Sećanje na legendarnu glumicu: Ena Begović je školovala dve doktorke, a o tome nikad nije govorila

Na današnji dan, 8. jula 1960. godine, rodila se Ena Begović, žena koja je svojom pojavom, talentom i neverovatnom harizmom obeležila zlatno doba kinematografije i pozorišta na ovim prostorima. Više od dve decenije nakon njenog odlaska, savremenici se prisećaju glumice koja je bila mnogo više od "prelepog lica" – bila je posvećena umetnica, samozatajna humanitarka i vulkan emocija sakriven iza maske suzdržanosti.

„Ena Begović je velika hrvatska glumica, zaista velikanka glumišta i sasvim sigurno u poslednjih 50 godina jedina, usuđujem se to reći, jedina velika prava glumačka zvezda“, započinje priču teatrološkinja Ana Lederer u dokumentarnoj seriji "Velikani hrvatskog glumišta" na HRT-u.. Njen pogled na Enin opus nije samo stručan, već duboko intiman: „Zaista je osoba koja je imala izuzetnu karijeru do svoje rane i tragične smrti u 40. godini. Moj pogled na njen teatrološki opus ne može biti hladan, budući da sam je poznavala, bile smo prijateljice i moje su perspektive subjektivno obojene.“

Preporučujemo

Tajna „žara u očima“

Put do statusa dive započeo je u Trpnju, u detinjstvu koje je delila sa sestrom Miom Begović. Mia se sa toplinom priseća tih dana: „Detinjstvo nam je bilo neverovatno. Bilo je tačno onako kako treba biti. Mi smo se obožavale i non-stop smo se tukle. Obično je ona bila jača fizički i često sam imala šavove na glavi, ali to je bila dnevna rutina, a isto toliko smo se smejale.“

Ena je već tada pokazivala obrise osobe kakva će postati – ozbiljna, načitana i povučena. „Ena je i tada pokazivala svoju sklonost ka osamljivanju. Jako rano je počela da čita, počele smo rano da učimo engleski, ona sa mnogo boljim rezultatom nego ja. Sa četiri i po godine je već pisala, čitala i svaki dan se osamljivala na par sati“, priča Mia. „Uvek je bila drugačija. Nikad nije plesala, a svi muškarci su ludeli za njom upravo zato što je mogla biti cool. Imala je izuzetno bogat svet. Sećam se tog njenog pogleda – kad bi nešto mislila, imala je kao neki žarač u očima. Neverovatno, a iza toga bi totalno ušla u sebe i bila potpuno mirna.“

Sama Ena Begović jednom je prilikom o svom karakteru rekla: „Ja sam bila jako introvertna kao mala devojčica i veliki sanjalica. Sama sam šetala uz more, nisam se gotovo ni sa kim družila dugo vremena. Bila sam jako nekomunikativna, a Akademija mi je pomogla.“

Susret sa Lordanom Zafranović i „Pad Italije“

Njen filmski put neizbežno je vezan za reditelja Lordana Zafranovića, koji ju je primetio dok je još bila deo amaterskog pozorišta Lero u Dubrovniku. „Fascinirala me je jednom lepotom, a ta lepota u sebi, kao svaka lepota, ima neku misteriju“, kaže Zafranović. „Hteo sam da vidim šta bi se moglo od tog lica napraviti. Savetovao sam joj da upiše Akademiju, što je ona i učinila.“

Publika je pamti kao „ostrvsku Veneru“ u filmu Pad Italije. Zafranović se priseća legendarne scene sa glumcem Danielom Olbrychskim: „Pamtim taj sjaj u očima kad joj on skida mačem tu krunu na venčanju. Momenat – nije imala ni trunku straha da će je možda povrediti. Taj sjaj oka bio je nešto veličanstveno. To je ono što glumci ponekad donesu i podignu celu scenu iznenađujuće visoko.“

Filmolog Daniel Rafaelić Enu opisuje kao „divnu pojavu naše kulture“. Ističe njenu ulogu u Padu Italije kao ključnu: „Taj izlazak iz mora... to su kadrovi koje bi svi trebali imati u svojim stanovima. Ta pojava, mediteranska, ali čvrsta pojava jedne snažne žene, jedne inteligentne žene, beskrajno lepe i darovite, to je ono najbolje što je naša kinematografija mogla da iznedri.“

Baronica Kasteli: Uloga života

Vrhunac Enine karijere bila je baronica Kasteli u Vrdoljakovim Glembajevima. Reditelj Antun Vrdoljak otkriva zanimljivu anegdotu o tome kako je Ena uopšte dobila tu ulogu: „Mustafa Nadarević mi je rekao: 'Ena Begović bi jako rado igrala sestru Angeliku'. Rekao sam mu: 'U onom habitu, sa ovakvim s*sama? Pa jesi li ti lud, to je časna sestra!'.“

Ipak, nakon razgovora sa njom, Vrdoljak joj je ponudio glavnu ulogu. „Rekao sam joj: 'Pročitajte knjigu snimanja. Za sestru Angeliku niste. Ali pogledajte ulogu baronice Kasteli'. Sutradan je došla i rekla: 'Ja sam to pročitala, to je vrlo teško za mene, ali uloga je čudesno lepa'. Odlučio sam – igraće mlada, lepa žena, da obara sve oko sebe.“

Glumac Dragan Despot, njen česti partner na sceni, seća se njenog dolaska u HNK: „Čim sam je video na Akademiji, znao sam da će ta žena na filmu mnogo napraviti. Kad je došla u HNK, u sebi sam rekao – imaću partnerku. Njen visok nivo profesionalnosti, upućenost u materijal i davanje tom materijalu bilo je ono što me je zapravo fasciniralo.“

Samotnjak velikog srca

Uprkos glamuru koji ju je pratio, privatna Ena bila je sušta suprotnost. Njen suprug Josip Radeljak priseća se njene skromnosti: „Ona bi kod kuće bila obična žena i rekla bi – 'idem čas na predstavu'. Bez velikog spremanja. Vratila bi se kući, ne bi se ni pričalo o tome kako je bilo odlično. Nije bilo pijančenja, onih poznatih glumačkih druženja posle predstave. To nju nije interesovalo, ona je imala samo kuću, svoj život i svoje unutrašnje vrednosti.“

Reditelj Jakov Sedlar, koji ju je poznavao od kasnih sedamdesetih, ističe njenu ranjivost: „Bila je vrlo introvertna, vrlo senzibilna i kao takva vrlo ranjiva osoba. Bila je beskrajno duhovita, što ljudi koji se nisu s njom družili nisu znali. Znala je da izvuče celo društvo iz lošeg raspoloženja. Bila je veliki vuk samotnjak.“

Osim glumačke veličine, Ena je bila i velika humanitarka, što je strogo čuvala od očiju javnosti. „Ena je bila velika humanitarka. O tome nije želela da priča“, otkriva sestra Mia. „Uz moju malu pomoć, ona je iškolovala dve devojke koje su danas doktorke, jedna u LA-u, a druga iz Vukovara. To mislim da niko nikada nije javno rekao.“

Poslednji čin

Kraj je došao prerano i okrutno. Njena prijateljica Ankica Dobrić sa bolom se priseća trenutka kada je čula vest: „Potpuno sam zanemela. Nisam uopšte imala glas ceo dan. Bila sam zapravo jako ljuta na Boga. Zašto sad kad ima to malo biće, kad je tek trebalo da uživa u njemu jer je prošlo tek mesec dana? Zapravo mi je jedan sveštenik u tome pomogao. Rekao je: 'Znate, trebalo je birati. Neko je morao da ode'. Onda sam rekla sebi – pa naravno, onda je bolje da ona ode, a da Lana ostane.“

Josip Radeljak dodaje: „Lana je osoba koja jako ima mamine crte – odlučna, zna šta hoće, nikad se ne žali. Ja moram priznati, to je samo mogla Ena.“

„Ena Begović je velika glumica i u nepostojanju“, zaključuje profesor Slobodan Prosperov Novak. „Njena smrt u jednoj čudnoj automobilskoj nesreći je deo biografije koji je povezuje sa nekima od najlepših žena druge polovine 20. veka – setimo se Grejs Keli, Ledi Dajane, Džejn Mensfild.“

Ena Begović ostaje kanon glumišta. Kako kaže glumac Joško Ševo: „Ena je bila zadnja pozorišna zvezda. Nikada više neće biti takve zvezde. Ona je bila zvezda i prvakinja. Može se biti zvezda, a da se ne bude prvakinja, ali ona je bila oboje.“

Danas, na njen rođendan, sećamo je se onakve kakva je bila u svom najboljem izdanju – sa onim „žarom u očima“ koji nikada neće izbledeti sa platna i pozorišnih dasaka.

(Telegraf.rs/izvor: Dokumentarna serija VELIKANI HRVATSKOG GLUMIŠTA/HRT/Menorah film)