Zbog kockarskog duga stvorio remek delo: Ovako je Mario Puzo napravio film "Kum"

Režiju legendarnog filma Kum potpisuje Frensis Ford Kopola, dok je scenario nastao po romanu Maria Puza, delu koje je, uprkos početnim skromnim očekivanjima, preraslo u jedan od najvećih kulturnih fenomena 20. veka.

Iako su njegova prethodna dela naišla na solidan prijem kod kritike, Puzu nisu donela finansijsku sigurnost. Naprotiv, sredinom šezdesetih godina nalazio se u ozbiljnim dugovima. Imao je 45 godina, suprugu i petoro dece, a život je dodatno komplikovala njegova slabost prema kocki. U takvim okolnostima prihvatio je ponudu izdavača da za 5.000 dolara napiše roman o italoameričkom podzemlju – temi koju, kako je kasnije priznao, nije dovoljno poznavao.

Preporučujemo

Materijal je prikupljao gde god je mogao: iz knjiga, novinskih tekstova, priča koje je slušao u porodici, ali i iz sopstvenih iskustava iz kockarnica u Las Vegasu. Uprkos nedostatku direktnog kontakta sa mafijom, uspeo je da stvori uverljiv svet koji će osvojiti milione čitalaca.

- Sram me je da priznam da sam ‘Kuma’ napisao isključivo zbog novca i na osnovu istraživanja. Dobro sam poznavao svet kocke, ali nikada nisam upoznao pravog gangstera. Tek posle objavljivanja sam ih sretao. Knjiga im se dopala, ali nisu verovali da nisam bio deo tog sveta. Možda bi mi bilo lakše da sam mafijaš – pisanje je težak posao - govorio je Puzo.

Koliko je roman delovao autentično, svedoči i reakcija ozloglašenog mafijaša Salvatore Gravano, poznatog kao Bik, koji je učestvovao u nizu ubistava. Bio je uveren da knjiga nije fikcija, već veran prikaz stvarnosti.

- Ako mu niko nije pomagao, onda je genije. Možda je to bila fikcija, ali za mene je to bio naš život – atmosfera, govor, sve. Setite se scene kada Majkl ubija dilera i policijskog kapetana – tako sam se i ja osećao prvi put - rekao je Gravano.

Mario Puzo rođen je 1920. godine u siromašnom delu Njujorka, u porodici doseljenika iz Napulja. Njegovo detinjstvo obeležili su teški uslovi i porodične tragedije – otac mu je oboleo od šizofrenije i završio u ustanovi, pa je majka sama podizala sedmoro dece. Kasnije je govorio da u njegovom okruženju nije bilo mnogo topline:

- U odraslima oko mene nije bilo radosti, ljubavi ni razumevanja – samo grubost i svađe. Još kao dete plašio sam se da ću postati poput njih. Želeo sam da budem bogat, slavan i srećan, gospodar svoje sudbine.

Iako je od malih nogu želeo da bude pisac, majka ga nije podržavala, smatrajući da su praktična zanimanja sigurniji izbor. Zbog toga je jedno vreme radio na železnici u Njujorku, posao koji je kasnije opisao kao „pakao“. Prekretnicu je doneo Drugi svetski rat – tokom službe u Nemačkoj upoznao je Eriku Broske, kojom se kasnije oženio. Po povratku u SAD dobio je priliku da studira kreativno pisanje, a paralelno je radio kao činovnik i novinar. Prvi roman „The Dark Arena“ objavio je 1955, a „Srećni hodočasnik“ nekoliko godina kasnije, ali finansijski problemi nisu nestajali.

Na romanu "Kum" radio je četiri godine. Iako nije bio potpuno zadovoljan rezultatom, honorar mu je bio preko potreban. Ipak, novac je brzo potrošio – čak se dodatno zadužio putujući sa porodicom po Evropi, verujući da će se dugovi rešiti prodajom kuće. Uspeh koji je usledio bio je nezamisliv – roman je prodat u više od 21 milion primeraka i doneo mu bogatstvo. Filmska prava prodao je studiju „Paramount“ za 50.000 dolara, uz procenat od zarade i pravo učešća u izboru glumaca.

Dok je pisao knjigu, lik Dona Vita Korleonea zamišljao je kao Marlon Brando, uprkos protivljenju producenata. Za ulogu Majkla prvobitno se pominjao Robert Redford, ali je na kraju izabran tada nepoznati Al Paćino. Puzo je kasnije priznao da je Paćino briljirao.

Sam pisac nije bio preterano uključen u snimanje – retko je posećivao set, pogledao je ranu verziju filma i preuzeo honorar. Ipak, film je postao globalni fenomen, a scene poput one sa konjskom glavom ušle su u istoriju kinematografije. Kopola i Puzo nagrađeni su Oskarom za najbolju adaptaciju, dok je Brando osvojio nagradu za glavnu mušku ulogu.

Kasnije je Puzo otkrio da je lik Dona delimično inspirisan njegovom majkom, snažnom i nemilosrdnom ženom čije su odluke često bile surove, ali pragmatične. Upravo takvi elementi dali su dodatnu dubinu njegovim likovima. Iako su se kasnije pojavljivale kritike da roman romantizuje mafiju, Puzo je isticao da to nikada nije bila njegova namera. Smatrao je da je uspeh priče proistekao iz razočaranja u institucije i nostalgije za porodičnim vrednostima.

Nastavio je da piše dela slične tematike, poput Sicilijanca, Omerta i Poslednjeg Dona, kao i scenarije za nastavke Kuma i film Supermen. Ipak, njegova strast prema kockanju nikada nije nestala – redovno je posećivao kazina širom sveta. Preminuo je 2. jula 1999. godine, u 79. godini, nedugo po završetku romana Omerta. Na sebi svojstven način opisao je kako zamišlja zagrobni život:

- Ako odem u raj, ne trebaju mi anđeli i oblaci. Dajte mi kockarnicu sa jarkim svetlima i neograničen kredit. A ako postoji milosrdni Bog – neka mi omogući da uvek pobeđujem.

(Telegraf.rs)