"Ja sam morao napustiti zemlju...": Zafranović o sukobu sa Tuđmanom, novom filmu „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“

U srcu Trebinja, legendarni reditelj Lordan Zafranović sumirao je u razgovoru za RTRS decenije rada na svom najambicioznijem projektu. Film „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“ nije samo umetničko delo, već životna katarza i beskompromisno suočavanje sa mračnim stranama istorije koje, prema rečima autora, ponovo prete savremenom svetu.

Nakon četiri godine intenzivnog rada i decenija planiranja, snimanje filma „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“, po scenariju Arsena Diklića i Lordana Zafranovića, privedeno je kraju. Ovaj film, koji se bavi jednom od najtragičnijih epizoda Drugog svetskog rata na ovim prostorima, najavljen je za oktobarsku premijeru. Tim povodom, Zafranović je u razgovoru sa novinarom Božidarom Stajčićem u Trebinju govorio o svom opusu, izgnanstvu, revizionizmu i snazi filmske slike.

Preporučujemo

„Bez dlake na slici“: Arhitektura filmske konstrukcije

Govoreći o Zafranovićevom stilu koji decenijama ne poznaje kompromise, novinar je primetio da reditelj uvek govori „bez dlake na jeziku“. Zafranović je to duhovito korigovao, naglašavajući primat vizuelnog:

„Pa mogli ste reći i ’bez dlake na slici’. Ja radim sa slikom i sa zvukom, naravno, to su dva osnovna elementa ovoga čime se ja bavim. Mislim da, baš sam danas govorio, na neki način ovaj film je neki moj nastavak u istraživanju jedne tehnike brodogradnje. To sam rekao i prošli put tamo na onom... I tu sam ustanovio da je konstrukcija broda puno značajnija nego njegov izgled okolo, taj takozvani scenario. Čim dođu kabine, kad dođe dimnjak, čim dođe kapetanski most – divota jedna, izgleda prekrasno brod. Međutim, šta je unutra, to malo ko vodi računa i malo ko se time bavi.“

On se podsetio svojih početaka kada je film tretirao kao čisti medij, oslobođen uticaja drugih umetnosti:

„U najranije doba kad sam se bavio filmom kao istraživač, u počecima, nama je film bio kao medij koji je potpuno samostalan, kojeg pokušali smo izbaciti uticaj teatra, uticaj muzike, uticaj slike, slikarstva i hteli smo se baviti kao čistim medijem. I onda smo nešto istraživali bez prostora, nešto bez tona, neke elemente... Da je u ono vreme u Jugoslaviji bio neki laboratorij za filmsko istraživanje mogućnosti filmskog medija, verovatno bih bio ostao tamo u tom laboratoriju i ne bih se bavio filmom ovoga... sad.“

Sudar sa politikom i „kriminalnim umovima“

Igrani film je za Zafranovića težak i neizvestan put, često ometan političkim pritiscima:

„Sad, posebno igrani film je vrlo težak, neizvestan, pun nekih kriminalnih umova koji ga opsjedaju, koji, tako, jedne politike koja je stalno napeta protiv. Tako da smo imali, pored ovih problema koje imamo u snimanju filma, imamo i probleme posle kad film izađe, koji su gotovo ubilački koji put. Ne samo za mene, nego i za moju bližu okolinu. To je, to je problem.“

Na pitanje o sećanju na prvi film i tadašnji osećaj, odgovorio je:

„Kako ne, pa evo ja sam sad išao u Split da se oprostim s nekim preživjelim prijateljima, jer ko zna posle filma da li ću moći mirno sjediti u kafani u Splitu. I nekako sam išao da se oprostim od tog dijela mora, mog korijena, zato što, znaš, predviđam da je stanje danas toliko napeto, puno neke mržnje, da može to da eksplodira. Svi se naoružavaju, sve to nekako ide prema jednoj eskalaciji mogućeg zla. Tako da nekako mi koji se bavimo time, više osjećamo nego možda neki drugi ljudi da je oko nas jedna velika opasnost da se ne ponove ti užasi, ta ubijanja, ta masovna groblja i tako dalje.“

Film kao katarza: Od zemlje pune leševa do neba

Zafranović ističe da film koristi kao instrument upozorenja, spajajući dokumentarne činjenice sa univerzalnim pitanjima:

„Upotrebljavam film da bih upozorio, znaš, koliko je to danas savremeno. Upotrebljavam neke dokumente, dokumentarne situacije koje su se desile da bih pokazao da je danas situacija slična. Ako se nešto desi, da bi se moglo desiti po gotovo istom scenariju koji smo već, nažalost, nekoliko puta u tim krugovima zla imali na repertoaru. Tako da je i ovaj zadnji film koji sam radio sada, je to neko upozorenje današnjem gledaocu – da pogleda oko sebe, da li je to zlo prvo u njemu, a onda da pogleda da li je moguće da ovaj susjed, dobri susjed, da li je moguće da bi on mogao da se pokrene i da napravi zlo zbog, hajde, zbog mržnje prema nekom drugom, prema nekoj drugoj rasi, prema nekom drugom ideologiji, prema drugoj vjeri... Sve su to elementi koji se upotrebljavaju da bi se stvorila situacija u kojoj na neki način jača ovaj... radi ogromna zla kao što smo već bili svjedoci nekoliko puta u našoj istoriji.“

Rad na „Djeci Kozare“ (Zlatni rez 42) počeo je u punom kapacitetu 2022. godine, a reditelj ga vidi kao svoje životno delo:

„Pa u tom smislu ja mislim da jeste, zato što sam izbacio iz sebe sve ono što se kupilo ovih 30 godina zadnjih, zadnjih 30 godina naročito... Bilo je teško zbog toga što sam uvijek imao dilemu da li će ova, ova silina tog prikazivanja, kako sam ja navikao beskompromisno i istine koja boli, znaš, da li će ona nekoga taknuti ili će poći u nekom drugom pravcu. I to nikad ne znaš, film je jedna živa materija, on sam kroči sada u svijet i pravi sebi put sam, kao kad voda nalazi situacije i prodore gdje god može. Tako da mi se čini da bi ovaj film mogao proizvesti određene polemike i to vrlo oštre, može proizvesti neke prijetnje, može proizvesti čitav niz stvari, ali ovaj film je – podloga mu je gotovo dokumentarna, ali je izašao iz tog svijeta, išao prema nebu. On putuje zapravo između zemlje koja je puna leševa i užasa i neba koji spada u te neke kosmičke situacije, hajde reći Božje. I tu on putuje između toga, čas je dole u zemlji, čas se gore, kao da diže glavu da kaže ’je li ovo moguće’ i diže oči prema nebu. Tako da je taj film ipak moje nekako dosta autorsko, dosta autorsko djelo.“

Jasenovac, NDH i sukob sa Tuđmanom

Reditelj se prisetio svog prvog susreta sa Jasenovcem, koji je bio slučajan i koji mu je promenio život:

„To je tačno, da. Ja sam sasvim slučajno došao u Jasenovac u ono vrijeme. Niko nam o tome nije pričao u školi, vrlo malo, možda ništa. Tako da sam se jednostavno brutalno iznenadio svirepošću tog logora smrti. Jednostavno sam bio preneražen i onda smo rekli sami sebi da bi trebalo ovo znanje filmsko, i ovo što smo studirali i dosta radili, staviti u funkciju – da se jednostavno prave filmovi o tome da bi se upozorilo da je to prvo postojalo, a onda da bi se moglo ponoviti. Naravno da kad se ponovio ovaj zadnji rat ovdje na Balkanu, da su svi ti filmovi izgubili smisao. Ja sam radio u to vrijeme jedan film povodom suđenja Artukoviću, dokumentarni, koji je bila prigoda da se razotkrije šta je to bila Nezavisna Država Hrvatska i sve zločinačke ove situacije koje su prouzrokovale toliko trauma evo do danas. Tako da smo rekli u jednom momentu – nismo napravili krik protiv, jer taj krik protiv nije urodio nekim plodom. Desio se ponovo masakr gotovo po istom scenariju.“

Zbog svojih stavova i filmova, devedesetih je morao u emigraciju:

„Ja sam morao napustiti zemlju devedeset i devedeset prve godine zbog toga što sam došao u njegovu (Tuđmanovu) knjigu, koja je bila praktično Biblija kad je krenulo sve skupa. I bilo je opasno po život i onda sam napustio. Bio sam u ono vreme i producent tog filma tako da sam mogao taj negativ i sve materijale da odnesem sa sobom prvo u Ljubljanu, tamo su me dočekali čitav niz prijatelja, pa onda Beč, iz Beča u Pariz. S Parizom smo konačno to realizirali u Pragu gdje sam studirao. Desilo se to da je, kad sam ja počeo raditi ovaj film povodom suđenja Artukoviću, da je Tuđman rekao da sam ja autor tog ’Krvi i pepela Jasenovca’ u koji sam ja stavio 700.000 žrtava na kraju. A ja upravo zbog toga što nisam stavio, jer nisam do toga došao ja i moji istraživači, do tog broja... Smatrao sam da ako ne mogu ja doć do broja, da ga ne mogu ni staviti. I upravo zbog toga što ga nisam stavio, nisu bili zadovoljni ovi iz spomen područja Jasenovac, baš obrnuto. I onda sam ja njega, Tuđmana, nazvao povjesničar amater. I to se onda prelilo u jedno čudo, posebno kad je krenuo rat, bilo je vrlo opasno. On je imao čitav represivni aparat, mogao je raditi šta je htio.“

Evropski revizionizam i „građanski posluš“

Zafranović upozorava na opasan trend revizionizma koji se ne dešava samo na Balkanu, već širom Evrope:

„Bila je bio taj veliki rat, ogroman, to je bio drugi po redu zaista masakr nad jednom civilizacijom. Taj zadnji rat je bio ne znam koliko miliona žrtava i užasa, nepodnošljive priče, nešto što je u svakoj familiji neko izgubio nekoga. Srušeni su kompletni gradovi, srušene civilizacije... To je nešto jezivo kako čovjek može sam sebi da napravi pakao. A zašto revizija? Zato što jednostavno smatraju da rat jedan nije završen i smatraju da kad dođe momenat, da će se oni vratiti i da će oni ove koji su ih pobijedili, naravno, sravniti sa zemljom. Tako to izgleda, da. To su jednostavno takmičenja, nije to samo sad povodom ovih naših stvari u ovo vrijeme, nego je to historija puna toga. To su jednostavno nastavci i krugovi koji se stalno ponavljaju. U te udžbenike u školi ubacuju potpuno nevjerovatne stvari. Jedan revizionizam koji je na djelu ne samo ovdje, nego u cijeloj Evropi. Tako da pobjednici ispadaju loši momci, a ovi koji su pravili zla, i to golema zla, oni su dobri momci. Tako da je to jedna neobična situacija.“

Komentarišući atmosferu u društvu, izrazio je zebnju zbog lakoće kojom se mase zavode:

„I ovaj film koji ćete vi gledati uskoro je upravo to – jedan veliki strah da će se stvar ponoviti. I vrlo je blizu. Ja obilazim pomalo, gledam, slušam... Vi imate i po 500.000 ljudi koji dižu ’za dom spremni’ ruke, to znači da je potpuno ludilo. To znači 500.000 ljudi jednom pjevaču koji ne znači ništa... šta će biti ako neko dođe koji nešto znači? Tako da je to jedan veliki strah da će se to ponoviti. Sve se nekako složilo u nekom građanskom poslušu. I eto, dešava se to da sutra ako i neko pozove, onda nemaju šanse da to odbiju.“

Trebinje kao oaza i buduće premijere

Na kraju razgovora, reditelj je sumirao svoj trenutni životni status i planove za film:

„Ja jesam čovjek bez zemlje, mada živim u raznim zemljama. Sad sam skoro četiri godine sa nekim pauzama u Srbiji zbog snimanja ovog filma. Bilo je dosta dugo finansiranje i teško, onda snimanje, pa postprodukcija, sve je bilo nekako jedno iza drugog dosta veliko. Tu je i serija od sedam sati koju je trebalo napraviti. A inače živim u Pragu i tu i tamo imam neki stan u Zagrebu u koji ja dođem onako u miru da nešto pišem i pripremam film. Koji put se spustim dole do Splita rodnog... Meni se strašno sviđa ovaj mali Dubrovnik (Trebinje), potpuno je nevjerovatna ljepota. Ima taj mediteranski ugođaj tako da se osjećam kao u Dalmaciji. Ono što kažu – kad je čempres tu i smokva, onda je to Dalmacija.“

Film će svetlost dana ugledati početkom oktobra:

„Imali smo dosta veliku bitku jer nije bilo jasno zašto u jednom trenutku taj film ne može da ide. Pa smo se nekako izborili da ide i on otvara sada Fest ove godine, drugog oktobra u Beogradu. Iza toga je trećeg oktobra odmah u Banjaluci u jednoj sportskoj sali, onda bi trebao biti Prijedor, želio sam da to bude baš na mjestu gdje je taj veliki zločin i napravljen, jer tamo svaka porodica to očekuje. A onda bi dalje išlo po određenim gradovima već kako ide distribucija.“

Uprkos godinama, Zafranović ne planira da se povuče. Već priprema dva nova projekta, ističući da je rad sa finansijerima na prikupljanju sredstava, koji naziva „Golgotom“, postao sastavni deo umetnosti:

„Ma kakvi poslednji... evo imamo sada dva projekta koja smo počeli pripremati, nikako nemam mira. Još radim malo oko serije, a onda idemo ova druga dva projekta da vidimo kako ćemo ih isfinansirati. Jer finansiranje je jedna Golgota skoro, znaš. Ja bolje znam razgovarati sa finansijerima i sa ovim direktorima firmi koji imaju neku lovu, nego već sa glumcima. Puno sam jači uvijek u razgovorima na stolu. To je jedan posao izvan umjetnosti, ali eto, taj film je od toga napravljen. Skup je, mora da se skupi lova, mora taj film da vrati lovu iz kina. Tako da je to jedan kompromisan posao u kojem tu i tamo imate te autorske izlete koji su vaši i koje vam ne može niko uzeti.“

(Telegraf.rs/izvor: RTRS)