„Biti dobar je najteži talenat“: Sto godina od rođenja Vlaste Velisavljevića, čoveka koji je pobedio zaborav

Da je živ, Vlasta Velisavljević bi ovog 28. jula proslavio svoj stoti rođendan. Iako nas je napustio pre 5 godina, on u kolektivnom sećanju Beograda i glumačkog esnafa i dalje živi kao onaj „najstariji dečak“ - čovek čija energija, optimizam i neverovatna životna priča prevazilaze okvire jednog običnog života.

Vlasta nije bio samo glumac, već i svedok istorije koji je preživeo monarhiju, okupaciju, komunizam, Goli otok, demokratiju i, na kraju, pandemiju. Ipak, ono što ga je činilo posebnim nije bila samo činjenica da je „trajao“, već kako je to radio - sa osmehom, bez gorčine, ostajući do poslednjeg daha „sav normalan svet“.

Preporučujemo

U znak sećanja na ovaj veliki jubilej, vraćamo se u njegov dom, na njegovu reku i među njegove kolege, kroz reči koje je sam izgovorio, ostajući do kraja veran svojoj jednostavnosti.

Ruže za Nadu i miris dorćolske kuhinje

Svaki susret sa Vlastom počinjao je mirom. Onim pravim, starinskim. U njegovom stanu na Dorćolu, gde se i danas oseća miris tradicije, centralno mesto zauzimala je njegova supruga Nada. Vlasta nikada nije dolazio praznih ruku, čak i kada je ekipa emisije „TV lica“ dolazila kod njega. Ruže iz njegove bašte bile su obavezne.

„Ja vidim vašeg muža stalno na televiziji, ali ove ruže su za vas“, rekla bi autorka Tanja Peternek, na šta bi Nada, uz osmeh koji poznaje decenije zajedničkog života, odgovarala: „Jao, pa niste trebali... Ali to je njegova bašta, on to voli“.

Vlasta bi tada, sa onim svojim dečačkim izrazom lica, objašnjavao zašto mu je taj mali prostor toliko važan:

„Znate šta, mi smo uvek živeli u kuhinji. Moji roditelji su i spavali u kuhinji. To je takvo vreme bilo, oskudno, ali nekako toplije. Danas su vremena drugačija, imamo te trpezarije, te 'living rums', te slike i stilski nameštaj. Ja taj luksuz imam samo na sceni, kad igram neke velike gospode. Ovde, kod mene, sve je vrlo jednostavno. Nerado sam pristao da snimamo ovde jer ja nemam šta da pokažem nekom ko je radoznao. Ovde se samo živi“, pričao je dok mu se oko nogu motalo mače koje je tek spasao sa ulice.

Goli otok i islednik koji je postao pesnik

Malo je ljudi koji su prošli pakao Golog otoka i zatvora, a da su iz njih izašli bez grama mržnje. Vlasta je bio jedan od njih. Njegova sećanja na te dane nisu bila obojena besom, već dubokim razumevanjem ljudske prirode.

„Uvek sam verovao u ljude, znate? Čak i tamo, u onim najtežim trenucima, verovao sam u svog islednika. Gledao sam ga dok me ispituje i mislio sam: 'Pa on ovo radi jer mu je to posao, a možda bi zapravo bio divan književnik ili pesnik'. I verujte mi, jedan od tih ljudi je posle svega zaista postao pesnik. Video sam u njemu zrno dobrote koje je posao pokušao da sakrije. Biti dobar čovek... to nije stvar odluke. To je dar. To je kao talenat. Ili si talentovan da budeš dobar, ili nisi“, govorio je Vlasta sa neverovatnim mirom u glasu.

Očeva suza u zadnjem redu JDP-a

Vlastina generacija na Akademiji bila je „zlatna klasa“. Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Pepi Laković... Bili su prvi školovani glumci nove države. Ipak, za Vlastinog oca, čoveka starog kova, gluma je dugo bila „neozbiljan posao“.

„Moj otac je bio strašno nepoverljiv. Nije on verovao u to što ja radim. Sve dok ga jednog dana nisam bukvalno odvukao na probu u Jugoslovensko dramsko pozorište. Sedeli smo tamo, on u onom zadnjem, mračnom redu. Ja sam završio svoju scenu, prošao onako ponosno, i prišao mu. A on... on je plakao. Samo je ćutao i brisao suze. Tada sam znao da sam uspeo. Ne zbog slave, nego zbog te njegove suze“, prisećao se Vlasta, dok su mu oči zaiskrile.

Avanture na tri točka i „Lada“ kao sudbina

Njegova strast prema automobilima i reci bila je legendarna. Njegova stara „Lada Niva“ bila je simbol dorćolskih ulica, ali priče o njegovim ranijim kolima granice se sa neverovatnim.

„Vozio sam ja nekada onaj čuveni 'Austin A40'. Sam sam ga sklapao, nameštao... Jednom sam sa njim krenuo put Splita. Negde usput, otpadne mi točak! I šta ću, ja nastavim na tri točka! Vozili smo se tako skoro do Splita, na tri točka, dok nismo stigli do nekih majstora. Glumci u Srbiji su uvek dobro živeli, ali smo znali i da se snalazimo“, smejao se glasno.

Kasnije, „Lada“ mu je služila da pobegne na Dunav, kod svog brata Joce, tamo gde je vazduh „vazduhopija“.

„Više volim da sam ovde, na vodi, nego na televiziji. Tu me ovi moji lađari puste na pontone. Drugi ribari se bune, pitaju zašto ja mogu, a oni ne, a lađari im kažu: 'Pustite čoveka, on je na terapiji, on je bolestan'. To mi je bila najbolja propusnica ikada“.

Prisetio se i kako je jednom na taj isti ponton doveo Vojina Ćetkovića: „Vojin se toliko opustio, toliko ga je taj vazduh omamio, da je zaspao usred pecanja. Hrče on, hrče Dunav, milina jedna“.

Lajoš, a ti? - Lekcija iz improvizacije

Anegdota sa Lanetom Gutovićem iz Novog Sada postala je deo glumačke istorije. Vlasta ju je pričao kao da se desila juče.

„Snimali smo neki veliki šou program, orkestri, balerine, čuda... Lane i ja je trebalo da igramo članove vlade po njegovom scenariju. I kaže meni Lane: 'Vlasto, ti ćeš biti Lajoš, jedan mađarski student koji je sa mnom studirao, i sad se srećemo u hodniku'. Ja ga gledam, pa mu kažem: 'Lane, pa taj Lajoš je Mađar, ja ne znam mađarski!'. A on onako, sa onim njegovim izrazom, kaže: 'Ma nema veze, samo ti mene prati'. I krene snimanje, pet kamera, Lane mi se unosi u lice, žile mu iskaču: 'Lajoš, a ti? Lajoš, pa gde si ti?'. A ja, šta ću, vidim da ne ide sa Lajošem, pa mu odbrusim: 'Ma šta me pitaš, ja sam Ljuša Ristić, bre!'. Kameramani su počeli da se raskopčavaju od smeha, balerine su padale, pet kamera je stalo jer niko nije mogao da izdrži tu našu improvizaciju“.

Dosije koji „nije lagao“

Jedan od najpotresnijih, a ujedno i najuzvišenijih trenutaka bio je onaj kada je Vlasta govorio o svom policijskom dosijeu.

„Išao sam da čitam taj svoj dosije. Rekli su mi da dođem, ostavim podatke, pa će mi javiti. I posle deset dana, odem ja tamo. Čitam... i vidim, niko ništa nije slagao. To je ono što je najgore i najbolnije. Ljudi koji su me cinkarili, oni su zaista verovali u te sisteme. Nisu to radili za pare, nego iz uverenja, braneći svoju neku veru. Prepoznao sam neka imena, neke situacije... ali nisam hteo sve da čitam. Bilo mi je dosadno i beznačajno. Čak i onaj moj prijatelj, akademik... sedeli smo posle, on mi kaže: 'Ćuti Vlasto, ja sam svoj dosije čitao tri dana'. Ja mu kažem: 'E moj prijatelju, ja sam svoj završio za jedan dan'“.

Kumstvo sa Zoranom Radmilovićem i „drugi put“

Vlasta je bio kum Zoranu Radmiloviću, još jednom velikanu koji mu je nedostajao. Sećao se Zorana sa posebnom toplinom, naročito njegovog drugog venčanja.

„Zoran se ženio drugi put, a ja kum. Došli mi ispred opštine Stari grad, ja uzeo onu klapu za snimanje, lupio njome i viknuo na sav glas: 'Ženi se Zoran Radmilović drugi put!'. Njegov tast Joža Rutić me je pogledao kao da će me ubiti, a Zoran mi šapuće: 'Nemoj, Vlasto, molim te, ne pravi cirkus'. Ali ja nisam mogao da izdržim. Mi smo bili takvi, stalno smo se šalili, to nas je držalo“.

Glumac koji nikada nije zakasnio

Čak i u desetoj deceniji, Vlasta je bio najprofesionalniji član svake ekipe. Na snimanju serije „Lift“ Srđana Karanovića, sedeo bi u mraku, pod svećom, čekajući svoj kadar.

„Mora da smo Bogu nešto zgrešili kad nas ovako kažnjava sa ovim liftovima“, bila je jedna od njegovih replika koju je izgovarao sa takvom težinom da su mlađe kolege ostajale bez daha. Za njega nije bilo malih uloga, niti teških uslova. Postojala je samo scena.

Testament dobrote

Vlasta Velisavljević je živeo kroz monarhiju, okupaciju, komunizam i demokratiju. Menjali su se barjaci, himne i granice, ali on je ostao isti – onaj dečak sa Dorćola koji je verovao da je „biti dobar“ talenat koji se mora negovati.

Danas, na njegov 100. rođendan, Beograd je tiši bez zvuka njegove „Lade“ i bez njegovog šešira u bifeu Ateljea 212. Ali, dok god se prepričavaju njegove anegdote o Lajošu, o tri točka do Splita i o islednicima-pesnicima, Vlasta će biti tu.

„Nemam ja nadimak“, rekao je na kraju svog poslednjeg velikog intervjua. „Hteli su da mi prikače 'Vlastušenko' ili tako nešto rusko, ali nije se primilo. Ja sam samo Vlasta“.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, emisija "TV lica")