Sećanje na Rajka Dujmića: Kako je stvarao pesme koje ne stare

„Ja nisam čovjek za govoriti. Ja sviram. I sve kaj vidim na papiru, kaj postoje slova, tekst ili bilo kakav trag komunikacije, ja to mogu pretvoriti u ton. Imam put do ljudskih srca“, govorio je Rajko Dujmić. Taj put nije bio popločan hladnom teorijom, već sirovom emocijom. Njegov opus nije samo spisak hitova, već i arhiva proživljenih trenutaka, pretvorenih u note koje su postale zajednička svojina svih nas.

Prvi akordi i upornost otpora

Preporučujemo

Sve je počelo od malog klavira i velike upornosti. Prvu pesmu, naslovljenu „Smije se“, napisao je sa trinaest godina. Već tada, muzika je za njega bila jedini način da komunicira sa svetom. Sećao se kako ga je stroga učiteljica violine, sestra Daroslava, nesvesno pripremila za svet kompozicije:

„Maltretirala me violinom, tukla me s nogama, s rukama, a sa segudalom (gudalom) po uhu... sve. Ali, napravila je u meni upornost jedne druge vrste, upornost na temelju otpora. Ja sam u principu komandos. Ja ću se boriti za pravdu, pa ako treba i nastradaću, ali će biti pravda na kraju.“

Ta „pravda“ za Rajka je bila pesma koja pogađa tamo gde je čovek najtanji. Njegov kolega Nenad Ninčević opisuje tu Rajkovu genijalnost kao urođeni instinkt:

„Rajko je taj tip koji u refrenu zna točno ono što vi zovete napinjanjem, a mi zovemo pik. Gore kad pjesma... to je onaj komad di ljudi zapravo dignu ruke i krenu pjevat. Malo autora ima takvu vrstu pjesama. Pjesma je živa u onom momentu kad je drugi bendovi, kad je drugi izvođači prime i kad je sviraju na zabavi, ovoj noći, onoj noći, krstitkama, svadbama... Rajko je imao sreće, a i ja isto, da su pesme ostale žive.“

Anatomija hita: Srce, duša i „treće oko“

Za Rajka, komponovanje nije bilo pitanje zanata, već duhovnog stanja. On je pesmu posmatrao kao živ organizam koji se mora pravilno „napeti“ da bi zazvučao.

„Pjesmu treba napeti. A napet pjesmu je ovo: znnnn-emoj Saša (pokazuje rukom)... i kreneš odavde. To ne može ponoviti svako. To i ja ne mogu ponoviti više, ne u toj formi. I tako treba znati napet pjesmu, ali to je direktna linija srce-mozak. Zapravo, ne mozak, nego srce-duša. Nema mozga. Srce koje vrti, jer inače mašina ne hoda, i duša koja to pretvara u riječ i u melodiju. I onda tek dolazi simptom. Ovo je sa desne strane režanj mozga za muziku, sa lijeve za molitvu. Tu je treće oko.“

Ova intuitivna metoda dovela je do toga da pesme poput „Sanjaj me“ izazovu seizmičke potrese u publici. Rajko se sa nevericom sećao koncerta u Zagrebu nakon povratka iz Rusije:

„Kad smo mi krenuli taj 'Sanjaj me', to su bile 'standing ovations'. Ljudi su stali na noge. To nisi vjerovao... ja nisam vjerovao mislim svojim ni ušima ni očima. Ja reko' to je too much, to je netko montirao u film i sad glumim ne znam koga. Pjesme su išle jako blizu srcu. Bile su k'o Moby Dick. To je ono, lovac sa harpunom direktno u srce, nema ni lijevo ni desno.“

Priče iza stihova: "Milena" i medicinske sestre

Svaka Rajkova velika pesma imala je svoje lice i ime. Pesma „Milena“ postala je himna jedne profesije, a nastala je iz sasvim običnog, ljudskog razgovora u Herceg Novom.

„Spikali smo do jedno pola tri ujutro... ja sam nju zabavljao de facto. A ona izgleda k'o Mireille Mathieu, onako jedna Prince Valiant kosa. I ja velim da je otpratim do sobe. I ona ostavi vrata otvorena. Mislim, nije moglo biti direktnije, a da ne bude prosto. I ja sam samo zatvorio vrata i rekao: 'Laku noć, vidimo se'. I zatvorio sam vrata. To je pjesma za sve medicinske sestre.“

Zrinko Tutić, njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik, dopunjava tu sliku o Rajkovom Mocartovskom talentu, prisećajući se kako su zajednički dorađivali stihove:

„Ja sam napravio da je rano ujutro pola šest, svaki dan putuje moja Milena, miriše na varivo, živi kod svekrve... moja Milena. A on, kakav jeste, meni kaže: 'Ljubavi, ja ovo ne mogu reći, to možeš reći ti'. Ja rekoh: 'Hajde razmisliću do sutra'. Razmislio sam i rekao mu: 'Rajko, u pravu si. Živi k'o podstanar, miriše na jabuke. Ublažićemo to'.“

Korčulanske noći i „izložba srca“

Posebno poglavlje Rajkovog stvaralaštva vezano je za druženje sa Momčilom Popadićem Popom na Korčuli, u mestu Prigradica. Tamo su nastale pesme koje Tonka Čović-Popadić, Popova udovica, naziva „temeljnim“.

„Neke temeljne pjesme su nastale u Prigradici. Na primjer, 'Ne budi me, mati', koja je jedna od temeljnih pjesama što su Rajko i Pope napravili. Pa 'Tonka'... Nazvali su me, naravno ne baš trijezni, jer ko će vas zvat u tri ujutro a da je trijezan? Onda su mi to pjevali. Pope nije znao pjevat, to je bila katastrofa, on stvarno nije imao glasa. A Rajko je... onako, nije to baš zvučalo nešto naročito tada. Međutim, brzo su oni to sklopili. Kažu da je nastala za čas, za par minuta.“

Rajko je opisao taj trenutak stvaralačke groznice dok je molio Popa za poslednji delić mozaika koji mu je nedostajao:

„Sedam dana ga moljakam na koljenima maltene... Reko': 'Daj Pope, daj mi još samo to da imam kompletnu izložbu svog srca'. Tim riječima sam mu rekao. I on je rekao: 'Dobro, kaj još fali?' Pa reko' fali mi taj neki predmet koji me podsjeća na nekoga, na nešto, na neku emociju. I on veli: 'Dobro... pozdravi puno Loti, to je moja mama, i daj joj ovo pismo, možeš ga pogledat tek kad uđeš u avion'. I ja uđem u avion, otvorim odmah, i tamo piše: 'U najdaljem kutu moje sobe, uvijek me sjeti... odeš, odeš'. Ja sam već svirao, gotova je bila. Taj čas kako sam je otvorio, tako je bila gotova.“

Pesma kao nerođeno dete

Dujmić je na svoje stvaralaštvo gledao sa dozom strahopoštovanja, gotovo kao na fiziološki proces. Za njega, završiti pesmu značilo je doneti novi život na svet.

„Onog časa kad ja više ne pišem pjesmu, nego rađam... jednostavno k'o fizički porod. Onda to boli, onda to ne znaš uopće koliko bu trajalo. Znaš kome je upućeno, ali ne znaš da l' bu ta osoba, ta žena uopće to shvatila kao neki vjetar koji ide u njezina jedra. To je rizik u koji se upuštaš i koji je vrlo bolan ako promašiš. Ako promašiš, promašio si sebe. A kad izgubiš sebe, izgubio si sve.“

Njegov rad sa grupom „Riva“ i osvajanje Evrovizije 1989. godine pesmom „Rock Me Baby“ bio je vrhunac njegove karijere, ali Rajko nikada nije prestao da bude onaj dečak koji sedi za klavirom i traži „čudo kohezije“.

„Pjesma je osoba. Pjesma nije mehaničko sudijelo. Nije: 'Tu sam ja napisao saks'. Ne. Pjesma je osoba koja je s tobom zajedno u pjesmi.“

Na kraju, ostaju njegove reči koje sažimaju čitav jedan život posvećen tonu:

„Moraš biti jako marljiv, jako puno raditi da bi uspio. Mislim da ti i Bog mora biti jako puno sklon da bi uspio. Kad nekome daš sebe, ti rađaš nekoga. Pjesma je osoba.“

Rajko Dujmić je otišao, ali je njegova „izložba srca“ ostala otvorena za sve nas, u svakom taktu pesama koje pevamo kada smo sretni, i još glasnije - kada smo sami.

(Telegraf.rs/izvor:Dokumentarni film "Zauvijek skladatelj: Rajko Dujmić")