Legendarna priča o Bati Stojkoviću iz kafana i dva sata vožnje do kućnog praga slavnog glumca

Bife Ateljea 212 decenijama je bio više od pozorišne baze – bio je to centar sveta za najveće gromade srpskog glumišta. O tom vremenu, ljudima i neponovljivim ritualima niko ne ume da priča tako slikovito kao Novica Nikić, čovek koji je godinama bio „tihi svedok“ njihovih radosti i kafanskih dertova. Gostujući u emisiji „Da sam ja neko“ autorke Rade Đurić, Nikić se prisetio kako je izgledao jedan prosečan dan (i noć) sa Danilom Batom Stojkovićem.

Ritual pre zavese: Hladna kafa i mir

Preporučujemo

Sve je počinjalo strogo utvrđenim redosledom. Bata nije morao ništa da traži – znalo se šta mu je potrebno da bi „stao na crtu“ publici.

„Da krenemo, na primer, od Bate Stojkovića što se tiče predstave. On dođe čovek, šta mi je bitno: uveče, pred početak predstave, on voli hladnu kafu. Odnesem kafu i kiselu vodu, ostavim na njegovo mesto. Nit' on mene zove, nit' me on dira“, priseća se Nikić.

Isti scenario se ponavljao i u pauzi. Još jedna kafa, još jedna kisela, i Bata je bio spreman za finale. A onda, kada bi se zavesa spustila, počinjao je onaj „drugi čin“ – onaj u bifeu.

„Mićo, do kad ostajemo?“

Posle predstave, kafa je ustupala mesto žestini. Bata je voleo „viljamovku“, ali je bife Ateljea bio mesto gde se poštovala i tradicija i red.

„Kad se završi predstava, on siđe dole. Viljamovka, kisela voda... Jedna, druga. Ako razgovara sa ljudima – a uvek je imao goste, za svaku predstavu – nikad niko od njegovih gostiju nije smeo da plati“, priča Nikić, dodajući da su se vremenom on i Bata toliko zbližili da su mogli i da se našale na račun tog silnog plaćanja:

„Uvek sam ga tu kasnije, kad smo već bili u drugim odnosima, štrecao: 'E, ja sam uzeo od ovih pare'. A on odmah: 'Mićo, pa jesam ti rekao koliko puta!'. Ma, rekoh, šalim se.“

Nakon tri ili četiri viljamovke, na red bi došao čuveni „špricer“ – ali po Batinoj recepturi.

„Ide pola litra Rubinovog rozea, pola litra kisele. Pa onda tri deci vina, tri deci kisele. Pa dva-dva... Ali kad mu daš špricer, moraš jedan da napraviš da mu stoji tu, a drugi – rezerva. Da uvek ima jedan spreman.“

Pregovori o fajrontu

Vreme u bifeu je teklo drugačije, a odluka o polasku kući bila je stvar diplomatskih pregovora između glumca i kafedžije.

„U dva sata, on kaže: 'Mićo, do kad ostajemo?'. Rekoh: 'Daj predlog'. 'Pola tri?'. Ja kažem: 'Tri!'. I nema više priče. U pet do tri, on ima taj špricer koji mu stoji, pozovem mu taksi... I on taj špricer, što bi naš narod rekao, samo 'surdukne' odjednom i ode.“

Taksista kao žrtva Batine „pravde“

Možda najduhovitija anegdota koju je Nikić podelio odnosi se na Batinu naviku da koristi taksi, iako je živeo bukvalno na korak od pozorišta. Bata je prvo stanovao kod restorana „Grmeč“, a kasnije odmah preko puta Ateljea. Ali, za njega je bio greh platiti taksisti samo minimalnu cenu.

„Pita me taksista jednom: 'Je l' dolazi onaj ludi Bata Stojković?'. Rekoh: 'Što, bre, lud?'. Kaže: 'Vozio sam ga jednom dva sata, a on stanuje 50 metara odavde!'.“

Kako Nikić objašnjava, Bata nije želeo da taksista zaradi malo novca na tako kratkoj relaciji.

„On kad izađe iz bifea, taksi je na redu. Ako taksista neće da ga vozi tako blizu, on ide pored, a taksista mora da ga prati. Bata kaže: 'Mićo, oni računaju na mene taj dan, računaju na promet, ko će da dođe nego ja'. I onda krene... Taksista ga vozi u krug, dva-tri kruga oko grada, bog te pita kuda, samo da bi zaradio. Bilo mu je glupo da mu plati tako malo, pa ga je terao da kruži dok se ne 'nabije' račun.“

Ove priče Novice Nikića nisu samo svedočenje o jednom glumcu, već o čitavoj epohi u kojoj je kafana bila institucija, a njeni gosti ljudi od integriteta, čak i u svojim najsitnijim hirovima.

(Telegraf.rs/izvor: Emisija "Da sam ja neko"/TV Nova S)