Nebojša Milovanović otkrio savet Ljube Tadića, pa se dotakao prestižne nagrade: "Mlad čovek očekuje svašta"

Domaća kinematografija oduvek je bila riznica talenata, iznedrivši plejadu glumaca koji su svojim darom ostavili neizbrisiv trag u našoj kulturi. Oni nisu samo lica sa ekrana; oni su glasovi čije replike koristimo u svakodnevnim razgovorima, postajući tako neizostavan deo našeg kolektivnog identiteta. Ipak, prava magija često se dešava tamo gde se svetla gase, a zavesa podiže – na pozorišnim daskama koje život znače.

Jedan od onih koji decenijama dostojanstveno gradi svoj put, balansirajući između filmskog platna i pozorišne scene, jeste Nebojša Milovanović. Govoreći za Telegraf.rs o ovom uspehu, Milovanović nije krio čast, ali ni svest o težini samog priznanja

Preporučujemo

- Mlad čovek kada dođe, očekuje svašta, pa onda ima uloga koje donose svašta, prepoznavanje publike, pa neke druge uloge, dobijaš neke angažmane na televiziji i filmu. Neke stvari dođu kao neko izdvajanje, jer je ovo uloga Heda Gabler, dobio sam nagradu za ulogu sudije braka. To nije samo to, kada dobijemo neke druge nagrade, to znači da je tu neko sa vama i da ta ngrada nije samo ovo, već i za još neke uloge. Sa ove distance svestan sam da imate situaciju kad se napravi nekoliko predstava, pa mora neko drugi. Ovo je vrlo vredna nagrada, jer ovo pozorište to ne daje tek tako, zato što vodi računa o svojim zaposlenima, naravno i o saradnicima i kvalitetu predstave - započeo je.

Foto: Jovo Marjanović

Otkrio je kakva je savete dao mladim glumcima.

- Imao sam jednu klasu četiri godine. Trenutno nisam više tu zbog svojih angažmana i zbog raznih drugih stvari. Ja sam ti ljudima govorio i oni su dolazili u pozoruište da gledaju sa uvažavanjem da sede. Kada su dolazili ovde posle premijere, dovodili smo ih u salon naš glumački, morao sam da im kažem da se tu prosto moraju znati pravila, oni kada dođu tu, da znaju gde su došli. Zato što ja kada sam dolazio tu, bila je situacija, gde neki glumci, a jedan od njih je Ljuba Tadić po kome se zove ova velika scena, koji je tada meni govorio kao mladom glumcu da se znalo kako i kojim redom uzimaš stolicu, odakle je stavljaš. To nije nikakva pridika ili soljenje pameti, to su stvari koje su nepohodne da bi se naš pozorišni pa i svaki drugi red sačuvao. To je uvažavanje nekog ko je ovde sa punom svešću da vi dolazite u to pozorište. Ovo je pozorište u kome se još uvek priča o predstavama, neprestao se radi, to je retko pozorište u kome im svesti. Kada pogledamo, tu su igrali Mija Aleksić, Branko Pleša Stevo Žigon, ne zna se ko je igrao u ovom pozorištu. Ja sam im to govorio, kada uđete u neku ustanovu, to pre svega ne treba da vam bude opterećenje, treba da bude čast stati na tu scenu, jer ta scena je bila pre nas i ostaće posle nas i bilo je 27 glumaca kada je napravljeno pozorište, sada ih ima toliko u ansamblu. To treba tako, da li smo mi dostojni ili nismo, ne znam, ali moramo da se trudimo da budemo onoga što je bilo pre nas i onoga koje napravo ovu kuću - poručio je on.

Trema uvek postoji, nema veze da li je prva ili ko zna koja.

- Kako da ne, to je bila predstava "Beogradska triologija" na maloj sceni, koja će biti u procesu renoviranja, nadam se uskoro. To je bila baš ta situacija gde sam ja bio student, Fakultet Dramskih Umetnosti, četvrta godina. Već sam igrao u Ateljeu 212 i kada sam došao sa prvom ulogom, na generalnoj probi mi je Ljuba Tadić održao jednu pridiku kako se treba ponašati u salonu. Gledao je tu generalnu probu i zahvalio mi se, malo mi se izvinio, jer je video da sam darovit i mlad čovek, nije me znao do tada, ali me j video na scenu i poslao mi je jednu drugu energiju, podrške i razumevanja, ja sam na to naišao čim sam došao u to pozorište. To je velika stvar, e sad, kako sad stvari idu tokom godina, da li idu kako vi očekujete, ali sećam se toga, to je bilo veliko ushićenje kada sam dobio stipendiju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ja sam tada razmišljao da li ću je dobiti, jer sam igrao u Ateljeu 212, pa sam hteo da njih da pitam, pošto sam se tamo izdvojio kao neki mlad glumac, kome daju neke uloge, a onda su me iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa čuđenjem pitali "Da li vi ne želite stipendiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta?" Ja sam znao šta to znači i rekao sam da želim, ali da moram da pitam i ostala pozorišta. Trema uvek psotoji i pred prvu i sada, evo moje kolege imaju premijeru predstave "Ričard ii" i ja vidim da postoji, ali to je pozorišni kanon. Neko sa tim izbori, neko ne, ja se kroz godine učim da nekako to sprovedem, da to bude neprimetno - zaključio je Nebojša Milovanović.

(Telegraf.rs)