Firga, Jare, na današnji dan rođen je kralj komedije: Ovako je Čkalja dobio nadimak, život ga nije mazio

Na današnji dan, pre više od jednog veka, rođen je Miodrag Petrović Čkalja – umetnik čije ime i danas izaziva osmeh i setu u isto vreme. U nekadašnjoj Jugoslaviji imao je status kakav se retko dodeljuje glumcima – bio je istinska pop ikona, lice koje je ujedinjavalo milione pred malim ekranima i radio-aparatima.

Printskrin: RTB

Preporučujemo

Teško je, iz današnje perspektive, objasniti razmere njegove popularnosti. Još je teže poverovati da će se ikada pojaviti neko ko će sa tolikom lakoćom i prirodnošću nasmejati čitav narod. Upravo zato, ostaje poruka koja i danas zvuči snažno – treba ga pamtiti dok god ima onih koji razumeju njegovu jednostavnu, a veliku umetnost.

Kako je nastao čuveni nadimak "Čkalja"

Njegov nadimak, koji je postao legendaran, nastao je gotovo slučajno. Umesto pravilnog „čaklja“, kako se naziva gvozdena kuka na vrhu motke, mali Miodrag je, spremajući se za pecanje u rodnom Kruševcu, izgovorio: „Daj mi tu… tu čkalju!“ Drugari su to jedva dočekali – i nadimak je ostao za ceo život. Kako se kasnije šaljivo govorilo, možda bi bio poznat kao „Čaklja“, ali sudbina je htela drugačije.

Upisao veterinu, ali gluma je ipak pobedila

Iako je u mladosti krenuo putem koji nije nagoveštavao umetnost – upisao je veterinu – život ga je odveo na sasvim drugu stranu. Već sa 25 godina našao se pred mikrofonom Radio Beograd u kultnoj emisiji Veselo veče. Sve što je usledilo posle toga preraslo je u legendu.

Ostvario je više od dve stotine uloga, od kojih je ogromna većina bila komična. Snimao je i gramofonske ploče, naravno – u svom prepoznatljivom duhovitom maniru. Ipak, ono po čemu se izdvajao nije bio samo talenat, već neverovatna skromnost. Uprkos slavi i činjenici da ga je znalo i volelo više od dvadeset miliona ljudi, ostao je jednostavan čovek.

Postoji gotovo neverovatna slika tog vremena: dovoljno je bilo da se pojavi na ekranu, a da još ništa ne kaže – i publika bi već počela da se smeje. Pre televizije, scena je bila još upečatljivija – nedeljom uveče, uz jedan radio u komšiluku, ljudi su se okupljali da slušaju njega i Mija Aleksić. Danas to zvuči kao priča iz nekog drugog sveta.

Njegove uloge ostale su upamćene kroz čitavu galeriju likova – od Jarića i Jordana do Firge i mnogih drugih. Posebno mesto zauzima serija Kamiondžije, ali i nastavak Kamiondžije opet voze, sa čijeg snimanja potiče jedna anegdota koja najbolje oslikava njegov dar. Tokom jedne scene, glumac Milo Miranović nije uspeo da izdrži – usred snimanja se slomio od smeha i kroz suze uzviknuo:

- Ljudi, ne mogu ja ovo!

A zatim, jedva dolazeći do daha:

- Dajte, ljudi, pa ovo ne može da se izdrži!

Snimanje je prekinuto, ekipa se smejala, a Čkalja je, zbunjen, samo gledao šta se događa. Takav je bio njegov talenat – spontano zarazan.

Ipak, priča o njemu ima i svoju tihu, tužnu stranu. Iza scene, ostao je porodičan čovek, otac i deda, ali i umetnik koji je u poznim godinama govorio o skromnom životu i brigama najbližih.

Teški penzionerski dani

Njegov govor prilikom dodele nagrade „Car Konstantin“ ostao je zapamćen kao primer duhovitosti i gorke istine:

- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde.

U jednom od poslednjih intervju je naglasio da mu je bitno da deca žive normalno.

- Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno.

Kada je preminuo 2003. godine, vest je odjeknula širom regiona. Slovenački list Mladina objavio je rečenicu koja možda najbolje oslikava njegov značaj:

- Umro je Miodrag Petrović Čkalja, najveći komičar kog je Slovenija ikada imala.

Danas, njegovo ime nose ulica u Beogradu i spomenik u rodnom Kruševcu. Postoji i poštanska markica sa njegovim likom. Ali prava vrednost njegovog nasleđa ne meri se tim simbolima – već osmesima koji i dalje traju.

(Telegraf.rs)