Pronašli smo grob Zone Zamfirove i kuću gde je sniman film: Ovako se stvarno zvala, priča krije veliku tajnu

Film "Zona Zamfirova" važi za jedan od najboljih projekcija koja je imala domaća kinematografije. Pokazivao je ambijent starog Niša koji je bio sveže oslobođen od Turaka, a gledaoci kraj malih ekrana su na poseban način ispratili ljubavnu borbu između Maneta i Zone, koja je bila zabranjena, ali na kraju se upornost isplatila. Međutim, prava priča nije bila kako se prikazalo na filmskom platnu.

Prava Zona nije živela u Nišu, već u Prištini, a zahvaljujući svedočenju Branislava Nušića koji je bio konzul u Prištini i sve to zabeležio. On je to ispričao Stevanu Sremcu, on je bio fasciniran životom u Nišu i zamolio Nušića da mu dozvoli da je ispriča na svoj način, da radnju preseli u Niš i da se sve završi srećnim krajem.

U stvarnosti Zona se zvala Jevrosima Kijametović, dok je njen otac bio Zamfir Kijametović. Ljubav njenog života Mane Kujundžija zvao se zapravo Maksim Gapić. On jeste oteo Zonu, najlepšu devojku u Piršitini tog vremena, ali postojao je jedan problem, baš kao i u romanu. Zonin otac nije dozvoljavao tu romansu zbog nesuglasica sa Maksimom, pa je Zonu predao drugom čoveku, Aleksi Gapiću, siromašnom šnajderu.

Zona i Aleksa su se nakon venčanja preselili u Prizren, a njen otac, obuzet stigom preselio se u Prokuplje i povukao, gde je skončao svoj život. Maksim, nesrećni ljubavnik, oženio se cincarkom po imenu Zlata, ali nikada nije preboleo Zonu, pa je pred sam početak Prvog Svetskog rata oduzeo sebi život. Zona je 1913. godine ostala udovica, pošto je njen muž, Aleksa poginuo u Uroševcu 1913. godine tokom albanske pobune. Zona se na kraju preselila u Beograd, gde je dočekala da vidi premijeru predstave Zona Zomafirova, 1953. godine i nakon mesec dana je preminula. Sahranjena je na Novom Groblju u Beogradu, a ekipa Telegrafa ga je pronašla.

Film "Zona Zamfirova" sniman je u niškoj tvrđavi gde je bio postavljen čitav tadašnji Niš, dok je Zonina kuća bila u Pirotu, u muzeju Ponišavlja, a i pirotski kej poslužio, kada Zona ide fijakerom kod sestre, prolazilo upravo tu. Hamam ili tursko kupatilo bilo je u Soko Banji. Mi smo takođe, posetili nedavno Muzej Ponišavlja i od kustosa Milice Ilić saznali više o ovom mestu.

- Mi se danas nalazimo u zgradi Muzeja Ponišavlja u Pirotu, koja danas predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja, tačnije od 1979. godine je zaštićen i od tada nosi tu titulu. Ovo je u prošlosti bila porodična kuća, porodice Jovanović, domaćin ove kuće bio je Hrista Jovanović, u narodu se to H često gubi, pa se čuje Rista. Bio je poznatiji kao Mali Rista, bio je čovek niskog rasta. Postoji jedna legenda, gde je Rista u ovoj kući imao svoju sobu, radnu kancelariju koja je poznata kao Ristina soba. Radnja ove kuće dešava se na prostoru 19. veka, to je period kada uveliko vladaju Turci, a Rista je neko ko se bio trgovinom, trgovao je kožom. On je korstio sve što je Stara Planina u tom trenutku davala, bio je ugledan trgovac, dosta je sarađivao sa drugim ljudima - započela je.

Dodala je da Mali Rista gradio kuću koja nije bila tipična za taj period.

- Rešio je da gradi kuću ovakvog tipa, tačnije kuću balkanskog-orijentalnog stila. Kuća je imala dva sprata, prizemlje sa spratom, ono što moram da kažem da ovo nije odlika staro-varoške pirotske arhitetkure, ne samo Pirota, ovo nije odlika ni Niša, ni Leskovca, ni Vranja, ni ovog dela Srbije. Da bi on sagradio takvu kuću, njemu je bila potrebna dozvola Turaka, njemu su Turci dali dozvolu, ali su mu dali i određene uslove. Prvi uslov je bio da ovaj sprat gde se mi nalazimo (prim. aut. drugi) bude konak, neka vrsta hotela za Turke, gde bi oni noćili, konačili. Drugi uslov je bio da u ovoj zgradi postoji Tursko kupatilo, tačnije Hamam. On je na to pristao, sagrađena je 1848. godine, to znamo na osnovu natpisa koji se nalazi u kući i mi to koristimo kao orjentir datuma kada su se oni uselili u kuću. Od 1848. do 1879. godine, tačnije do kada je ovaj deo Srbije i Pirot zvanično postao slobodan grad, kuća je funkcionisala tako što je ovaj sprat bio rezervisan za Turke, a u prizemlju je živela srpska porodica Jovanović. Tek nakon oslobođena od Turaka, porodica Malog Riste je u potpunosti koristila celu kuću, adaptirala je prema svojim potrebama, slavili su slavu, što za vreme Turaka nije bilo moguće - govorila je Milica.

Otkrila nam je zanimljivu anegdotu tokom gradnje kuće.

- Ta priča da je Rista imao svoju kancelariju, postoji jedna mala soba, mi je zovemo niska soba, posetiocima je tako prezentujemo. Postoji legenda da je ta soba sa razlogom niska, da je sam Rista insistirao tokom gradnje kuće da ta soba bude dovoljno niska, da on prođe sa lakoćom, a da svi ostali, a ti ostali su zapravo bili Turci, koji su imali neku visinu, morali su njemu da se klanjaju, u tome se viid ta lukava strana našeg domaćina. Inače, muzej je danas izuzetno posećen, godinama unazad. Situacija se promenila od korone, najveći broj posetilaca dolazi iz Bugarske, ali iz čitave Srbije, kao i Evrope - ističe.

Posetiocima je poznat sprat zbog filmova koji su snimani tu.

- Sam muzej je poznat po tome što su snimani naši poznati filmovi: Zona Zamfirova, Ivkova Slava i određeni delovi serije Vuk Karadžić. Kada imamo neku posetu, posetiocima je poznat sprat gde su boravili Turci je poznat baš po Zoni Zamfirovoj, Vuku Karadžiću, dok je doni sprat manje poznat. Ljudima je to poznato, to je neka asocijacija i meni je iskeno drago da je to tako iz razloga što je to ta veza sa našim piscima, našom istoriju i prošlošću. To je na neki način priča kroz koju nasleđe živi - podvukla je Milica Ilić.

(Telegraf.rs)