Tajna Pavićevih repriza: Zašto jug Srbije vlada ekranima

Televizijske serije Siniše Pavića nikada nisu bile samo puka zabava. One su hronike jednog vremena, priče u kojima se prepliću naši razgovori, strahovi i večito snalaženje. U tom bogatom opusu, jug Srbije zauzima posebno mesto – on nije bio samo dekor ili usputna scena, već srce radnje i izvor autentičnosti.

Šurda, Soća, Bob, Tika Špic, Đoša, ujće Žitko, majka Jana, deda Tripko, Šojić – ovi likovi nisu samo sporedni ili glavni akteri. Oni su ljudi u svom najiskrenijem obliku: duhoviti, pronicljivi, ponekad pokvareni, ali uvek tvrdoglavo uporni. Kroz serije „Vruć vetar“, „Porodično blago“ i „Bela lađa“, Pavić je uveo jug Srbije u jugoslovensku i srpsku kinematografiju, stvarajući fikciju koja govori o surovom i stvarnom životu.

Preporučujemo

Ovom temom bavila se svojevremeno emisija "Magazin Oko"

Dilema o autentičnosti: Karikatura ili ogledalo?

Jedno od ključnih pitanja koje se decenijama postavlja jeste koliko je Pavićev prikaz juga veran stvarnosti, a koliko je on plod umetničke slobode.

Vladimir Vučković, pisac i istoričar, tu dilemu sažima na sledeći način:

„Stalno je dilema na jugu Srbije da li je Siniša Pavić svojom genijalnošću — a on je genijalan pisac scenarija — da li je on u stvari te ljude prikazao onakvim kakvi jesu, odnosno da li ih je prikazao drugačije ili je to jedan narativ koji nas sa juga prati svuda.“

Na to se nadovezuje Predrag Smiljković, glumac koji je oživeo kultni lik Tike Špica:

„To je sad ugao gledanja, ko kako gleda. Da li neko to gleda da je karikatura ili je to pravi prikaz tih ljudi. Ja sam eto od nekoliko autentičnih likova odozdo skrojio taj lik Tike Špica. Tako da ti ljudi postoje kakvi jesu. Zato su tako interesantni i smešni. U isto vreme su vrcavi i kao taj Špic, ili ti neko šilo, su probitačni, mogu da se probiju kao zmija da prođu svuda gde je nezamislivo, maltene kao voda.“

Nenad Stanković, književnik, ističe kontinuitet ove teme u Pavićevom radu:

„Možemo reći da je on, dakle, sa 'Vrućim vetrom' doneo tu temu i tog lika Šurde koji je sa juga, a da je kasnije u ovim serijama on uvek u svakoj ubacivao ili likove koji imaju poreklo sa juga a žive u Beogradu, ili ljude koji žive, u stvari, na jugu.“

Scenario kao duša serije

Iako rođen 1933. godine u Sinju, u Dalmaciji, a odrastao u Beogradu, Siniša Pavić je pravnik po obrazovanju, ali pripovedač po životnom pozivu. Njegova vizija televizije uvek je kretala od teksta.

Siniša Pavić (1933-2024), scenarista:

„Taj potpuni, kompletan uvid moj nad svakim delom teksta pokazao se opravdan. Pokazalo se da je scenario ono što daje dušu, misao, duh seriji. Da je sve ostalo realizacija i nadgradnja u granicama postavljenih matrica.“

Njegova inspiracija jugom nije bila slučajna. Pronašao ju je u Vlasotincu, rodnom mestu svoje supruge Ljiljane. Tamo je otkrio dijaloge, mentalitet i humor koji će postati njegov zaštitni znak.

Ratko Dmitrović, književnik i novinar, objašnjava razliku između Pavićevog rodnog kraja i onoga što je usvojio na jugu:

„Ja znam sinjsku krajinu i znam Vlasotince. Oni nemaju, dakle, ništa, apsolutno ništa zajedničko. Ono je kamen gde se jako teško živelo. Podsećam da je Siniša došao u Beograd sa šest i po godina, ja mislim. Znači on je mogao da uhvati — on je mogao da uhvati ne znajući da to opiše, karaktere ljudi, pošto je imao to razvijeno da hvata osobenosti, da vidi ko je kakav, ko je moralan. Moralan je bio njegov otac i to je bila stajna tačka njegovog života, taj čovek. I on je to pokupio sa tog kamena, doneo ovde u podsvesti. Dolazi u Beograd koji je veliki grad za onaj prostor za to vreme, počinje rat. On se dodatno formira na taj način. I onda imamo na drugoj strani taj prostor koji će on kasnije uzeti i doživljavao ga kao maltene svoj potpuno, to je jug Srbije, to su Vlasotince. Tamo žive ljudi koji, za razliku od onih u sinjskoj krajini, imaju vode koliko hoće, imaju plodnu zemlju, voće, povrće bez većih napora u odnosu na one tamo koji su živeli od toga što su radili kako sunce grane pa dok ne zađe. Samo na taj način su mogli da opstanu.“

Šurda i Šojić: Od melanholije do manipulacije

Put Borivoja Šurdilovića iz Vlasotinca u „beli svet“ bio je pokret periferije ka centru, ali i pokušaj očuvanja sopstvenog ritma u ubrzanom Beogradu. Jezik kojim je Šurda govorio nije bio verna kopija lokalnog govora, već melodična interpretacija nade i sumnje.

S druge strane, lik Srećka Šojića predstavljao je nešto sasvim drugo — ogledalo društvene i političke izopačenosti.

Ratko Dmitrović analizira Šojića:

„Šojić je sve ono što mnogi ne bi voleli da budu kad bi ih drugi gledali kao takve, i sve ono što bi drugi voleli da budu kad ih niko ne bi gledao i ne bi otkrio. Šojić se kreće kroz život linijom manjeg otpora. Šojić je neradnik, ali je sposoban. Kako god da ga bacite, on se dočeka na noge. On savršeno koristi situacije, on oseća puls vremena.“

Vladimir Vučković dodaje da Šojić nije strogo vezan samo za jednu regiju:

„Šojić nije uopšte vezan za jug Srbije. Šojićeva kultura je posledica te negativne selekcije u komunizmu, u postkomunizmu. Taj lik postoji svuda. U staroj južnoj Srbiji postoji jedna izreka koju ja volim, a kad god vidim Šojića ja se setim te izreke koja kaže: 'Svako selo ima svoju budalu'. To je nešto što dole postoji i ako hoćete da pravite kulturni narativ tog sela, onda vi snimite tu budalu. Nemojte da idete kod domaćina u tom selu, nego snimite tu budalu. Videćete nešto sasvim drugo. Videćete nešto što je možda i u njegovoj glavi, u njegovoj uobrazilji, a ne u stvarnosti.“

Jezik kao mehanizam otpora

Prizrensko-timočki dijalekt u Pavićevim serijama postao je više od humora — postao je identitet.

Živojin Žika Milenković (1928-2008), glumac (arhivski snimak):

„Dragocenost tog lika i uopšte tog podneblja… to je jedan vrlo — ja možda sam subjektivan — ali to je jedan melodičan jezik, jedan divan jezik. Oni govore samo u deminutivima, u tepanju: Boške, Lelke, umesto Bože i Lele, i tako dalje. Omekšavaju sve.“

Ratko Dmitrović ističe inteligenciju Pavićeve kritike sistema:

„Niko od televizijskih stvaralaca, od ljudi aktivnih u društvenom životu i u političkom životu, uključujući stranke, nije tako inteligentno kritikovao sistem u kome se sve to događalo kao što je to radio Siniša Pavić. Ne sa namerom. Dakle, ja mislim da on nije bio opozicija pa da kaže 'sad ću ja inteligentno to da...' — ne, nego je to njegovo slikanje stvarnosti bilo briljantno.“

Legat: Zašto narod traži reprize?

Pavićeve serije nisu ostale samo u arhivama. One su postale deo narodnog govora. Citati, šale i ono čuveno južnjačko „Lele“ — uzvik koji u sebi miri čuđenje, uzbuđenje i tugu — žive i danas.

Predrag Smiljković zaključuje o popularnosti serija:

„Taj milje kojim se Siniša bavio je jako koloritan, zanimljiv i prijemčiv za narod. Tako da, sva gledanost njegovih serija je usko vezana za to. I vidimo preko potrebe za reprizama. Mi mislimo da RTS namerno daje reprize — ne, nego narod traži. Evo i dan-danas kad prođem ulicom, gde god da se krećem, svi me pitaju da li će biti nešto novo, da li ćeš opet nešto da snimaš. Nažalost, te ljude razočaram time što nema više ko to da piše.“

Siniša Pavić je uspeo da jug Srbije prikaže onakvim kakav jeste u svojoj suštini: topao, strastven, ponekad lukav, ali uvek životan. Njegov rad ostaje kao odbrana od zaborava i gubitka identiteta u svetu koji teži uniformnosti. Jer, kako je sam Šurda rekao u jednoj od antologijskih scena: „Kad čovek nije na pravom mestu, ni konj nije konj, ni čovek nije čovek.“ Pavić je, bez sumnje, bio na pravom mestu.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "Oko magazin")