Priča o Raheli Ferari koju niste znali: Kako je krojačeva ćerka iz Zemuna postala legenda scene

Na današnji dan, 27. avgusta 1911. godine, u Zemunu je rođena jedna od najupečatljivijih figura jugoslovenskog glumišta - Rahela Ferari. Žena neiscrpne energije, specifičnog humora i glumačkog izraza koji se nije mogao naučiti, već se s njim moralo roditi.

Oktobra 1986. godine, u svom domu u Beogradu, ugostila je Ivana Hetriha u okviru kultne emisije TV Zagreb „Srdačno vaši“. Uz šolju čaja i sa naočarima koje su joj stalno bile u rukama, Rahela je otvorila dušu o svom poreklu, siromaštvu, mravima koji su joj bili prvi glumci i onome što su kritičari nazvali - „rahelizam“.

Preporučujemo

Ime iza koga stoji istorija

Razgovor je počeo podsećanjem na njeno pravo ime, koje bi danas retko ko prepoznao.„Glumicu Rahelu Ferari verovatno niko ne bi prepoznao kada bismo je predstavili njenim pravim imenom. Ona se zove Bela Rohel Frojnd“, počeo je Hetrih, na šta je ona, uz svoj prepoznatljiv osmeh, dodala: „Bela... Bela, to ja ne bih umela tako lepo reći. Rohel Frojnd.“

Hetrih je napomenuo da se njeno ime nalazi u velikoj knjizi „Ko je ko u jevrejskom svetu“, na 870. stranici, sa svim podacima o rođenju, roditeljima i braku sa Aleksandrom Stojkovićem.„Jako sam se iznenadila, baš mi je milo i drago što je to tako“, prokomentarisala je skromno.

„Jevrejska siromaština je još gora stvar“

Rahela se u intervjuu osvrnula na svoje teško detinjstvo u Zemunu i Bačkoj Palanci. Njen otac bio je krojač koji je imao radnju u Zemunu (tadašnjem Zimonju ili Semlinu), ali sudbina ih je odvela dalje.„Vi kažete u jednom intervjuu da je siromaština strahovita stvar, ali da je jevrejska siromaština još gora stvar?“, upitao je Hetrih.„Jeste, jeste. To je bilo moje detinjstvo. Moj otac je imao dve radnje, jednu krojačku gde je radio sa svojim pomoćnicima. Imao je rođake u Zagrebu, u Ilici su imali veliku radnju i oni su uvek pomagali mome ocu, slali mu štofove. Međutim, tu radnju su malo-malo pa obijali, jer je moj otac bio naprednih ideja. Odlazio je kod Devaldovih, čiji je sin bio poznati rukovodilac. Pa su mu se svetili... malo-malo, pa je moj otac bio u hapsu“, prisećala se Rahela.

Nakon oslobođenja Zemuna, porodica je ekstradirana u Bačku Palanku, koja je tada bila sabirni centar za Jevreje. Tamo je, kako kaže, počelo pravo sirotovanje. Umro joj je najmlađi brat, a ona je počela da ide u školu gde su je druga deca šikanirala.„Sećam se kad sam išla tamo u školu, da se sjurio uvek jedan 'švapčić' koji me je sačekao i išamarao. Zašto? Ja ne znam. Ali ja sam mu, ne znam zašto, ubola oči. Međutim, posle je on dolazio u našu kuću i sa mojim bratom se grdno sprijateljio, pa smo bili jako dobri poznanici.“

Mravi kao glumci i „osveta“ perunike

Ljubav prema teatru nije došla iz pozorišnih sala, već iz prirode i dečje mašte. Još kao devojčica od šest-sedam godina, Rahela je imala svoje „pozorište“.

„Treba se roditi sa talentom... Ja se sećam, to je bilo u Bačkoj Palanci, kad sam bila tužna ili samotna, siđem dole na vize... to je proplanak, voda, potočić. Sednem na jedno drvo i gledam oblake. To je bio moj teatar.“

Njena prva „režija“ uključivala je mrave pored plota.

„Mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj. Pratila sam njihov put pored plota. Vidim travčicu, drvce, trunje, papirić... ja sam to tu izrežirala, mali mostić, pa ih štapićem gonim ovamo ili onamo. Ja sam uživala. Bila sam u jednom drugom svetu, nisam bila ni gladna ni žedna pored tog mog teatra.“

Prvi pravi nastup imala je u srednjoj školi, na priredbi za Svetog Savu. Devojčice su trebale da igraju cveće - neko je bio ružica, neko ljubičica, a Rahela je dobila ulogu perunike (irisa).„Ona mi nije bila lepo cveće. Bila je nekako zola, nekako čudna. I ja sam rekla: 'Sad ću ja vama da se osvetim'. One su pevale, pevušile, a ja kad sam izašla na pozornicu... bila je neka herojska pesma... pa kad sam raspalila rukama: 'I Bog nek čuva...', aplauz se osuo! Ja sam sva zapenušila kao neki mali antihrist ili đavo. I priđe mi naš kantar, zvao se Flajšman, i kaže: 'Dete, budi glumica'. On mi je prvi to rekao. A ja sam pomislila: 'Pa ja znam da će to tako biti'.“

Budimpešta i prvi autogram

Svoj put nastavila je u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, gde je pevala u operetama i dobila svoj prvi honorar - od koga je kupila par cipela. Potom su je poslali na studije u Budimpeštu.„Tamo je bilo 24 pozorišta i 84 bioskopa. Odlazila sam na probe preko našeg poslanstva, iako nikom živom nisu dali da prisustvuje. Sedela sam tamo kao 'mala lampa od pomorandže' i gutala, učila. Sećam se, izlazim sa probe, a portir viče za mnom na mađarskom: 'Umetnice, umetnice!'. Nosi veliku knjigu i moli me za autogram. Ja sam se zabezeknula. To je bio jedan od mojih prvih autograma.“

Rat, sudbina i „rahelizam“

Drugi svetski rat provela je u okupiranom Beogradu, krijući se pod lažnim imenom.„Sve što se dešavalo sa mnom za vreme okupacije liči na najordinarniji šund roman. Ja sam fatalista. Ne verujem, nisam vernik, ali verujem u sudbinu. Dok ima veka, ima i leka. Kad je suđeno da živite i opstanete, tako će i biti. U poslednji čas sam uvek izbegla zatvor ili logor. Čudo.“

Kritičari su njen rad opisivali kao nešto neponovljivo. Velibor Gligorić je pisao o njenoj „smelosti invencije i slobodi fantazije“. Ipak, najzanimljiviji je termin koji su smislile njene kolege - „rahelizam“.

„Svi kažu 'rahelizam'. Sećam se, radili smo Šoa, 'Nikad se ne zna'. U jednom momentu mi se učinilo da je sve to statično i neinspirativno. Gleda Dedinac probu, a ja skinem cipelu i stavim je na glavu! I odjednom mi je krenulo, bila sam duhovita, šaljiva. A on se čupa za kosu: 'Šta to radite, pa to je taj neki rahelizam!'.“

Njen kredo bio je jednostavan: nikada nije tražila ulogu, ali je svaku koju dobije prihvatala kao svoju, makar bila i najmanja. Za nju je proba bila važnija od premijere.

„Ja bih želela da teatar krene sa probom, a ona traje i nikada nije premijera. Da vrata budu otvorena, da prolaznik uđe, zaviri, odgleda malo, a glumac tamo radi svoj rad. I to uvek teče, nikad nije gotovo, nikad kraja.“

Grocka kao utočište

Pred kraj razgovora, Rahela je pričala o svojoj kući u Grockoj, koju je podigla od temelja, „ni od čega“.

„Ja sam to tako gledala i radila, posmatrala kako ona niče. To mi je donelo toliku radost, skoro kao i taj moj teatar. Ona nije završena, stalno treba još nešto raditi. Ja se jako radujem ako se negde pojavi neka nova vrata ili prozor. To je meni kao nagrada, kao Sedmojulska ili ne znam koja. To živi, to postoji.“

Intervju je završen Rahelinom imitacijom uloge o kojoj je maštala - statiste sa verglaom iz „Opere za tri groša“.

„Ja toliko želim da odigram tu ulogu. Klošarka, prljava, čupava, bedna, seda i stara, sa klompama na nogama... i verglam: 'La-la-la...'“

Rahela Ferari nas je napustila 1994. godine, ali ovaj intervju ostaje kao svedočanstvo o ženi koja je od života napravila pozornicu, a od svake uloge - čistu umetnost. Srećan rođendan, neprevaziđena Rahela.

(Telegraf.rs/izvor: TV Zagreb)