Ova uloga je proslavila Dragana Nikolića: Nije trebala da pripdane njemu, ali je sudbina umešala prste

Malo je poznato da kultna uloga Džimija Barke u filmu Kad budem mrtav i beo prvobitno nije bila namenjena Draganu Nikoliću. Režiser Živojin Pavlović ulogu je najpre ponudio Boris Dvorniku, tada već afirmisanom glumcu snažne harizme.

Međutim, sudbina je imala drugačiji plan. U trenutku kada je film ulazio u pripreme, Dvornik se nalazio na odsluženju vojnog roka, zbog čega nije mogao da prihvati angažman. Ta okolnost otvorila je vrata mladom i tada još nedovoljno poznatom glumcu – Draganu Nikoliću.

Preporučujemo

Printskrin: Youtube/HRT Nedjeljom u 2

Lik koji je obeležio epohu

Uloga Džimija Barke pokazala se kao prelomna ne samo za Nikolića, već i za jugoslovensku kinematografiju. Džimi je bio antiheroj – mladić sa margine društva, sanjar, prevarant i pevač u pokušaju, koji luta kroz život u potrazi za slavom i smislom. Njegova priča bila je sirova, realistična i duboko ukorenjena u stvarnost tadašnjeg društva.

Film je snimljen u duhu tzv. „crnog talasa“, pravca koji je obeležio jugoslovensku kinematografiju 1960-ih, a karakterisali su ga kritički pogled na društvo i odbacivanje idealizovanih priča. Upravo u takvom ambijentu, Nikolić je uspeo da stvori lik koji je bio istovremeno šarmantan i tragičan, osvajajući publiku autentičnošću kakva se retko viđa.

Gagin uspon ka vrhu

Za Dragan Nikolića, ova uloga bila je odskočna daska ka statusu jedne od najvećih zvezda domaće scene. Njegov Džimi Barka postao je simbol jedne generacije – buntovne, nesnađene i željne života. Publika ga je prepoznala, a kritika ga je prihvatila kao novo, autentično lice jugoslovenskog filma. Nakon ovog filma, Nikolićeva karijera krenula je uzlaznom putanjom, a on je postao jedan od najvoljenijih glumaca, poznat po harizmi, spontanosti i specifičnom šarmu.

Film koji je ostao kultni klasik

"Kad budem mrtav i beo" danas se smatra jednim od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Njegova snaga leži u realističnom prikazu života „malog čoveka“, ali i u hrabrosti da se prikažu mračne strane društva bez ulepšavanja.

Zanimljivo je da je upravo slučajnost – odsustvo Borisa Dvornika – dovela do toga da film dobije lice koje će ga zauvek obeležiti. Uloga koja je mogla pripasti jednom velikom glumcu, postala je ona koja je stvorila drugog.

(Telegraf.rs)