Arhiva nevinosti i dobrote: „Hajduk u Beogradu” probudio najlepše emocije na Festivalu filmskog scenarija

Jubilarni, 50. Festival filmskog scenarija ugostio je ekipu filma „Hajduk u Beogradu”, ostvarenja koje je sinoćnjom premijerom izazvalo snažne emocije kod publike svih generacija. Na današnjoj konferenciji, autori i glumci govorili su o decenijskom trudu da se kultni roman Gradimira Stojkovića prenese na platno, o estetici osamdesetih, ali i o tome zašto nam je danas, više nego ikada, potreban povratak zajedništvu.

Konferencija je započela svečanim tonom. U ime porodice legendarnog Velimira Bate Živojinovića, obratila se njegova unuka, glumica Mina Mijatović, primajući priznanje za Batin doprinos osnivanju festivala.

Preporučujemo

„Hvala vam. Pre svega želim da kažem da mi je velika čast i zadovoljstvo da ispred porodice Živojinović, kao Batina koleginica i prijatelj, primim ovo divno priznanje, s obzirom da članovi porodice trenutno nisu u Srbiji. Želim da kažem da će ovo priznanje ostati kao dragoceno svedočanstvo o Batinom učešću u osnivanju ovog festivala u Vrnjačkoj Banji. Ono što želi porodica jeste da ovo ne ostane u porodičnoj arhivi, već će krasiti neki od Batinih legata na kojima se intenzivno radi. Hvala vam i živeli,” poručila je Mijatović.

Reditelj Milan Todorović i scenaristkinja Milica Konstantinović objasnili su dug put do dobijanja autorskih prava od Gradimira Stojkovića.

Milica Konstantinović: „To je bio jedan od mojih omiljenih romana u detinjstvu, a Milanu i meni je to zajedničko. Hajduk nas je spojio. Shvatili smo da je šteta da se to ne ekranizuje, ali pisac romana Gradimir Stojković nije baš tako lako dozvolio da se to radi. Milan je uspeo da nađe niz poveznica sa Gradimirom, tako da smo mi na kraju onako dostojanstveno pristupili scenariju i on je bio zadovoljan. Video je da mi zaista poštujemo taj roman, pročitali smo sve nastavke, tako da je imao poverenja da nam to prepusti.”

Milan Todorović: „On je još devedesetih imao neke ideje, ali nije želeo nikome da da prava. Mnogi su pokušavali da ga ubede. Osnovni razlog je bio taj što on nikada nije opisao Hajduka u knjizi. Mi nemamo nikakav opis njegovog izgleda, zato što je on hteo da svako dete može da zamisli sebe u toj ulozi. To je zapravo bio njemu najveći problem – kako će Hajduk zapravo da postane materijalizovan? Svi će ga videti i to će u budućnosti uvek biti to lice. Ipak, ja sam se dosta lako sa njim dogovorio. Video je da sam veliki ljubitelj knjige, a plus se ispostavilo da je on, kada je bio mali, živeo u mojoj ulici u Pančevu, u kojoj ja i dalje živim. Tako smo se kao neke komšije iz različitih vremena povezali.”

Montažer Vladimir Marković dao je dublji uvid u to šta film predstavlja za one koji su odrasli u SFRJ.

„Ovo je jedno permanentno podsećanje na pravu dečju nevinost. Bojim se da će ovo biti arhiva, malo da budem i aktuelan, da će ovaj film biti za 30 godina, možda i kraće, arhiva nevinosti, ljupkosti, dobrote nekadašnjeg Beograda. Nekada su postojali prijatelji, nekada je postojala neka razredna koja nas je, da kažem, volela. Bila je zainteresovana iskreno za naše živote, kao što je Ana to apsolutno divno i nežno donela. Ne bih da mračim, ali ovo je film o jednom mirnijem i lepšem vremenu,” istakao je Marković.

Glavni glumac Todor Jovanović govorio je o svom iskustvu snimanja koje je trajalo nekoliko godina, prateći njegovo sopstveno sazrevanje.

„Ja sam shvatio da je odrastanje zapravo isto, i tad i sad, samo što je drugačije spakovano i drugačije izgleda. Mi imamo mobilne telefone, možda smo se malo udaljili jedni od drugih, ali mislim da deca koja danas gledaju film će moći da se saosećaju sa tim što vide. Mislim da nema preterane razlike u samom odrastanju. Meni je čudno jer sam shvatio da moja generacija, koja je jako daleko od stare Juge, ima jugonostalgiju. Ne znam kako se to dešava, ali kad čujemo neku pesmu... ja to vreme zamišljam kao neke jesenje, tamne, a tople zapravo boje. Drago mi je što sam našao ono što volim i što ću nastaviti ovim da se bavim.”

Ana Lečić, u ulozi razredne, i Zinaida Dedakin, kao tetkica Ljubica, podelile su svoje viđenje rada na ovom projektu i emociju koju on nosi.

Ana Lečić se osvrnula na specifičan izazov tumačenja uloge koja zahteva zrelost i majčinsku figuru, iako je generacijski vrlo bliska deci sa kojom je snimala.

„Meni je zapravo jako blisko to vreme. Ja sam jako skoro bila u klupi, a sad sam se našla sa ove druge strane. Ta deca koju vodim u filmu... ja njih jako volim. Ta neka roditeljska uloga koju sam dobila, to je bilo iznenađenje i meni samoj – da mogu da uskočim u to i da mogu da imam osećaj da dobro obavljam taj posao, da vodim tu decu,” počela je Ana.

Ona je posebno naglasila „pedagošku zamku” koju njen lik uspešno rešava – balansiranje između uloge prijatelja i uloge autoriteta:

„Lepo je to što sam im ipak generacijski bliža, pa ih možda i bolje razumem, a opet, s druge strane, moraju da se znaju granice i pravila. Mora da postoji taj autoritet. Taj balans – biti prijatelj, a biti autoritet – to je nešto što je maltene idealni princip pedagogije, ali je to jako teško igrati u nekom filmskom sadržaju. Meni je bilo drago da vidim da su mi deca stekla to poverenje, da su mi blizu, a da znaju da sam im ja tu kao neka vrsta navigacije kroz to odrastanje,” istakla je Lečićeva.

Zinaida Dedakin je svojim izlaganjem unela dozu duboke nostalgije, definišući film kao svojevrsni istorijski dokument o dobroti koja polako nestaje.

„Ja se zahvaljujem na svemu što su ovi divni ljudi uradili, jer ovo je jedno permanentno podsećanje na pravu dečju nevinost. Bojim se da će ovo biti arhiva. Malo da budem i aktuelna – bojim se da će ovaj film biti, za nekih 30 godina, a možda i mnogo brže, zapravo arhiva nevinosti, ljupkosti i dobrote nekog vremena koje je bilo,” rekla je Zinaida.

Ona je povukla paralelu između vremena koje film opisuje i današnjice, ističući važnost ljudskog faktora u školstvu:

„Nekada je postojalo to zajedništvo, nekada je postojala neka razredna koja nas je, da tako kažem – volela. Koja je bila zainteresovana, iskreno zainteresovana za naše živote. Baš onako kako je to Ana donela – apsolutno divno, nežno i precizno. Ne želim previše da mračim o današnjici, ali ovaj film zaista nudi jedan miris nekog lepšeg i, rekla bih, humanijeg Beograda. To je ono što ja osećam nakon gledanja i to je ono što smo se trudili da prenesemo,” zaključila je Dedakinova.

Zanimljiv je bio i osvrt reditelja Milana Todorovića na likove koje igraju Zinaida i Ana, a koji su direktno inspirisani školom u kojoj je film sniman (lokacija filma „Majstori, majstori”):

„Zinaida igra tetkicu Ljubicu, a zanimljivo je da smo u jednoj verziji imali i omaž liku Keve iz 'Majstora'. Čak smo snimili scenu gde ona ima sličnu repliku koju izgovara Pavlu Vujisiću, ali smo to kasnije u montaži prilagodili. Ipak, taj duh te stare škole, tih toplih učionica i ljudi koji tu decu ne vide kao brojeve, to je ono što su i Zinaida i Ana uspele da ožive u potpunosti,” dodao je Todorović.

Reditelj je detaljno objasnio zašto je film smešten baš u 1985. godinu i koje su sve reference utkane u tkivo filma.

Milan Todorović: „Prvobitna ideja je bila da se film dešava u sadašnjem vremenu, ali smo shvatili da bi moderne stvari – mobilni telefoni i ostalo – odvukle od suštine. Hajduk je napisan 1985. godine i tada je prvi put izašao. Shvatili smo da taj period budi nostalgiju. Ubacio sam mnogo stvari koje ja volim: stripove, video rekordere... Čak je Hajduk obučen kao Marty McFly iz 'Povratka u budućnost'. Svi plakati koji su u filmu su zaista plakati filmova koji su te 1985. bili u bioskopima.”

Posebno zanimljiv deo bila je priča o lokaciji snimanja:

„Tražili smo školu i najveći problem je bio što su sve škole promenile prozore u PVC. To za film izgleda ružno. Onda mi je sinula ideja: šta je sa onom školom iz filma 'Majstori, majstori'? Otišli smo tamo, to je škola 'Đuro Strugar', i ona i dalje izgleda isto. Čak smo i replike dijaloga ubacili kao omaž. Srđan Timarov igra profesora malo kao što je Ljubo Moljac igrao, imamo repliku 'diši, diši, ne diši' koja je direktno iz 'Majstora'. Čak smo i menzu kopirali da liči na tu kultnu menzu.”

Todorović je objasnio i muzičke izbore, uključujući pesmu Pilota i jednu kontroverzu sa fondom iz Estonije.

„Želeo sam pesmu Pilota 'Svet je lep kada sanjamo'. Video sam da je album iz '87, a film je u '85. Pričao sam sa Kikijem i rekao sam mu da mi je žao što je iz '87, neka to bude moja jedina greška u filmu. A on mi je rekao: 'Nije, ta pesma je izašla '86. na singlu, a album je iz '87.' Tako da je zapravo postojala. S druge strane, u Estoniji na fondu su nam rekli da oni nikada neće prihvatiti da je ovako lepo bilo za vreme socijalizma i da nema šanse da daju pare jer im to deluje kao potpuna fantazija. Ali ja sam baš hteo film bez 'tamnih strana', jer je i knjiga takva. Kad pročitate 'Hajduka', vi se prosto osećate lepo.”

Na pitanje o pesmi „Maršala Tita, junačkoga sina” koja se peva u autobusu, reditelj je dodao:

„Bilo je razgovora da li je to preterano. Ali 1985. godine svi su bili pioniri, te pesme su se pevale na ekskurzijama. To je bio de facto slučaj i mislim da to daje na zabavi celoj stvari.”

Šta nas čeka dalje?

Ekipa je najavila da se tu ne zaustavljaju. Planiran je nastavak koji će pratiti drugi deo knjige – „Hajduk protiv vukova”.

„Nastavak se dešava 1988. godine. Tada je otvoren prvi McDonald's u ovom regionu, na Slaviji, tako da će biti scena u McDonald'su. Čisto da se vidi da je tada to stiglo u Beograd. Iako se Gradimiru možda ne sviđa ta dominacija Beograda, to je deo te priče,” zaključio je uz osmeh Milan Todorović.

(Telegraf.rs)