Majstor iz senke: Ko je bio Predrag Preža Milinković, nezaboravni batler Sofronije iz serije "Srećni ljudi"?

Gotovo da nema generacije koja u protekle tri decenije nije bar nekoliko puta odgledala kultnu seriju "Srećni ljudi". Čak i danas, kada obara rekorde gledanosti u ko zna kojoj po redu reprizi, pažnju gledalaca ne drže samo nosioci glavnih zapleta već i živopisna galerija sporednih likova bez kojih bi taj televizijski svet bio nezamisliv. Među njima posebno mesto pripada odmerenom, diskretnom i upečatljivom batleru Sofroniju, ali i poštaru Jovanu iz istog serijala. Oba lika oživeo je isti čovek - Predrag Preža Milinković.

Upravo o njemu se govorilo u emisiji "Oko magazin" na Prvom programu RTS-a, u prilogu Katarine Tomović.

Preporučujemo

Predrag Preža Milinković bio je glumac čije je lice znao apsolutno svaki građanin nekadašnje Jugoslavije, iako mnogi nisu znali kako se tačno zove. Zvali su ga „najvećim glumcem najmanjih uloga“, majstorom kratke forme i čovekom koji je mogao da odigra sve - od batlera, konobara i policajca, do špijuna, lopova i krupnog gospodina. Ipak, iza njegove filmske pojave krila se neverovatna biografija: bio je poliglota, plesač flamenka svetskog glasa i umetnik koji je obeležio više od jedne trećine celokupne domaće kinematografije.

Čovek koji je obeležio trećinu jugoslovenskog filma

Novinar Siniša Vuković svojevremeno je zapisao da je Preža Milinković bio „zaraza u prvoj rečenici scenarija svakog filma“. Od njega je u bivšoj Jugoslaviji samo Bata Živojinović imao više uloga. Dok je Bata od svojih tri stotine uloga imao oko stotinu glavnih, Preža je bio apsolutni vladar minijature - odigrao je preko 240 rola.

Dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović precizno oslikava taj fascinantni podatak:

„Od ’47. do 2000. godine kod nas je snimljeno oko 600, 610 filmova. Dakle, Preža je igrao u više od trećine.“

Printskrin: RTS

Zelenović podseća i na to koliko je Milinković bio prepoznatljiv običnim ljudima, čak i kada su ga poistovećivali sa ulogama negativaca koje je često igrao:

„S druge strane, ljudi su ga prepoznavali na ulici. Kad je radio ’Otpisane’, bio je očajan, klinci su iz kraja vikali za njim: ’Uva, neprijatelj!’.“

Sam Preža se u jednom arhivskom televizijskom razgovoru kroz osmeh prisećao te anegdote:

„Ja izađem recimo da kupim nešto, oni viču: ’O, okupator!’ za mnom, znate. Ja potrčim za njima u šali, oni se razbeže... A meni je bilo milo, ustvari, video sam da prate seriju i tako.“

Dovoljno mu je bilo 25 sekundi

Filmski kritičar Miroljub Stojanović ukazuje na jedinstven umetnički fenomen koji je krasio Milinkovića:

„Postoji jedan neverovatan paradoks vezan za Predraga Milinkovića po čemu je on veliki epizodista, ujedno i jedan od najvećih filmskih profesionalaca u istoriji srpskog filma. Taj paradoks se ogleda u činjenici da je što kraće bivao u filmskom kadru, da su njegovi nastupi bili maksimalno efikasniji. On je bio toliko autentična pojava, znači 25 sekundi mu je dovoljno bilo da se iskaže...

Njega je htela kamera, znate. On je bio toliko fantastično filmičan čovek. Bio je autentičan kao lik, bio je autentičan kao tip, bio je autentičan kao pojava. Drugo, mislim da je Milinković bio jako inteligentan glumac koji je shvatio suštinu ove medijske prezentacije i svojih nastupa, a to je da je kratkoća zapravo odlika kvaliteta. I da je suština da pokažete svo svoje umeće upravo u kratkoći, a ne u razvučenosti i dužini svojih nastupa.“

Printskrin: Youtube/Dokumentarna Riznica

O njegovoj specifičnoj pojavi i glumačkom maniru svedoči i njegov mlađi kolega, glumac Vladan Dujović:

„On je imao neki šprahfeler on i to mu je davalo neku... neki neki poseban šmek. I izgledao je onako kako je izgledao, njegova figura, njegova fizionomija je bila karakteristična, prepoznatljiva i prosto mogao je da igra sve. I to mu je Bog dao i on je to koristio onako, kako da kažem, obilato je koristio. Uvek sa merom, uvek fini, uvek odmeren i to je ono što je što posle svega mene onako baš... baš me čini srećnim što sam ga poznavao.“

Odelo batlera Sofronija i profesionalizam bez premca

Dovoljan je samo jedan pogled na frak sa zlatnim prugama koji se i danas čuva u fundusu Radio-televizije Srbije, pa da se pred očima gledalaca stvori batler Sofronije iz vile Ozrena Soldatovića.

Slavko Đačić, dugogodišnji garderober i pomoćnik kostimografa na RTS-u, odlično pamti rad sa Milinkovićem:

„U dugogodišnjem radu na serijama i filmovima kao garderober i asistent kostimografa imao sam priliku da sarađujem sa Prežom Milinkovićem. Glumci kad obuku kostim, oni dobiju drugi stav, držanje, potpuno drugačije nego što je u privatnom životu i sa ponosom nose taj kostim ili uniformu i drugačije se ponašaju.

Upravo jedna od serija u kojoj sam ja bio pomoćnik, poslužitelj na dvoru... Ja sam nosio ovaj kostim, a gospodin Preža je nosio ovaj kostim i bilo mi je velika i čast i zadovoljstvo sarađivati sa njim. Bio je veliki profesionalac i nije bio zahtevan, i svi su ga obožavali u ekipi.“

Odelo batlera Sofronija, koje je nosio Predrag Preža Milinković u seriji "Srećni ljudi", čuva se u fundusu RTS-a.

Vatreni „El Kabaljero“: Najbolji igrač flamenka

Iako je na filmu gotovo uvek delovao ozbiljno, natmureno i hladno, Preža je u privatnom životu nosio potpuno drugačiju strast. Bio je zaljubljenik u flamenko.

Plesnu školu upisao je još kao gimnazijalac. Kako je za upis bila neophodna saglasnost roditelja, a otac se tome oštro protivio dok majka nije smela da mu prkosi, mladi Preža je jednostavno falsifikovao očev potpis. Kasnije je govorio da je imao sreće što se za to nikada nije saznalo, jer bi u problemu bio ne samo on, već i čitava škola.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pod umetničkim imenom El Kabaljero, obišao je celu Ameriku na turnejama. Tamošnja štampa slavila ga je kao vanserijskog flamenko plesača. Kada je nastupao u Meksiku, publika je bila u šoku, na momente čak i u neverici i ljutnji - kako je moguće da neko ko nema ni kapi španske ili latinoameričke krvi pleše s tolikom autentičnošću i vatrom?

Filmski počeci i opekotine drugog stepena

U svet filma nije ušao vođen velikom slavom, već željom da kao student romanistike zaradi džeparac statiranjem. Tečno je govorio francuski, španski, italijanski, portugalski, engleski i nemački jezik.

Prvu priliku dobio je 1958. godine u francusko-italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji „La Tour, pazite se!“ (franc. La Tour, prends garde!), u režiji Žorža Lampena. Međutim, debi je umalo bio koban. Tokom generalne probe snimanja, vetar je preneo plamen sa plasta sena na šator u kome se nalazio sa još dvojicom glumaca. Zadobio je teške opekotine drugog stepena i završio u bolnici.

Printskrin: RTS

U arhivskom intervjuu, Milinković je opisao taj događaj:

„Nisam znao da to treba, ovaj, u ono vreme što kao početnik, da to treba obeštetiti i onaj ovo, jer me niko nije naučio, znači trebalo je na neki način producenta obavezati. Ali ipak oni su bili fer pa su na jedan drugi način... Rekli su kad se oporavim da se ponovo javim ekipi, da će biti uloga za mene. Tako da ova prva uloga i ne računam da je prva, nego ustvari u istom filmu ono što sam dobio posle bolnice, to je ustvari bila prva uloga. Tada sam glavnog glumca jurio ulicama Pariza... Dobio sam ulogu policajca.“

Glavna uloga u jedinom sudski zabranjenom filmu SFRJ

Nakon niza manjih rola, Preža 1963. godine dobija glavnu ulogu u omnibus filmu „Grad“, koji su režirali velikani Kokan Rakonjac, Marko Babac i Živojin Pavlović. Milinković je nosio glavnu ulogu u Babčevoj priči „Srce“.

Film je prikazao mračnu, otuđenu i melanholičnu stranu jugoslovenskog društva, što tadašnji režim nije mogao da prihvati. Odlukom Okružnog suda u Sarajevu, „Grad“ je postao jedini film u istoriji SFRJ koji je zvanično, sudskim putem bio zabranjen i stavljen u bunker.

Radoslav Zelenović se seća trenutka kada je ta nepravda decenijama kasnije ispravljena:

„Ja sam sredinom ’80-ih godina u Vrnjačkoj Banji sve te filmove koje niko nije zabranio, a bili su zabranjeni za gledanje, zvao ’zabranjeni bez zabrane’ ili ’sivom zonom’ jugoslovenske kinematografije, pokazao u Vrnjačkoj Banji. Naravno, nismo mogli da prikažemo ’Grad’ jer je zabranjen zvanično, sudski.

Pokrenuli smo akciju i pred sam rat, sud u Sarajevu je skinuo zabranu sa filma ’Grad’. I gledao sam film sa Markom Babcem, autorom druge epizode koja se zvala ’Srce’, i Prežom. I kaže: ’Znaš, ja prisustvujem premijeri svog filma u kom igram glavnu ulogu posle 27 godina. Dobro je da sam to uspeo ipak da vidim.’“

Zamka ukalupljivanja i status „zicera“

Iako je dokazao da može da nosi celovečernji film, domaći reditelji su ga ubrzo smestili u kalup iz koga je bilo teško izaći. Milinković je o tom fenomenu otvoreno govorio:

„Mislim da u domaćem filmu postoji jedna šema po kojoj, ako ste recimo eksponirani kao nosilac glavne uloge, vas prate kao nosioca glavne uloge i vi idete dalje u kontinuitetu. Ako ste igrali epizodu, vi igrate epizodu. Kao što ima reditelja koji ne pruže glumcu da se razvija. Glumac treba sve da igra.

Ne mogu ja recimo ako sam bio u jednom filmu u jednoj profesiji, pa me on video u tom filmu, on me uzme zato što sam bio dobar u tome i on kaže: ’Daj da mi on to igra’. Ja stagniram, ja treba da se oprobam i u drugoj ulozi, a ne da budem recimo kelner u pet ili šest filmova... Možda uzme ugostitelja tamo, kelnera koji je kelner, a ne uzme glumca da mu stalno igra kelnera.“

Vladan Dujović potvrđuje da su reditelji u Preži videli instant rešenje:

„On je rediteljima i produkcijama bio potpuno... što bi rekli zicer. Nema šta, to neko drugi da radi, to će Preža da radi... To je neko ukalupljavanje. Da je on najjednostavnije i prvo rešenje za mnoge ljude bio... I onda kad ga stave kao prvo rešenje, onda se sa nekim komplikovanijim ulogama kasnije bave jer su rešili taj deo podele koju je Preža apsolutno momentalno dobio. Tako da, ovaj, ostao mi je kao, kao jedan, jedan onako baš odmeren, fin... džentlmen.“

Sa druge strane, zahvaljujući znanju jezika, strani reditelji su mu u koprodukcijama davali veće i kompleksnije uloge. Delio je kadar sa zvezdama kao što su Orson Vels, Alen Delon i Đina Lolobriđida.

Miroljub Stojanović s gorčinom primećuje:

„Čovek koji je filmu posvetio čitav svoj život, koji je sarađivao sa nekim od najeminentnijih imena svetskog filma, igrao u brojnim koprodukcijama... A ovo napominjem samo iz jednog razloga, ne što to samo po sebi treba da impresionira, nego što su velika imena stajala iza ovih saradnji, poput Orsona Velsa, Alena Delona, ko je već sve tu bio, Đine Lolobriđide... Prema tome, u pitanju je jedan vanserijski talenat koji je zaslužio neko bolje mesto, ne zato što ga on nije imao ili što nije bio dovoljno cenjen, ali je ograničenje tog respekta počivalo na njegovim epizodnim ulogama, nažalost.“

Život bez priznanja i predlog za nagradu „Zlatni Preža“

Živeo je isključivo od glume, što u jugoslovenskim uslovima nije bilo nimalo lako. Zelenović se priseća Prežinih reči:

„To što je govorio: ’Ja čekam da me pozovu. I ako me ne pozovu pet do šest puta godišnje, ja sam u problemu. Jer sam živeo od toga.’ Srećom zvali su ga, ne znam da li dovoljno, ali filmografija od 241 uloge je jedna od ozbiljnijih filmografija u jugoslovenskom i ne samo u jugoslovenskoj kinematografiji.“

U oktobru 1990. godine list „Politika“ objavio je tekst pod naslovom „Jubilej bez nagrada“, povodom tri decenije njegovog rada i 250 ostvarenih uloga. Uprkos tolikom opusu, zvanična esnafska priznanja su ga zaobilazila.

Printskrin: RTS

Zbog toga Vladan Dujović predlaže ideju koja bi ispravila istorijsku nepravdu:

„Meni se čini da smo mi malo nepravdu napravili prema njemu... Na primer, Niški festival glumačkih ostvarenja... Epizodna uloga je epizodna uloga, u stvari kao što je glavna uloga Pavle Vuisić... Pa sam pomislio, ne bi bilo loše da to bude neki od glumaca... A Predrag nije... On je prosto ceo život igrao epizode. I ne bi bilo loše kao ideja da se možda po njemu nazove ta neka nagrada u tom budućem nekom festivalu... Najbolji epizodista, za najbolju epizodnu ulogu – ’Zlatni Preža Milinković’.“

Odlazak u tišini

Poslednje godine života proveo je skromno u svom stanu na beogradskom Dorćolu. Honorari pred kraj devedesetih jedva su pokrivali osnovne troškove, pa su mu kolege često namenski pisale male uloge kako bi mu obezbedile angažman.

Godine 1997. objavio je dragocenu memoarsku knjigu „Susreti“, u kojoj je zabeležio uspomene sa snimanja sa velikanima domaće i svetske scene. Samo godinu dana kasnije, u aprilu 1998, preminuo je u šezdeset petoj godini života. Svoj privatni svet do samog kraja uspeo je da sačuva daleko od očiju javnosti.

Kako je zaključio Radoslav Zelenović:

„Trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji je ogroman. Njegova ostavština za budućnost je ogromna. Ta vrsta uloga koje je on tumačio, veličina njihova je nesrazmerna u odnosu na ono što je njegov doprinos istoriji filma na našim prostorima.“

Predrag Preža Milinković ostao je večiti simbol filmske elegancije i profesionalizma. Kada danas gledamo batlera Sofronija kako mirnim glasom i odmerenim pokretom rešava dramu na ekranu, gledamo čoveka koji je dokazao staro, često zaboravljeno pravilo – da zaista ne postoje male uloge, već samo mali glumci. A Preža je bio istinski velikan.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "Oko magazin", Katarina Tomović)