Srpski film je rođen pre 1945: Zašto nam je decenijama bila skrivana prava istorija?

Na festivalu NAFFIT na Zlatiboru održan je panel, posvećen nastavku kultnog serijala „Istorija srpskog filma“. O sudbini nacionalnog filmskog blaga, ideološkim zabludama i neverovatnim istorijskim otkrićima govorili su scenarista i filmski kritičar Božidar Zečević, scenarista i reditelj Saša Radojević, dok je razgovor otvorio i moderirao Miloš Janković, glavni i odgovorni urednik Kulturno-obrazovnog programa RTS-a.

Otvarajući skup, Miloš Janković je naglasio da ovaj projekat nije samo puko ređanje činjenica, već pokušaj da se narodu vrati izgubljeni identitet.

Preporučujemo

„Mi kad govorimo o istoriji filma, ne pričamo samo o istoriji igranog filma ili dokumentarnog, mi govorimo o filmskim zapisima, o filmskim žurnalima. Na neki način, to je istorija medija, a ne samo filma, jer su oni imali i informativni karakter. Inicirao sam ovaj nastavak jer smatram da je od strašno velike važnosti za naše društvo da shvati gde se danas nalazi i kuda ide, a to ne može bez tumačenja svoje prošlosti.“

Foto: Telegraf.rs

Filmski kritičar Božidar Zečević istakao je, između ostalog, jaz između generacija i opasnost od zaborava:

„Ova deca danas žive u vreme u kome nemaju nikakav kompas. Žive sa prezirom prema svom narodu, koji je vrlo implementiran. Moja unuka ima 18 godina, i kad smo gledali neku seriju, ona ustane i ode. Kažem: 'Šta je, nećeš da gledaš?', a ona kaže: 'A što ti to gledaš? Ko čita novine, ko čita knjige?'. E, film je živa slika. Ako bi ovi naši mladi videli ove materijale, shvatili bi ko su i šta su. Koren je u tome što nismo dobili pravu sliku o tome ko smo i šta smo, i od kog smo korena.“

Božidar Zečević izneo je kritiku decenijskog obrazovnog sistema koji je svesno brisao srpsku filmsku istoriju pre Drugog svetskog rata.

„Verovali ili ne, srpski film kao kategorija nije postojao do 1945. godine. Ja sam kao student, i docnije kao profesor na Akademiji, učio da je film u Srbiji rođen 1945. godine. Sve pre toga su bili 'neki pokušaji'. Računalo se od filma 'Slavica' Vjekoslava Afrića, jer je to bio prvi jugoslovenski film. Ta zvanična teza je trajala 40 godina. Sa Sašom Radojevićem sam pre više od 20 godina jedva uspeo da na Akademiju uvedem predmet Istorija srpskog filma, jer su nas pitali: 'Pa zar to postoji?'“

Foto: Telegraf.rs

Zečević je podsetio na „zlatni period“ srpskog filma koji je bio potpuno ignorisan:

„Srpski film se rodio 1896. godine prvom projekcijom u Beogradu. Već 1904. imamo krunisanje kralja Petra, a 1911. Svetozar Botorić, vlasnik hotela 'Pariz', snima prvi igrani film 'Karađorđe'. Decenijama smo učili istoriju jugoslovenskog filma, koja je išla po republikama, kao da su Hrvatska, Bosna ili Slovenija postojale kao filmski centri pre nego što su stvarno nastali. Prvi 'hrvatski' film zapravo su snimili srpski glumci, to je film 'Slavica'. Sve je bilo potpuno nadrealno, kao da se neka magla spustila na ovu zemlju i počela da se igra.“

Jedna od najupečatljivijih priča ticala se Samsona Černova i autentične Limijerove kamere kojom je snimana srpska istorija.

„Kamera kojom počinje špica ove serije je originalna Limijerova kamera. Nju je doneo Samson Černov 1912. godine i snimao opsadu Jedrena. On je bio avanturista, radio je za pare, ali nam je ostavio dragocenu dokumentaciju o našoj golgoti. Snimio je jedan od najvažnijih kadrova srpske istorije: srpski vojnik u Albaniji u naručju drži dete, a pored njega dvojica vojnika nose sanduk. U tom sanduku su mošti kralja Stefana Prvovenčanog, koje su vojnici nosili sa sobom kroz sav taj pakao. Jednom slikom, Černov je pokazao i prošlost i budućnost našeg naroda.“

Foto: Telegraf.rs

Zečević je otkrio i kako je kamera „uhapšena“:

„Tu kameru je Samsonu Černovu oduzeo Apis. Apis nije znao šta je Limijerova kamera, ali je znao da je taj materijal opasan. Kamera je preživela rat zaključana u kasi srpske obaveštajne sekcije. Tek kasnije ju je Mihailo Mihailović Afrika identifikovao kao prvu kameru u istoriji filma. Da nije bilo tog čina 'hapšenja', mi danas verovatno ne bismo imali te snimke prelaska preko Albanije.“

Saša Radojević se nadovezao pričom o estetskoj i medijskoj važnosti ovih otkrića, naglašavajući da se istorija neprestano „produžava“ u prošlost.

„Ono što smo videli u prvoj epizodi, ti snimci do 1914. godine, proizvode niz asocijacija koje više ne možemo posmatrati samo kao istoriju. Suština gledanja tih filmova je u njihovoj fragmentarnosti. Ti 'iskidani momenti' u našoj svesti grade novu sliku prošlosti. Mi ne pričamo samo o istoriji igranog filma, već o istoriji medija. Činjenica da je film o Karađorđu pronađen pre skoro 25 godina, pomerila je našu filmsku prošlost i promenila čitavu sliku o srpskoj kulturi tog vremena. Pronađena je čak i prva srpska melodrama, film 'Jadna majka', snimljen pre Prvog svetskog rata.“

Foto: Telegraf.rs

Panel je završen porukom da je „Istorija srpskog filma“ projekat koji treba da usvoji celo društvo, jer samo kroz svest o sopstvenim korenima – od Botorićevog „Pariza“ do Černovljevih snimaka sa Krfa – jedna nacija može imati jasnu viziju svoje budućnosti.

(Telegraf.rs)