Miša Janketić i životna priča veća od romana

„Ja sam čovek žive reči. I nekako ne bih mogao da apsim svoje reči... Više volim da budu tu oko mene, slobodne kao šareni leptirići, da mogu uvek da se koristim njima i da se družim sa njima. Ovako da ih sahranjujem u romane – ne verujem.“

Ovim rečima je Mihailo Miša Janketić, bard jugoslovenskog glumišta, počeo jedno od svojih velikih svedočenja o životu u emisiji "TV lica: Kao sav normalan svet" na RTS-u koji bi, da je bio zapisan, bio previše neverovatan čak i za fikciju.

Preporučujemo

Jedna od ključnih tačaka njegove karijere bila je zabrana predstave „Kad su cvetale tikve“ 1969. godine. Taj trenutak Miša opisuje kao udar groma koji mu je promenio pravac života.

„Osetio sam se tog trenutka kao da me grom ubio. Mnogo smo uložili u tu predstavu. Izuzetne kritike su izašle, apoteoze, a onda su posle dva-tri dana, kada je Centralni komitet zauzeo stav, ti isti kritičari napravili duple, potpuno suprotne kritike. To je bilo neizdrživo“, prisećao se Miša.

Razočaran u sistem, vratio je partijsku knjižicu i napustio Beograd. „Otišao sam u moju kolibu u brda, s namerom da se više nikada ne bavim glumom. Ali, kako rekoh, mi glumci nismo baš mnogo čvrsti. Šta me je vratilo? Gluma.“

Njegovo detinjstvo u Pljevljima prekinuo je rat koji mu je odneo sve. Ipak, u sećanju je, jasnije od bilo koje filmske scene, ostala urezana slika majke Milice, učiteljice.

„Sećam se majke... bila je jedna vrlo lepa žena. Najlepše što je bilo na njoj, bila je neka neverovatno gusta kosa, neofarbana, boje bakra. To je bilo kao da je od metala. Uvek sam se kao dečak plašio da će, kad tako zabaci kosu, polomiti vrat. Svaki put kad sečem nokte, setim se nje, jer mi je ona jednom u igri zakačila vrh nokta i to je krvarilo... i danas mi je na tom mestu nokat zadebljan. Bar tada se setim moje majke Milice.“

Najpotresniji deo Mišine ispovesti je priča o njegovoj sestri Mileni, koju je kao petogodišnji dečak, po amanetu majke, morao da čuva „kao kuče“.

„Pojavila se jedna bogata Jevrejka iz Budimpešte. Donela mi je fenomenalne, duboke, žute cipelice na šnir. Ko će tome odoleti? I dok sam se ja bavio tim cipelama, obuvao ih i probao, ona mi je uzela sestru i odvela je. Tako sam ja prodao rođenu sestru za par žutih cipelica“, govorio je s bolom koji godine nisu otupele.

Sestru je pronašao godinama kasnije, sasvim slučajno. Milena je završila u Višegradu, usvojena od strane mesara koji nije imao dece. Pronađena je zahvaljujući svom govoru – govorila je ijekavski, stepenice je zvala „stube“, a brata se sećala samo po nadimku „Cile“. Njihov ponovni susret bio je filmski: „Probudio sam se u naručju jednog prelepog mladog oficira koji me je držao i plakao. Te njegove suze, to je bila ta topla kiša iz mog sna.“

Miša je u Beograd došao sam. Nije imao nikoga

„Razredna mi je rekla da treba da potpišem svedočanstvo, da roditelji ili staratelji potpišu. Ja kažem: ’Pa nemam oca’. Kaže ona: ’Neka potpiše majka’. Ja kažem: ’Nemam majku’. Ona kaže: ’Onda staratelj’. Rekoh: ’Nemam ni staratelja. Mogu li ja sam da se potpišem?’. Tako je to bilo.“

Pre nego što je gluma postala njegov život, Miša je bio miner. Na radnim akcijama u Sloveniji baratao je dinamitom. Glumu je upisao iz čiste potrebe za preživljavanjem. „Upisao sam Akademiju samo da bih imao stipendiju i dom, jer sam na književnosti ostao bez ičega.“

Iako je dobio sve najznačajnije glumačke nagrade, za Mišu je postojala samo jedna koja se računa. To je bila njegova supruga Svjetlana Knežević, koju je upoznao dok je bila devojčurak.

„Upoznao sam je na snimanju filma ’Horoskop’. Imala je 16 godina. Rekao sam joj: ’Kad porasteš, ja ću te oženiti’. Kad je došla na more sa tri kofera, video sam – ili kampovanje ili žena. Odlučio sam se za ženu. I nisam pogrešio. Evo, već više od 40 godina smo zajedno.“

Kao dečak koji je izgubio sve, Miša je sebi dao jedan zavet u trenutku dečije tuče i besa: „Oženiću se i napraviću četvoro dece. I svakome ću dati ime mog oca, moje majke, mog brata i moje sestre. Tako sam ih sve vratio.“

Miša Janketić je u ovom intervjuu sažeo čitavu filozofiju postojanja u nekoliko jednostavnih rečenica.

„Ja sam srećan čovek. Postoje neke neosvojive kategorije u životu: ljubav, sreća, vlast, bogatstvo. Što ih čovek više ima, sve mu je malo. Ali ja nekako mislim da je najvažnije vaspitati svoju decu da dosegnu tu najveću ljudsku osobinu – da budu dobri ljudi. Čovek kad proživi jedan poprilično bogat život, ostane mu samo ta želja: da bude zahvalan i da bude dobar.“

Mihailo Miša Janketić nas je napustio 2019. godine, ostavljajući iza sebe ne samo nebrojene uloge, već i lekciju o tome kako se iz pepela tragedije gradi hram porodice i umetnosti. „Ja sam srećan čovek“, rekao je, i mi mu verujemo.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, emisija "TV lica: Kao sav normalan svet")