Andrija Kuzmanović, Ivana Dudić i autorska ekipa otkrili tajne iza filma "Kengur se vraća kući"

Tačno 22 godine nakon što je ostvarenje „Kad porastem biću Kengur“ osvojilo publiku i postalo neizostavni deo domaće pop-kulture, kultni filmski lik golmana Zorana Paunovića Kengura ponovo staje pred gledaoce. U beogradskoj mts Dvorani održana je novinarska projekcija novog igranog filma scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića pod nazivom „Kengur se vraća kući“, nakon koje je usledila konferencija za medije.

Na konferenciji je zvanično najavljeno da će velika beogradska premijera biti održana 23. septembra u obnovljenoj Plavoj dvorani Sava Centra, nakon čega film odmah ulazi u redovnu bioskopsku distribuciju širom Srbije i regiona.

Iako su dame iz glumačkog ansambla – Jelisaveta Orašanin (koja tumači taksistkinju Krdžu), Vesna Čipčić (Kengurova majka) i Nataša Ninković (komšinica Zorka) – bile opravdano odsutne, pred novinarima su se našli nosioci projekta: scenarista i reditelj Miroslav Momčilović, glumac u naslovnoj ulozi Andrija Kuzmanović, producent i glumac Miljan Davidović, mlada glumica Ivana Dudić, britanska glumica Chi (Či), kao i glumac Oliver Conić.

Pre nego što je otvorio razgovor o samom filmu, reditelj Miroslav Momčilović iskoristio je priliku da izrazi solidarnost sa kolegama iz filmskog i kulturnog života:

„Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, pošto nekoliko meseci nisam bio u Srbiji, hteo bih mojim kolegama Stevanu Filipoviću i Marku Šeliću Marčelu da izrazim saučešće... čin nasilja i ja se nadam da se to više ovde neće dešavati.“

Dilema koja muči publiku: Nastavak, rimejk ili spin-of?

Prvo i osnovno pitanje koje je moderatorka uputila autoru ticalo se same prirode ovog ostvarenja – da li je u pitanju direktan nastavak filma iz 2004. godine koji je režirao Radivoje Raša Andrić, ili nešto sasvim drugo? Momčilović je bez ustezanja razjasnio genezu oba projekta, otkrivajući do sada manje poznate činjenice o nastanku originalnog scenarija:

„I jeste i nije nastavak. Ja nikada nisam hteo da cedim... Mislim da to retko kad uspeva, možda u 'Kumu 2', da drugi deo nečega bude bolji od prvog dela. Ovaj film je potpuno različit i mislim da ovaj film zaslužuje naziv 'Kengur' u naslovu, a da ovaj film iz 2004. godine, koji je režirao Raša Andrić, a koji sam ja pisao, nije trebalo tako ni da se zove. On je trebalo da se zove 'Novi Beograd'.

Pošto je scenario bio čitav napisan i događao se na Novom Beogradu, a sticajem okolnosti snimljen je na Voždovcu... Da se sve vreme snimanja zvao 'Novi Beograd', to bi zvučalo kao TV drama ili dokumentarac. Tek na kraju, nakon montaže, Zoran Cvijanović je predložio taj naslov 'Kad porastem biću Kengur'.

Ali to je film u kome se Čebilčiko, koji igra golmana, pojavljuje kao stvarni lik kojeg vidimo na kraju kada pije pivo u toj vožnji. Ali mislim da je ovo ovde... Što se mene tiče, ne mislim da je ovo uopšte nastavak. Ovo je potpuno druga priča, drugi ambijent sa istim glavnim junakom, kao neka vrsta filmskog spin-ofa. I punim srcem stojim iza ovog filma i ponosan sam na to.“

Reditelj se osvrnuo i na sam čin pisanja prvog filma s kraja devedesetih:

„Kada sam 1999. pisao scenario za film 'Kad porastem biću Kengur', pisao sam ga na pisaćoj mašini, nije bilo struje, bilo je bombardovanje... Ali sam na pisaćoj mašini stavio naslov 'Novi Beograd'. A ovde su prva slova bila 'Kengur se vraća kući'. Tako da ja zaista smatram ovo autentičnim Kengurom.“

Žanrovska definicija: „Sportska romantična tragedija“

Na pitanje novinara kako bi žanrovski definisao novi film, Momčilović je ponudio odgovor koji najbolje oslikava emotivni ton filma:

„Ovo je sportska romantična tragedija. Čujemo romantična komedija, a ovo je sportska romantična tragedija. A tako sam osećao i kada sam se vratio filmu iz 2004. A ovde možda još više. Živimo u vremenima koja su mnogo ozbiljnija i brutalnija nego vremena u kojima smo snimali prvi film. Dakle – romantična tragedija.

Džojs je rekao da je Irska krmača koja jede svoju najbolju decu. Ja mislim da smo mi prevazišli Irsku i da ovde nekako najbolji ljudi su u senci, odlaze ili šta već... I uvek iznađemo motiv za neku novu negativnu selekciju. Ali naša je dužnost kao umetnika da to zabeležimo i da to podelimo sa ovom publikom. Ja se nadam da je svaki film kritika društva, ali pre svega je ovo film u kome narod treba da se raduje. Ja se nadam da će se ljudi radovati ovom filmu kao što sam se ja radovao.“

Andrija Kuzmanović o povratku korenima i izgubljenoj solidarnosti

Ulogu Zorana Paunovića Kengura, koji se nakon inostrane karijere vraća u svoj rodni grad, preuzeo je Andrija Kuzmanović. Vidno emotivan nakon što je i sam tek pogledao finalnu verziju filma, glumac je istakao koliko mu je ovaj proces značio na ličnom i profesionalnom planu:

„Bio sam jako srećan što Miću Momčilovića poznajem... Šalim se, poznajem ga iz njegovih ranijih radova i zaista sam fan njegovih filmova, kao što je 'Kad porastem biću Kengur' ili kako god se zvao. Tako da mi je bila velika čast da me jedan dečko iz mog kraja, doduše stariji dečko, pozove da igram naslovnu ulogu u njegovom novom ostvarenju.

Pre svega, radili smo jako, jako dugo na njegovom scenariju, o tom liku, Zoranu Paunoviću, i jako smo precizno ušli u sve to. Pripreme su bile dosta nesvakidašnje. Danas ljudi nemaju vremena da se spremaju toliko za serije i filmove. Mi smo jedno dve godine pričali o tom filmu, ulazili u najtananije tajne jedan drugom iz našeg posla i iz nekog našeg senzibiliteta, iz nekog našeg života. I došli smo do ovoga što ste danas videli. Ja sam danas prvi put video film i jako sam zadovoljan.“

Kuzmanović je potom podvukao jasnu socijalnu crtu koju film nosi:

„Shvatio sam film zapravo kao kritiku društva, današnjeg, našeg u kom živimo. Ja sam dete s Novog Beograda, iz 23. bloka, tamo sam porastao i znam kako smo nekada svi zajedno doručkovali u tri, kako se znalo u kraju ko je najjači, ali to se nikad nije zloupotrebilo, nego nam je zapravo pomagao da nas brani od ostalih drugih blokova. Kako smo nekada učestvovali jedni drugima u životima, kako smo nekada znali, kada ti ode najdraži, svi smo bili tu...

Zato je bilo i mnogo manje nekih supstanci koje danas šetaju po našim gradovima. Hoću da kažem da sam ja ovaj film više shvatio kao kritiku današnjeg društva – ne samo Novog Beograda gde sam se sticajem okolnosti rodio i to je moj večiti kraj – nego sam shvatio to kao generalnu kritiku današnjeg nekog globalnog vremena u kom se nalazimo ili ne nalazimo, snalazimo se ili ne snalazimo. I zato mislim da će iz ovog filma ljudima, pored toga što će ostati mnoge šaljive stvari koje smo mi u trenutku i koje je Mića napisao pre mnogo godina uradili, mislim da će ostati i neka gorčina za onim gde ćemo se prepoznati.“

Internacionalni kasting: Lepotica iz Londona koja je ostala u Beogradu

Zanimljivu dinamiku ekipi donela je mlada glumica Čioma Atuanja, koja u filmu tumači Kengurovu verenicu pristiglu iz Velike Britanije. O njenom dolasku u projekat govorio je glumac i producent Miljan Davidović:

„Ako je pitanje za Či, to je naša drugarica iz Londona koja se pojavila u Beogradu, došla na film da igra u filmu i – ostala je! Neće da ide više kući. Postala je stanovnik Beograda, apsolutno je London više ne zanima. Prošla je, naravno, kasting i odigrala je odlično.“

Momčilović je sa osmehom dopunio priču o tome kako je zamišljao taj lik tokom pisanja:

„Raspisali smo kasting jer je meni u glavi bila devojka koja vozi viljuškar u Londonu. Ja kažem: 'Ko može da vozi viljuškar sem Ruskinje?' Onda je ona takođe došla na kasting, i čim sam čuo 'viljuškar', znao sam da će to biti to i bio sam u pravu.“

Sama glumica Čioma Atuanja podelila je svoje utiske sa snimanja na engleskom jeziku:

„Bilo je to potpuno novo iskustvo za mene. Nikada ranije nisam snimala film, niti sam glumila. Naravno, većinu vremena nisam razumela šta ko govori, ali bilo je to zaista prijatno i zabavno iskustvo. Cela ekipa je bila sjajna i zaista smo se divno proveli.“

Ivana Dudić: Sanela kao simbol borbe za izlaz

Jedno od najupečatljivijih lica u novom filmu je glumica Ivana Dudić, koja je opisala saradnju sa rediteljem i karakterizaciju svog lika Sanele:

„Kako sam se snašla, možda je najbolje da Mića kaže. Uopšte, kako sam se našla tu, to je za mene Božji dar i hvala vam obojici na tome. Istinu govorim zato što je Mića inače jako strog čovek, iako tako ne deluje, i ima specifične zahteve. Nisam mislila da sam glumica njegovog senzibiliteta, ali izvukao je iz mene najbolje, bukvalno.

Lik koji ja igram je Sanela, Romkinja koja živi u jednoj zajednici, jedna od mnogih devojaka tamo. Ističe se zato što prepozna priliku i želi da je uhvati, da je ugrabi. Kad vidi njega, on je prilika jer je prozor u taj svet popularnosti, i to hvata s obe ruke.“

Oliver Conić o ulozi Tume: „Nije bilo lako igrati takvo stanje“

Glumac Oliver Conić tumači izuzetno delikatan lik Tume, Kengurovog autističnog prijatelja iz detinjstva, koji predstavlja emotivno sidro filma:

„Pre svega hteo bih da se zahvalim celoj ekipi. Bila mi je čast i zadovoljstvo da radim sa njima. Da se nadovežem na kasting kod Mićka, koji je bio dosta iscrpljujući. Bilo je ono: 'Tejk za tejkom'... Pomišljao sam: 'Možda je ovo, možda je ono', da bi mi na kraju rekao: 'Ma nećeš ti dobiti ulogu, nego samo da mi se skineš s...' I tako, bilo je vrlo interesantno.

Samo druženje doprinelo je da film prenese to prijateljstvo koje smo mi imali tamo. Zapravo, cela priča, kako sam je ja doživeo, jeste priča o prijateljstvu i nekim lepim stvarima koje se u današnje vreme malo zaboravljaju. Trebalo bi više da čuvamo to dete u sebi za sve što nam kasnije dolazi u životu. Nije bilo lako igrati osobu sa takvim stanjem, dao sam od sebe koliko sam mogao i nadam se da će publika uživati.“

Na njegovu izjavu Momčilović se emotivno nadovezao:

„Hteo bih samo da kažem da je film posvećen i mom bratu, a mogu da kažem da je film posvećen i Partizanu. Iako ja navijam za Zvezdu, čujemo da je jači mešoviti brak nego bilo šta.“

Nakon projekcije u mts Dvorani i razgovora sa autorima, jasno je da „Kengur se vraća kući“ ne igra na kartu jeftine nostalgije. Reč je o slojevitom, vizuelno i dramski zrelom filmu koji kroz prepoznatljiv beogradski humor nudi ogledalo savremenog društva – njegovih pukotina, surovosti, ali i neuništive potrebe za pripadanjem.

Veliki test pred publikom zakazan je za 23. septembar u Sava Centru.

(Telegraf.rs)