Savremena Pepeljuga u raljama patrijarhata: Maja Miloš, Nataša Ninković i Anđela Jovanović o „Pukotini u ledu“

Četrnaest godina nakon što je svojim debitantskim filmom „Klip“ uzdrmala regionalnu i evropsku kinematografiju osvojivši prestižnog „Zlatnog tigra“ u Roterdamu, rediteljka i scenaristkinja Maja Miloš vraća se pred domaću publiku svojim drugim dugometražnim igranim filmom „Pukotina u ledu“. Na konferenciji za medije organizovanoj uoči svečane beogradske premijere u mts Dvorani, autorka i deo glumačkog ansambla otvorili su sve karte: govorilo se o desetogodišnjoj borbi za realizaciju projekta, radikalnom preispitivanju bajke o Pepeljugi, fizički i emotivno iscrpljujućim pripremama, ali i o surovom stanju u društvu i kulturi u kojoj umetnost nastaje gotovo isključivo „uprkos sistemu“.

U razgovoru koji su vodili filmski kritičari i moderatori Đorđe Bajić i Zoran Janković, učestvovale su rediteljka Maja Miloš i istaknute glumice Nataša Ninković i Anđela Jovanović. Glavna protagonistkinja filma, mlada glumica Jovana Stojiljković, koja tumači lik Marije, bila je prinuđena da izostane zbog bolesti i visoke temperature, ali su se sve prisutne koleginice pobrinule da njen ogroman autorski i glumački doprinos bude u samom središtu ovog razgovora.

Preporučujemo

Deset godina čekanja: Umetnost koja nastaje „uprkos vlasti i državi“

Film „Pukotina u ledu“ dobio je podršku Filmskog centra Srbije još 2016. godine, što znači da je put do bioskopskog mraka trajao bezmalo čitavu deceniju. Na pitanje da li je tolika pauza između dva filma bila plod ličnog, kreativnog sazrevanja ili je reč o problemima druge prirode, Maja Miloš je ponudila oštar i trezven uvid u realnost srpskog filma:

Maja Miloš:

„Mislim da je to dosta kompleksno pitanje, zato što ne možemo da gledamo ovaj primer samo u kontekstu ovog filma ili mene kao autora. To je nešto što se, nažalost, događa kod nas sa mnogim autorima – da imaju velike pauze. Nekako, kako ja to doživljavam, sa jedne strane za nešto što je ozbiljan autorski pristup i posvećenost je potrebno vreme. Ali, sa druge strane, postoji ideja da kod nas bi trebalo, kao i cela evropska kinematografija kako funkcioniše, da u stvari država pomaže umetnost i kulturu. To se u nekoj meri i dešava, ali to je u nekoj meri. I nekako imam utisak da trenutno svi filmovi koji se u Srbiji događaju, koje imamo prilike da vidimo, se događaju uprkos. Uprkos i vlasti i državi.

Umetnost ima jednu neuhvatljivu prirodu gde ona želi... ona je divlja i potrebno je vreme da se ona oprosti. Zbog toga mislim da je upravo ta pomoć države veoma, veoma značajna, to jest potrebna. A imam utisak da je mi sada potpuno nemamo, a kroz neke različite faze smo je delimično imali.“

Foto: Telegraf.rs

Ipak, uprkos decenijskom iscrpljivanju, Maja Miloš naglašava da izlazak filma pred gledaoce nosi katarzičan osećaj zatvaranja jednog velikog životnog kruga:

Maja Miloš:

„Veoma sam srećna i uzbuđena, nekako što će konačno nešto na čemu sam ja, ali i cela ekipa filma, radila toliko dugo, ugledati mrak bioskopa. To je, ja mislim, za sve nas jedan poseban trenutak. Pošto sam toliko dugo u tome, to su sada već pitanja i nekih životnih ciklusa. Nekako imam utisak da, kada je neko posvećen umetnosti, životni ciklusi i autorski ciklusi su nekako zajednički. Zbog toga sam veoma uzbuđena što nekako sada nešto što je bilo naše – sada ide u svet.“

Dekonstrukcija zla: Zašto je Suzana maćeha modernog doba?

Jedan od najupečatljivijih segmenata filma jeste lik Suzane, maćehe koju tumači Nataša Ninković. U klasičnim bajkama maćeha je oličenje čistog, neobjašnjivog zla. Međutim, pristup Maje Miloš i Nataše Ninković bio je potpuno suprotan – traganje za unutrašnjim opravdanjem i mehanizmima koji čoveka vode u destruktivno ponašanje.

Nataša Ninković:

„Pravo da vam kažem, meni je bilo jako važno kad me je Maja pozvala, jer je ona bila jedna od onih reditelja sa kojima sam želela da radim, zato što ima nekako baš izražen autorski pečat i tačno zna šta hoće, možda i previše tačno. Na početku kad niste u temi, to ume čoveka da unervozi, jer ja volim slobodu, a onda shvatite da ne možete da mrdnete, jer ona tačno zna šta hoće.

Meni je najzanimljiviji bio u toj stvari proces sa njom. Mislim da je svaki lik prošao kroz dugotrajnu pripremu, tako da kad smo ušli u kadar, mi smo znali, ne biografiju, nego do najsitnijih detalja biografiju tih osoba. Meni nije bilo zanimljivo... kad sam pročitala Suzanu, rekla sam: 'Pa dobro, zlo manje-više liči možda jedno na drugo, kako se to igra?' I onda smo se mi bavili, Maja mi je otvorila ceo jedan novi ugao – mehanizmima zla.

Šta je ono što navodi neku osobu da čini loše stvari, kako ona to pravda i kako to imenuje? Tako da sam ja na kraju uopšte... kad sam došla na set i kad sam počela da gradim lik Suzane, ja mislim da Suzana za sebe ni najmanje ne smatra da je loša osoba. Ona apsolutno brani svoje interese, brani svoju porodicu, brani... Na kraju, mi vidimo, bilo bi lepo da je to što ta žena radi pogrešno, međutim, mi smo okruženi takvim ljudima.

Foto: Telegraf.rs

A najgore mi je bilo kad sam pogledala film – ja sam rekla: 'Čekaj, pa Suzana uopšte nije najlošiji, najnegativniji lik u ovom filmu!' A kada smo pre razmišljali o nekim bajkama, navedemo jednu recimo, sigurno na prva dva mesta bi najnegativniji lik iz bajke bila zla maćeha iz Pepeljuge. A kad sam ja odgledala 'Pukotinu na ledu', rekla sam: 'Pa ovde ima mnogo bolesnijih ljudi od Suzane, mnogo lošijih, mnogo negativnijih, mnogo opasnijih!' Pogotovo u tom muškom svetu i društvu u kom živimo.

Tako da je Suzana ovde došla... ti možeš danas da razumeš taj mehanizam. Ne opravdavaš ga, apsolutno, ali možeš da razumeš, jer je nekako eksplicitan kod nje vrlo. Nisam imala do sad priliku da igram takvu osobu, ali bila mi je zanimljiva iz tog razloga što sam je ja pravdala. I što smo mi okruženi... živimo u takvom društvu gde ljudi razna zlodela pravdaju na različite načine. I vi ste se toliko navikli na to, da vam to postane i normalno. Kad je malo nešto manje loš, dobro je, to je normalno. Eto, to mi je bilo onako...“

Nataša Ninković se posebno osvrnula i na saradnju sa Ljubomirom Bandovićem, koji u filmu tumači oca glavne junakinje Marije:

Nataša Ninković:

„Ja bih spomenula i Ljubu Bandovića kao mog partnera višegodišnjeg, koji je zaista takođe bio fantastičan, predivan, pun razumevanja. Pogotovo, bio je nekako... kako je nežan odnos napravio on i Jovana. Bilo mi je lepo gledati ih sa strane, ja naravno kao uskraćena za sve to, ali divno.“

Govoreći o samom načinu režije Maje Miloš, Ninkovićeva je slikovito opisala disciplinu koja je vladala na snimanju:

Nataša Ninković:

„Maja toliko čvrsto vodi svaki kadar, tako da vi ne možete da prošvercujete. Možete da predložite, da pokažete, i da ona prihvati ili ne prihvati. Bilo je nekih stvari gde: 'Aha, to može', i onda ti odredi opet i meru, čak do koje mere ćeš ti to da sprovedeš, kako, u kojoj nijansi... Tako da je to zaista bio jedan... mi smo tu sledili apsolutno Majin koncept, Majinu... u svakom kadru. Uvek glumac misli da mu fali prostora, a ovde gde god da zagrebeš, fali ti još neki deo... Pa sam pitala: 'Majo, a gde sam ja ovde?' Ona tačno zna zašto u kadru koga i koliko želi, i nema, naravno: 'Daj mi još malo krupnog plana, da se još malo pokažem!'“

Nevena: Borba za opstanak, tverkovanje i ženska solidarnost

Uloga Nevene pripala je Anđeli Jovanović. Njen lik je kompleksan – na prvi pogled uronjena u površnost, seksualizaciju i estradne ideale današnjice, Nevena je u svojoj suštini duboko lojalna i privržena Mariji. Priprema za ovu ulogu zahtevala je od glumice radikalnu transformaciju i savladavanje novih veština.

Anđela Jovanović:

„Nije mi bilo preterano teško zato što smo stvarno, što kaže i Nataša, imali puno proba i baš puno radili na ovom filmu. Sam proces je bio nekako dug, izuzetno, od samog kastinga. Ja sam stvarno prošla sve uloge osim Suzane i Ljube – odnosno Nataše i Ljube! Radila sam i sestru na kastingu, radila sam i Nevenu, radila sam i Mariju... Ni Grabeža nisam radila, to nisam! Ali to je stvarno bilo po etapama. Dva meseca radimo ovo, pa sledeća dva meseca radimo ono, pa smo ušli u probe svi zajednički. Tako da smo nekako ušli u taj njen univerzum Maje Miloš koji sad već dobro poznajemo kroz ova dva filma.

Išla sam na časove tverkovanja i plesa! Što nisam mogla... s obzirom na to da je moja mama profesorka scenskih igara i radimo klasičan balet, kolo, bramsl, sve te stare igre... Nisam očekivala da će tverkovanje biti nešto što će se raditi za 15 godina! Ali fizički smo imale pripreme, vozile smo rolere, to je isto bilo, i trenirala sam dosta za ulogu.

Pripreme su tekle dosta intenzivno. Imale smo te glumačke probe sa Majom, celu biografiju smo napravile, spisak ljudi koje Nevena upozna u životu, celu njenu životnu priču, s kim se zabavljala, s kim je imala kombinaciju, ko je otac porodice sa početka filma... Baš smo onako ušle u to podrobno, tako da su to bile najozbiljnije pripreme koje sam imala vezano za bilo kakvu ulogu, da li pozorišnu ili filmsku.

Foto: Telegraf.rs

Što se tiče same Nevene, mislim da ništa nije crno ili belo. Mogu ljudi da imaju različita zanimanja, a da budu mnogo pošteniji od nekih koji sebe predstavljaju kao moralne gromade, a iza zatvorenih vrata rade svašta. Mislim da smo svedoci toga već neko vreme. Ja ne bih Nevenu svrstala... ona za početak nije prostitutka. Ona je jedna slobodna devojka koja prihvata neke šanse. Možda se njena moralna načela ne slažu s mojim, ili sa vašim, ali ne treba ni to osuđivati jer ona živi slobodno i živi svoju istinu.

Ona je produkt društva u kom živimo, svega što gledamo na televiziji i šta se vrednuje. To je to patrijarhalno društvo koje s jedne strane želi idealnu ženu, bezgrešno začeće i ostale stvari, a s druge strane želi da žena bude užasno seksualna, da je vidi i snižava, odnosno spušta na neki nivo da ona mora da koristi svoje seksualne atribute da bi nešto postigla u životu. Nevena je čist primer toga. A s druge strane, meni se jako dopalo što je Maja sačuvala nju u tom smislu da je ona divan prijatelj. Meni je najlepše to što ona toliko veruje u Mariju.

I kad je onaj izbor za mis – ta scena je inače mnogo duže trajala, mi smo to snimali ceo dan, a vi vidite dva minuta – ona je potpuno u fazonu da Marija dobije taj izbor za mis! Ne postoji ono: 'Da l' ću ja, koja će biti lepša?' Ne, ne postoji! To je stvarno pravo žensko prijateljstvo koje sam ja lično iskusila mnogo puta, gde stvarno ne postoji to 'žena je ženi vuk'. Žena ženi nije vuk i to je meni najlepša stvar kod Nevene i Marije. Ona stvarno veruje u nju i kad Marija ne veruje u sebe. Imale smo razne scene gde Nevena nju podržava na klizanju, na nastupima, govori joj: 'Ako ne možeš tu da zaradiš lovu, daj da radimo u perionici, daj da probamo ovo...' Stalno nalazi neku kombinaciju da je izvuče.“

Maja Miloš je na ovo dodala ključnu tezu o društvenom kontekstu koji oblikuje likove poput Nevene:

Maja Miloš:

„To patrijarhalno društvo na kraju krajeva i ženama nekada daje jako mali prostor gde one mogu da uspeju ili pronađu sebe. Ili ih tako klasifikuje, i onda u tom društvu postaje potpuno normalno da će neko nešto da radi. Sa druge strane, meni je Nevena pre svega jedan borac koji se u tom patrijarhalnom društvu snalazi sa onim što ima i kako ona oseća. Ona nikoga nije povredila u filmu i ona se dobro oseća u svojoj koži. Meni je pre svega bila ideja da takve osobe mi treba da razumemo. Mi kad smo radile, uopšte nismo razmišljale u tim bilo kakvim moralnim kategorijama. Pritom, za Nevenu mislim da nije uopšte u pitanju nikakva moralna kategorija, ona je baš jedna ispravna osoba.“

Zašto je Jovana Stojiljković srce ovog filma?

Iako bolesna, Jovana Stojiljković bila je neprestano prisutna u rečima svojih koleginica. Sve tri sagovornice istakle su da težina filma počiva na njenim plećima i da je njen profesionalizam bio sidro celog projekta.

Nataša Ninković:

„Nema kadra bez nje. Ona je jedan strašan profesionalac, predivna glumica, predivna osoba, jako, jako strpljiva i nežna. Kad god smo došli u jutarnjim satima u nekim uslovima... naša kuća, sećamo se, koja nije bila baš najlepša, i zimi i ujutro, gde god da smo snimali – kad nju vidite tako nekako uvek raspoloženu, uvek spremnu za probe, tako nekako posvećenu i nežnu, koja nikad se nije požalila, apsolutno ni jedne sekunde... A uslovi nisu bili baš najlakši. Bilo je sramota da bilo šta kažeš, da kažeš da ti je hladno, da ti je sad puno, da si umoran... Kad ja nju pogledam, kažem: 'Nataša, ćuti. Kad može Jovana, možete i vi svi.' Ona je zaista predivna glumica i čovek.“

Anđela Jovanović:

„Jovana i ja smo studirale zajedno, bile smo zajedno na klasi i to je nešto što se najviše utisne u glumačkom biću. Tako da sam jako srećna zbog Jovane, kakva je glumica postala i kakva je osoba, a sada evo i majka. Stvarno mi je bilo predivno da radim sa njom. Ovo što je Nataša rekla – izuzetno su stvarno teški uslovi bili za snimanje. Ovo je bilo izuzetno naporno gerilsko snimanje filma, ovo nisu bili neki upeglani, fensi uslovi. Bilo je stvarno momenata gde se smrzneš, ali i to je nekako bio deo ovog procesa. Da Maja nije Maja i da nije bila toliko posvećena i toliko u tome sa nama, stvarno od prvog do poslednjeg trenutka – ona je bukvalno sa nama igrala sve scene! Šta god da je mogla, ona bi u jednom trenutku klečala i objašnjavala šta treba da se radi. To je doprinelo tom kolektivnom duhu da kažemo: 'Mi ovo možemo da izguramo', jer je ona tu sa nama u rovovima.“

Maja Miloš:

„Svako ko je ikada gledao bilo gde Jovanu, zna koliko je ona fantastična glumica. O tome ne moram ni da govorim – sve je bolje ako glumi Jovana! Ja nju poznajem veoma dugo, čak je imala jednu sitnu ulogu u 'Klipu', a mi smo se upoznale glumački i pre 'Klipa'. Imala sam stvarno jedno zadovoljstvo i privilegiju da, pošto sam znala za nju, da je pratim sve ove godine. I onda, sada kad smo radili, dolazi jedna tako fantastična glumica koja je otvorena, zainteresovana, ima tu neku neverovatnu znatiželju, a sa druge strane je jako blaga, a toliko jaka! Rad sa njom je bio stvarno neverovatan. Nije bilo stvari koju ona ne preispituje.

Ono što je meni bilo toliko drago kad smo počele da radimo jeste to što, pored svih ovih kvaliteta, ona ima jednu ozbiljnost, jedno duboko razumevanje ljudi i ljudske prirode i pokušaj da se sve ide dalje i dublje, da se razume i da se to nekako artikuliše. Imala sam utisak zajedništva – da smo tu jedni za druge, da se podržavamo i da mora da bude neki skok tu: 'Idemo, moramo da verujemo u nešto.'“

Klizanje na ledu, sportsko telo i raspršivanje bajke

Jedno od ključnih pitanja prisutnih novinara odnosilo se na izbor umetničkog klizanja kao centralne aktivnosti glavne junakinje. U zemlji u kojoj jedva da postoji nekoliko ledenih dvorana, a klizanje se često percipira ili kao ekskluzivan sport ili kao daleka televizijska razonoda, ovaj izbor nosi specifičnu simboličku težinu.

Maja Miloš:

„Kada sam razmišljala o postavci savremene Pepeljuge, jedna od važnijih stvari kojima sam želela da se bavim jeste u stvari šta bajka Pepeljuga uči devojčice već više od 2.000 godina. Jedna stvar tu, koja je veoma značajna, jeste da kada devojka prihvati sebe i svoju seksualnost, ona u stvari postaje ta takozvana princeza, to jest odrasla. Ta ideja prihvatanja sebe mi je bila veoma značajna u odnosu na društvo gde su žene seksualizovane.

To patrijarhalno društvo sa jedne strane veoma licemerno seksualizuje i objektivizuje žene, a nekada to i osuđuje dok samo to radi, i pravi nešto što je taj jedan ideal aseksualne žene kao nešto što je princeza. Razmišljajući o tome – klizanje je je l' tako nešto što mi asociramo na te lepe kostime, na eleganciju, na neku tananu ženstvenost sa jedne strane, gde joj opet patrijarhat nameće aseksualnost. Ali meni je bilo značajno uopšte da Pepeljuga bude sportistkinja.

Zašto? Zato što je odnos sportista prema sopstvenom telu najčešće u kontekstu funkcionalnosti. I kako, kada neko doživljava svoje telo aseksualno sa jedne strane i funkcionalno, a postoji neka plamteća seksualnost unutra koja izbija – u tom konfliktu šta se događa? Kako u stvari mlade devojke mogu... Mislim da je jako kompleksno kako u sadašnje vreme mlade devojke mogu da nekako prihvate i da privole svoju seksualnost, naročito u tom društvu gde mi je bila ideja da u različitim socijalnim slojevima vidimo upravo odnos društva prema ženskom telu.

Pritom, klizanje kod nas ne mora da bude sport bogataša. Oni treniraju u izuzetno teškim uslovima. Meni je žao što se ovaj film nije bavio time, a ja kao dete profesionalnih sportista – cela familija su mi profesionalni sportisti – imam veoma intenzivan emotivni odnos prema sportu, naročito prema nečemu što nisu najpopularniji sportovi. Klizanje kod nas nije pitanje bogatstva, pitanje je uslova u kojima rade. Možemo da nabrojimo koliko ima uopšte hala u Srbiji, koji su to termini u kojima oni treniraju, gde su svi na jednom ledu i dele to kao osmine... To je stvarno jako teško.“

Dramaturgija cunamija i iracionalni svet snova

Posebnu pažnju u filmu privlače sekvence snova i vizuelno hipnotišuća atmosfera koja razbija klasičan narativni tok. Maja Miloš objašnjava kako je tekao montažni i dramaturški proces uobličavanja ove specifične strukture:

Maja Miloš:

„Montaža je isto bila jedan dug proces rada na ovom filmu, zato što je moja dramaturška postavka uopšte bila da ovo bude jedna dramaturgija cunamija. Na početku postoje neki titraji – to je ono nešto što se događa ispod okeana, što je jedva vidljivo – a nekako vremenom ti potresi su sve jači, jači i jači, i onda ruše sve pred sobom.

Da bi se napravilo to, i da bi postojala usklađenost nečega što je meni bila ideja intimne priče, ali i priče o društvu – gde imamo fokus na ljudima, ali takođe i njihov odnos prema tom surovom, agresivnom svetu koji je opsednut seksom, gde je ta glad za uspehom, neka ideja moći i taj seks koji se postavlja kao jedna poluga moći – kako uskladiti da filmski možemo da izađemo iz ovog filma prateći te junake, da imamo empatiju za junake, a sa druge strane da izađemo sa tim jednim utiskom mraka tog sveta u koji su naši junaci uronjeni? To je delikatna stvar.

Što se tiče snova – kada sam istraživala bajke, što sa morfološkog, psihološkog, antropološkog stanovišta, to iracionalno koje je jako značajno u svim bajkama sam želela da istražim. U prvoj ruci scenarija snovi nisu postojali, već sam ja počela da pišem te snove da bih upoznala svoju junakinju. Htela sam da vidim šta se to događa sa njom kada ona nije svesna. To je bio moj proces upoznavanja likova.

Rad sa glumcima počinje mnogo pre nego što imate bilo kakav kontakt sa tim glumcem, a to je da se upoznaju ti likovi. Da bih nju upoznala, ja sam počela da pišem njene snove koji su imali neke realne pandane u scenariju i scenama šta se događalo. Međutim, onda sam shvatila da je to u stvari ta borba koju ona ima. Zato sam onda odlučila, upravo zato što se ja bavim tim iracionalnim, da ti snovi treba da pripadaju ovom filmu. Želela sam da tražim jedan izraz koji sa jedne strane želi da uhvati tu realnost koja postoji, a sa druge strane da vidimo šta je to iracionalno, šta je ta delikatnost i gde je to nešto kao ideja verovanja u nešto što je možda van domašaja.“

Univerzalnost mita: Od Niša do Herceg Novog

Na pitanje kolega novinara o prijemu filma u različitim sredinama regiona (film je već prikazan u Nišu, Sarajevu i Herceg Novom), Maja Miloš je istakla fascinaciju načinom na koji različita publika prepoznaje i iščitava slojeve ove priče:

Maja Miloš:

„Ja volim kontakt sa publikom. Ne znam da li svi autori vole, meni to prija. Veoma mi je zanimljivo kako u stvari ko izvlači šta da mu je bilo najinteresantnije, nešto što želi da podeli. Od nečega da su plakali sa idejom da imaju decu i kakav svet ostavljaju, do nekih ispovesti vezanih za vezu sa svojim majkama, ili nešto što su društvene i političke okolnosti, feminističke pozicije... Toga ima u filmu i meni je zanimljivo da vidim šta sa kim komunicira.

Umetnost postoji kao umetničko delo, ali ona dobija svoju punu vrednost u oku posmatrača. U tom spoju mi dobijamo neke slojeve za koje možda nismo znali da su toliko u prvom planu. Upravo zbog te ideje univerzalnosti, a sa druge strane želje da film bude izrazito lokalan – gde on prevazilazi to i dobija se specifičnost nečega što je lokalno, ali postaje univerzalno – jedna od stvari koja pomaže tome jeste upravo Pepeljuga. Kada pričamo o bajkama, za mene su to univerzalne istine o svetu. To su vrednosti kojima smo mi učeni kad smo bili jako mali. To su arhetipovi.

To su životne istine koje dobijamo. Meni je bilo interesantno da vidimo šta kada neko živi po tim vrednostima koje je dobio još kada smo bili mali – a jako je važno što su to nama mame čitale i pričale u tom prelazu između jave i sna, kada mi stvarno dobijamo i racionalno i iracionalno o svemu tome, tu ideju kakvi treba da budemo u životu. Te vrednosti dobrote, da je neko vredan, da postanemo upućeni u to koja je snaga ljubavi, a da i taj svet može da bude jako surov. Šta se događa sa osobom koja u ovako surovom svetu i dalje živi i veruje u te ideale koje smo svi mi dobili kada smo bili mali?“

Na novinarsko zapažanje o paraleli sa „Klipom“, gde takođe postoji motiv teške bolesti i gubitka roditelja, rediteljka je dodala:

Maja Miloš:

„U bajkama motiv smrti majke je u stvari najčešći početak odrastanja. Čak neka tumačenja maćehu postavljaju da je to suštinski ista osoba, ali kada devojčica dođe do dobi seksualnosti, kada ima utisak da ta majka više voli tatu, ta majka joj možda brani neke stvari... U tom smislu to je ženska figura.

Meni je bio veoma značajan odnos Marije i njene majke. To je jedna tuga koju verovatno svi koji smo neki gubitak osetili znamo koliko je dugotrajna i koliko ispunjava toliko dugo celo naše biće. Sa druge strane, maćeha je Mariji značajna figura pre svega zato što ona želi sreću svom ocu i zbog toga sve trpi. Kad pravim filmove, nije mi pomisao da su sve maćehe zle, a sve majke dobre, ali postoji nešto što je u jednim delikatnim godinama kada se žena razvija, ta majka je toliko značajna. I onda neko ko dolazi ko je neka suprotnost, već samo po sebi može da bude veoma dramatično.“

Eksplicitnost i nagost: „Ne bavim se pornografijom, već istinom“

Konferencija nije mogla da zaobiđe ni pitanje eksplicitnih scena, s obzirom na to da film sadrži kadrove potpune nagosti, uključujući i eksplicitno prikazan muški polni organ, što je u domaćoj, ali i svetskoj kinematografiji i dalje tabu tema koja često podleže cenzuri ili festivalskim kalkulacijama. Maja Miloš je na pitanje da li je imala bilo kakvu dilemu odgovorila odlučno:

Maja Miloš:

„Moram da priznam da ja o takvim stvarima ne razmišljam. Zato što ceo ovaj proces koji smo svi imali je sve vreme bilo da se traži pravi izraz tog filma i te emocije i to što želimo da prenesemo. Pitanje eksplicitnosti filma je, moram da priznam, meni lično kao autoru nevažno.

Čak ta ideja da li to ima veze sa pornografijom... Meni su mnogo više pornografske stvari gde se ništa ne vidi, ali taj prikaz seksa ili seksualnog odnosa, seksualnosti, koji je toliko artificijelan i gde ne postoji nikakva emocija. Meni je u stvari to... Imamo romantizovanje seksualnosti, a sa druge strane imamo taj jedan pristup kao prema pornografiji gde ne postoji u stvari nikakva istina.

Nekako imam utisak da smo svi tražili istinu ovde i zbog toga to nije bila sfera mog interesovanja. Kada razmišljam i o postavkama scena, ili o kadriranju šta će se videti a šta se neće videti, pre svega počinjem od toga kako naši junaci to doživljavaju. Bilo šta što je u kontekstu golotinje u filmu je nešto što je u tom trenutku našoj junakinji značajno. Zato što je ovo pre svega film koji se trudi da uhvati njen doživljaj tog sveta – bilo da je muško golo telo ili žensko golo telo.

A sa druge strane, ja sam, moram da priznam, mnogo filmova gledala i nemam možda taj odnos prema tome da čim je neko go ili bilo šta, da to nešto burno reagujem ili konstatujem. Želela sam nekako da pre svega to ide iz toga šta je toj junakinji, čiji ja doživljaj sveta želim da prenesem, šta je njoj u tom trenutku značajno ili šta privlači pažnju.“

Za kraj, kroz osmeh i opasku moderatora da su se „posle obukli, i oblače se i na početku, i sami se oblače“, stavljena je tačka na razgovor o formi, a fokus vraćen na suštinu: „Pukotina u ledu“ nije film o skandalu, već o bolnom, katarzičnom i beskompromisnom preživljavanju u svetu koji od žena traži sve, a ne nudi im gotovo ništa.

Beogradska publika imaće priliku da ovaj film doživi u bioskopima od 16. septembra u mts Dvorani.

(Telegraf.rs)