Da li je ovo najpotresnija scena u domaćoj kinematografiji? Kadar iz "Nebeske udice" koji ostavlja bez reči

Film "Nebeska udica", rediteljski prvenac Ljubiše Samardžića, ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, postavši autentično svedočanstvo o stanju svesti običnog čoveka tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Kroz prizmu jednog beogradskog dvorišta i improvizovanog košarkaškog terena, film slika portret naroda koji odbija da odustane od normalnosti, čak i kada nebo iznad njih donosi smrt.

Neponovljivi Nebojša Glogovac maestralno je oživeo lik Kaje, čoveka čija je jedina "krivica" bila opsesivna ljubav prema košarci i želja da svom sinu Jovanu stvori privid bezbednog detinjstva. Kaja nije bio heroj s puškom, već heroj s loptom u rukama, koji je verovao da se protiv mraka i straha bori igrom. Njegova tragična pogibija, baš na tom istom terenu koji je s ljubavlju obnavljao, predstavlja jednu od najtežih nepravdi zabeleženih na filmskom platnu.

Preporučujemo

Jedan od najpotresnijih trenutaka u filmu jeste scena u kojoj Kajini najbolji prijatelji – Zuba (Nikola Kojo), Turčin (Ivan Jevtović) i Siske (Nikola Đuričko) – odlaze kod njegove bivše supruge Tijane (Ana Sofrenović).

Oni ne dolaze samo da donesu strašnu vest; oni nose košarkašku loptu, simbol svega što je Kaja bio, kako bi je predali njegovom sinu Jovanu. Tišina kojom odiše taj prostor, težina njihovih koraka i tuga koja izbija iz svakog kadra, čine ovu scenu antologijskom.

Vrhunac emocionalnog naboja dostiže se na kućnom pragu. Iako su prijatelji došli sa namerom da saopšte neizrecivo, reči postaju suvišne. Tijana se pojavljuje na vratima, slomljena i uplakana, i pre nego što oni uspeju da progovore, tiho izgovara: "Znam." U tom jednom "znam" stala je sva tragedija tog vremena – predosećaj gubitka koji je u to vreme bio svakodnevica i svest o tome da su najbolji među nama često prvi koji odlaze.

(Telegraf.rs)