Ko je zaista bio Zoran Radmilović? Detalji o poreklu, improvizacijama i poslednjem zagrljaju

Navršilo se više od četiri decenije otkako nas je napustio Zoran Radmilović, umetnik kojeg kritičari opisuju kao "izvorni talenat" i "umetnika sa hiljadu lica". Njegovo ime se i danas izgovara sa dubokim poštovanjem, ne samo zbog uloga koje je ostvario, već i zbog onih koje je, po sopstvenom priznanju, "mogao da odigra". Od Radovana III i Kralja Ibija, preko Bilija Pitona, pa sve do Živote Govedarevića, Radmilović je ostao neprolazni fenomen srpskog glumišta.

U emisiji "Trag: Glumački mozaik Zorana Radmilovića" autorke Jelene Z. Nikolić detaljno se govorilo o životu legendarnog glumca.

Preporučujemo

Zoran je rođen 11. maja 1933. godine u Zaječaru, u nemačko-srpskoj porodici. Njegova sestričina, slikarka Selena Vićković, otkriva detalje o porodičnom stablu:

"Deda je bio Nemac, Rihard Lang. Bio je arhitekta i došao je sa grupom inženjera koji su uvodili prugu. On je tu sreo babu Stevku, ostao i rodili su se onda otac Zoranov, Momčilo i njegov brat Nikola. Decu su u školi malo zvali 'Švabe, Švabe', tako da je Rihard prešao u pravoslavlje i bio je Radmilo Lang. I tako su postali Radmilovići."

Iako je otac, gospodin advokat, želeo drugačiji put za svog sina, Zoran je nakon lutanja kroz studije prava, arhitekture i engleskog jezika, ipak završio na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Selena se priseća:

"Ocu je tada već bilo jasno da je to nešto što je Zoranovo, pa mu je Zoran pisao: 'Primljen sam, moj život je na daskama'. Posle se uvek smejao i zezao na račun te rečenice."

Njegov uspon počeo je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali su Atelje 212 i saradnja sa Dušanom Kovačevićem obeležili njegovu karijeru. Milan Caci Mihailović, njegov dugogodišnji kolega, pamti ga još od 1962. godine:

"On je bio enigma. Zoran je igrao nekog vojnika u predstavi 'Andora' Maksa Friša. U 'Politici' je izašla kritika tada opasnog Elija Fincija, kritičara koji je jednom rečenicom pohvalio Zorana Radmilovića. To je bilo dovoljno da se otvore značajna vrata za jednog mladog glumca."

Radmilović je bio poznat po neverovatnoj moći improvizacije, naročito u predstavi "Radovan III". Međutim, Caci Mihailović naglašava da iza tog humora stoji ozbiljan rad:

"Bio je izuzetno ozbiljan, on se pripremao za svaku predstavu. Nije to padalo s neba. Bilo je trenutaka kada znate sine neki štof i izleti na licu mesta, ali mnogo štošta od toga je pripremao, kao kockicu po kockicu slagao taj mozaik. Premijera je trajala sat i 45 minuta, a mi smo igrali Radovana posle tri sata."

Zoranov uticaj sezao je daleko izvan pozorišnih daska. Marko Misirača, autor monografije "Zoran Radmilović na radiju i televiziji", ističe:

"On je imao mnogo širi dijapazon, bio je izrazit dramski glumac. Samim tim što je više igrao Čehova na televiziji nego u pozorištu, to već govori dosta o tome. Na radiju je snimio jako mnogo uloga u velikim dramskim klasicima – od Pirandela, Eliota, Šekspira..."

Najveći radijski trag ostavio je u emisiji "Jovanovići – svakodnevica jedne naše porodice", koja se emitovala svakog jutra u šest sati. Radmilović je tumačio lik vodoinstalatera Jovana Jovanovića. O popularnosti ove serije Misirača kaže:

"Jovanovići su na radiju stekli kultni status. Zoran je igrao maltene do smrti, do leta '85. godine. Slušaoci su nakon vesti o njegovoj smrti slali telegrame saučešća porodici Jovanović na adresu Radio Beograda."

Zoran Radmilović je bio čovek širokih vidika, odan svom rodnom Zaječaru, ali i ideji zajedništva. Vladimir Đuričić, direktor pozorišta u Zaječaru, ističe:

"Zoran Radmilović je bio operisan od nacionalizma, od tih sitnih nekih strasti. On je bio čovek koji je pripadao celom svetu. Postoje za njega te priče kada su nekada Albancima pretili da će im napraviti neprijatnost u poslastičarnicama, a on je išao namerno iz poslastičarnice u poslastičarnicu i jeo kolače namerno, da to spreči."

Njegov odlazak bio je nagli gubitak za jugoslovensku kulturu. Caci Mihailović se sa tugom seća poslednjih dana:

"On je i tog 9. juna 1985. godine, kada smo odigrali poslednjeg Radovana, 'cepao' do kraja. Postoji scena gde me Zoran drži u zagrljaju, a ja govorim neke stihove. Tako me je snažno držao da sam jedva dolazio do daha. Dva dana kasnije, odnet je u bolnicu bez trunke snage."

Zoran Radmilović je preminuo 21. jula 1985. godine. Njegovo ime danas nose pozorište u Zaječaru, nekoliko ulica i prestižne glumačke nagrade poput "Zoranovog brka". Ipak, najbolje ga je opisala njegova koleginica Branka Petrić:

"On je ostavio toliko traga da se meni čini kao da je živ. Bio je glumačka pojava kakva se nije pojavila ni pre ni posle – sa toliko slobode, mašte i glumačkog zanata koji je savladao potpuno."

Blago onom ko doveka živi, imao se rašta i roditi – reči su koje stoje uz njegovo ime, kao podsećanje na umetnika koji je kafanu umeo da pretvori u pozorište, a pozorište u život.

(Telegraf.rs/izvor: Emisija "Trag"/RTS)