morao da uči iznova.„Ja sam dolazio na snimanje sa mišlju pa ne moram ništa da učim, ne moram ni da čitam, znam to. I onda dođe Milan i kaže: 'Hajde da prođemo tekst.' Kažem: 'Koji tekst čoveče, znam ovo sve!' On kaže: 'Ma hajde molim te samo da prođemo.' I onda on zaboravi tekst! Čoveče, igraš to ne znam koliko, kako zaboraviš? Ali eto, dešavale su se i neke nepredviđene stvari, improvizacije koje smo prihvatali, snimili ih... neke su ušle u film, neke nisu.”

O velikanima

Kada bi mogao da vrati vreme unazad, Đurica bi u ovom filmu voleo da vidi neka od najvećih imena našeg glumišta koja više nisu sa nama.

„Ima glumaca koji se snalaze super u svakoj priči. Đuza Stojiljković bi bio dobar za komediju... Pomenuo bih Paju Vuisića, mislim da je jedan od najpotcenjenijih glumaca u Srbiji. Miću Tomića, takođe. To su glumci koji imaju sijaset fenomenalnih uloga, a retko ih ko pominje u nekim osvrtima. Pa i Bata Živojinović... da je ovo neka kinematografija koja je velika, ja mislim da bi ovi ljudi koje sam nabrojao imali nekog Oskara, bar za epizodnu ulogu.”

Etiketa „negativca”

Tokom dosadašnje karijere, Đurica je na malim i velikim ekranima često igrao negativne likove. On, međutim, na to gleda drugačije, citirajući čuvenog Alana Rikmana.

„Skoro sam pričao sa Đorđem (Milosavljevićem, prim.aut), pomenuli smo fenomalnog glumca, Alana Rikmana, koga obojica volimo. On je u jednom intervjuu, kada su ga pitali zašto stalno igra negativce, rekao: 'Ja u životu nisam igrao negativca. Ja samo igram ono što je problem tog lika.' Tako ću i ja neskromno odgovoriti. Da li je on u oku posmatrača negativac ili ne, to ne znači da sam ja negativac. Ja se trudim da verno donesem lik, da nađem motivaciju za svaki lik, bio on sa ove ili one strane, sa tamne ili sa svetle strane.”

Dodaje da uloge nikada nije odbijao zbog toga što su „loši momci”:„Nikada nisam odbio ulogu zato što je sa predznakom plus ili minus, nego zato što prosto nema neki standard, neki nivo, neki potreban kvalitet da bih ja učestvovao u tome po sopstvenom mišljenju.”

Osvrnuvši se na kolege koje grade imidž „pozitivaca”, Đurica zaključuje:

„Postoje kolege koje grade imidž pozitivnih likova i nema ništa loše u tome. Oni na taj način grade neki svoj put i karijeru i ljudi ih doživljavaju privatno kao pozitivce, što ne mora da bude nužno. Mene ne mora baš da zanima šta neko misli o meni privatno, ali nekim ljudima je i to bitno i to je u redu.”

Premijera filma „Sportsko srce” održaće se 10. marta u Plavoj dvorani Sava Centra, nakon čega će film krenuti u redovnu bioskopsku distribuciju.

(Telegraf.rs)