Vek velikana: Sto godina od rođenja Pavla Vuisića, čoveka koji je prezirao glumu, a postao njen simbol

Na današnji dan, 10. jula, navršava se tačno jedan vek od rođenja Pavla Paje Vuisića, čoveka koga su nazivali „vulkanom glume“, ali koji je sebe video pre svega kao slobodnog čoveka, pesnika i zaljubljenika u reku. Tim povodom, Viktor Lazić iz „Muzeja knjige i putovanja“ (Udruženje Adligat), gostujući svojevremeno u jutarnjem programu televizije Happy, otkrio je fascinantne detalje o Pajinom legatu, njegovim tajnim stihovima i testamentima koji su decenijama bili predmet cenzure.

Pavle Vuisić je bio institucija jugoslovenskog filma. Ipak, paradoksalno, on je tu istu profesiju duboko prezirao. Kako je u razgovoru istaknuto, Paja nikada nije završio glumu, čak nije ni uspeo da upiše Akademiju, ali je ostavio dublji trag od mnogih školovanih umetnika.

Preporučujemo

„Ja se ne glumim, ja se ponašam“

U studiju je istaknuto da je Vuisić bio „čovek van svakog sistema i kalupa“. Njegova filozofija umetnosti bila je jednostavna, ali nedostižna.

„On je govorio da on ne glumi, on se samo ponaša. I on se ceo život tako ponašao,“ objasnio je Viktor Lazić.

Paja je izbegavao festivale, crvene tepihe i premijere. Dok su drugi jurili slavu u Puli ili Nišu, on je bio na svojoj barci na Savi ili na Adi Ciganliji, u društvu „običnih“ ljudi, pecaroša i pustolova. Njegov prezir prema formi išao je dotle da je odbio holivudske ugovore. Kada su mu ponudili kule i gradove, on ih je jednostavno – opsovao. Sloboda mu je bila važnija od bilo kakvog honorara.

Tajni pesnik: „Čovek je sve jeftiniji“

Zahvaljujući naporima njegove supruge Mirjane, koja je Muzeju Adligat zaveštala njegov legat, javnost je saznala da je ovaj „namćor velikog srca“ bio i dubokouman pisac. Njegove misli, zapisane na marginama novina ili u beležnicama, danas deluju proročki:

„Neki ljudi ostave nešto iza sebe tek kad čučnu.“

„Volim samo one zbog kojih ne moram da se odričem sebe da bih im se dopao.“

„Sve poskupljuje, samo je čovek sve jeftiniji.“

Njegova poezija bila je prožeta mračnim humorom i skepticizmom prema autoritetima. U studiju je pročitan jedan od njegovih najsnažnijih zapisa: „Bože učini da umrem ove noći. Bože koji si svemoguć učini tako i budi miran. Platiću, znam i ti si korumpiran.“ Ovi stihovi otkrivaju čoveka koji se nije plašio ničega, pa ni sopstvenog kraja.

Insert iz filma Poseban tretman

Anegdote koje su postale legenda: Od Tita do Čkalje

Pajina autentičnost dovodila ga je u sukob sa tadašnjim vlastima, ali su ga svi, uključujući i Josipa Broza Tita, obožavali upravo zbog te drskosti. Viktor Lazić je podelio čuvenu anegdotu o tome kako je Paja u atletskoj majici završio u Belom dvoru:

„Dok je pecao, tajna policija ga je bukvalno kidnapovala u donjem vešu i atletskoj majici da ga odvedu kod Tita. Hteli su da ga nateraju da obuče odelo, a on je počeo da se bije s njima: 'Kad ste me ovakvog doveli, sad me ovakvog vodite kod Maršala!'“ Tito je na kraju presudio da ga dovedu baš takvog. Veruje se da je on jedini čovek koji je u takvom izdanju sedeo sa predsednikom države.

S druge strane, odnos sa kolegom Miodragom Petrovićem Čkaljom bio je sušta suprotnost onome što smo gledali u „Kamiondžijama“.

„Bili su krvni neprijatelji. Reč nisu progovarali van kadra, a snimili su takva antologijska dela,“ podsetili su sagovornici. Paja je čak u kafanama naručivao ćebad da prekrije Titove slike, govoreći da „ne može da pije dok ga Maršal gleda“.

Printskrin: Youtube/ RTS TV serije

Cenzura testamenta: Borba protiv „komunista“

Možda najzanimljiviji deo Pajinog legata su tri originalna testamenta. Njegova poslednja želja bila je jasna: da mu se na sahrani ne drže govori.

„Zahtevao je da mu nijedan komunista ni reči ne progovori na sahrani, jer će se u grobu prevrnuti i iz groba ustati da ih večno mori,“ navedeno je u emisiji.

Međutim, tadašnji sistem je intervenisao. Reč „komunista“ u javnim objavama zamenjena je rečju „niko“.

„Ispalo je da Paja nije voleo ljude, a zapravo on nije voleo ideologiju i partiju. To je jedna od najvećih nepravdi naneta njegovom liku,“ istaknuto je u emisiji.

Takođe, tražio je da mu šestorica popova pevaju na sahrani, ali „u sebi“, kako ih on ne bi čuo „mrtav“. Bio je to Pajin poslednji čin prkosa i humora.

Printskrin: Youtube/Steva Djubre

Duhovitost do kraja: „Od belog imam gorušicu“

Čak i u svakodnevnim situacijama, Paja je bio neponovljiv. U emisiji je ispričana i šala o njegovom susretu sa saobraćajcem nakon što je prošao kroz crveno svetlo:

„Pajo, zašto na crveno?“ upitao ga je policajac.

„Od belog imam gorušicu,“ odgovorio je glumac, aludirajući na svoju ljubav prema vinu.

Danas, sto godina nakon njegovog rođenja, Pavle Vuisić ostaje simbol integriteta. Bio je čovek koji je mogao sve, a nije hteo ništa što bi mu oduzelo parče slobode ili mir na reci. Njegov legat u „Muzeju knjige i putovanja“ ostaje kao podsetnik na vreme kada su glumci bili veći od života, a ljudi – uprkos Pajinim rečima – ipak vredeli mnogo više.

(Telegraf.rs/izvor: Jutarnji program televizije "Happy")