"Kada poželiš nekome nešto lepo reći, ne čekaj sutra. Mnogi su tako zakasnili."

Danas, 21. avgusta, svet umetnosti i svi oni koji su ga voleli obeležavaju rođendan čoveka čiji je osmeh bio sinonim za vedrinu, a talenat za nepresušnu kreativnost. Marinko Madžgalj, večiti dečak srpskog glumišta, napustio nas je prerano, ali trag koji je ostavio u pozorištu, muzici i na televiziji ne bledi.

U čast njegovog rođendana, prisećamo se čoveka koji je život živeo punim plućima, verujući u ljubav, umetnost i dobrotu. Donosimo vam tekst o njegovom putu, protkan njegovim rečima koje i danas odzvanjaju kao dragoceni životni putokazi.

Preporučujemo

Postoje ljudi koji svojom pojavom osvetle prostoriju čim u nju zakorače. Marinko Madžgalj je bio upravo takav. Bilo da je bio Gruja u "Crnom Gruji", Safet u "Ranjenom orlu", ili polovina nezaboravnog dvojca "Flamingosi", uvek je sa sobom nosio neku dečačku iskrenost i toplinu. Njegove kolege su ga opisivale kao čoveka koji je imao retku osobinu – da učini da se svi oko njega osećaju važno i voljeno.

On je duboko verovao u prave vrednosti, u ono što se danas često gubi u brzini svakodnevice. Marinko je bio oličenje šarma stare škole, onog koji nije bio napadan, već suptilan i dubok. Često je govorio o tome kako se grade i čuvaju odnosi, ostavljajući nam u amanet misao da pažnja nikada ne sme da prestane: "Pravi kavaljer uvek podseća svoju damu zašto se u njega zaljubila."

Njegov umetnički put bio je neraskidivo vezan za pozorište. Daske koje život znače za njega su bile igralište, mesto gde je ispitivao granice svoje kreativnosti. Nije čekao da mu se prilike dogode, on ih je stvarao. Verovao je u snagu pojedinca i u moć sopstvene inicijative, podstičući i druge da ne budu samo nemi posmatrači sopstvenih života. Jednom prilikom je istakao: "Drago mi je što ljudi ne sede skrštenih ruku, već počnu da rade predstave u svojoj režiji." Ta njegova potreba za radom i stvaralaštvom bila je pokretač koji ga je vodio kroz najteže uloge i najlepše pesme.

A pesme... One su bile posebna priča. Kroz "Flamingose", Marinko je pokazao svoju drugu stranu – onu romantičnu, melanholičnu, a opet beskrajno duhovitu. Njegov glas je nosio emociju koja se ne može naučiti, ona se samo može doživeti. Mnogi i danas, dok šetaju obalom ili gledaju u zalazak sunca, tiho pevuše stihove koji kao da su postali njegova lična karta: "Fališ mi ti, da produžiš sa mnom ka obali i pomogneš mi da zavolim baš sve godine što dolaze."

Marinko je bio umetnik trenutka, ali i umetnik nade. Čak i kada su njegove pesme govorile o rastancima, one su u sebi nosile želju za srećom onog drugog, što je odlika samo velikih duša. Njegova poruka onima koji ostaju bila je uvek ista – želja za osmehom, čak i kada njega više ne bude bilo: "Ako te nekada sretnem, hoću da smeješ se ponovo i da ti vrate svu ljubav koju sam ti ja jednom odneo."

Njegov prerani odlazak u 37. godini života ostavio je ogromnu prazninu. Međutim, Marinko nam je ostavio lekciju o prolaznosti i o tome koliko je važno ne odlagati sreću i lepe reči. On nije gubio vreme na ljutnje ili čekanja. Njegov najvažniji savet svima nama ostaje kao večni podsetnik na vrednost svakog trenutka: "Kada poželiš nekome nešto lepo reći, ne čekaj sutra. Mnogi su tako zakasnili."

Danas, na njegov rođendan, ne tugujemo samo za onim što je moglo biti. Slavimo ono što je bilo – osmeh koji je lečio, pesmu koja je spajala i glumu koja je očaravala. Marinko Madžgalj nije zakasnio da nam kaže sve lepo što je imao, a mi nećemo zakasniti da ga se sećamo sa istim onim žarom kojim je on voleo život.

(Telegraf.rs)