Zafranović: "U ime svog naroda mogu da kleknem samo preko filma i da kažem: Oprostite, molim vas, u moje ime"

Gostujući u emisiji "Za stolom s Apostolom" na RTS-u, reditelj Lordan Zafranović osvrnuo se na svoj celokupni stvaralački opus, koji je u najvećoj meri posvetio istraživanju mehanizama zla i pitanju kako običan čovek postaje zločinac. Njegovo bavljenje ovom temom počelo je još u mladosti, kada se kao formiran autor prvi put susreo sa dokumentima o logoru Jasenovac:

„Nisam mogao da shvatim, kada sam video tu postavku i te dokumente, to monstruozno pojedinačno ubijanje i jednu strahovitu sliku o nama ljudima - šta smo mi zapravo. Bilo me je zaista stid što sam te vrste.“

Preporučujemo

Film za njega predstavlja „sveti medij“, a motivacija da se bavi zlom koje se dogodilo u njegovom neposrednom okruženju bila je pre svega preventiva:

„Radio sam filmove da se to zlo Jasenovca više nikada ne ponovi. To mi je bio glavni cilj.“

„Zlatni rez 42“ kao drama o mehanizmu zla

Govoreći o svom novom ostvarenju "Zlatni rez '42:Djeca Kozare", Zafranović naglašava da to nije dokumentarni film niti doslovna rekonstrukcija svakog događaja, već igrana struktura:

„Ovaj film je fikcija. On ujedinjuje u jednoj ličnosti nekoliko ličnosti. Ovaj film je zapravo savremena drama o zlu. To je moj pogled na svet danas.“

Reditelj se posebno bavi uticajem ideologije i rasnih zakona u NDH koji su legalizovali nasilje, ističući univerzalnu ljudsku podložnost manipulaciji:

„Ja govorim o nama. Mi smo sposobni za sve. Samo je pitanje kada i na koji način nas neko povuče i krenemo. Umetnici su ti koji bi trebalo na to da upozoravaju.“

Ipak, film ne prikazuje samo tamu. Kroz likove poput svetog Vukašina, reditelj afirmiše snagu ljudske dobrote:

„Imamo strahovito veliko dobro u sebi. Kada bi se to dobro na neki način ujedinilo, bila bi to apsolutna pobeda jedne nove civilizacije. Moramo da ujedinimo dobro.“

Ljubav u logoru i simbolika noža

Jedna od ključnih linija radnje prati odnos dečaka Baje i devojčice Zore, kao i Bajin kompleksan odnos sa ustašom Lovrom. Posebnu emotivnu težinu nosi Bajino oproštajno pismo Zori, u kojem piše da su mu najlepši dani bili oni provedeni kraj nje u logoru:

„Ja sam te ovde, u Jasenovcu, gde je bilo toliko zla, imao pored sebe i tu sam imao najlepše svoje dane. To je izjava koja jednostavno graniči sa bogom.“

Kraj filma nosi opomenu - Baja baca nož prema nebu, ali se sečivo vraća i ostaje u rečnom mulju, odakle ga neko ponovo može uzeti. Zafranović tu scenu tumači rečima:

„Vi ste napravili nož, ne ja. Ja vam ga vraćam da to rešite konačno.“

Lični čin i traženje oprosta

Zafranović na film gleda kao na sopstveni moralni dug prema žrtvama. Prizivajući gest Vilija Branta u Varšavi, reditelj navodi da nema političku funkciju da istupa u ime naroda, ali to čini kroz umetnost:

„Ja kao umetnik mogu jedino sam. U ime svog naroda mogu da kleknem samo preko filma i da kažem: 'Oprostite, molim vas, u moje ime'.“

Nezavisnost i odbijanje cenzure

Odgovarajući na optužbe da je reč o političkoj propagandi, Zafranović oštro odbacuje tvrdnje o bilo kakvim pritiscima i preuzima punu autorsku odgovornost:

„Nijedan jedini čovek nije došao niti je uticao na mene. Nijedan cenzor nije došao, nijedan čovek da mi kaže da bi nešto trebalo skinuti. Napravio sam ga potpuno slobodno i iza njega apsolutno stojim u svakom kadru. Niko nije uticao - samo ja. Preuzimam maksimalnu odgovornost.“

Projekat je prvobitno ponudio Hrvatskoj i premijeru Plenkoviću, ali bez odgovora, nakon čega je snimljen zahvaljujući podršci iz Srbije i Republike Srpske (Telekom, SPC, pokrajinska vlast i televizija), u izuzetno teškim vremenskim uslovima.

Osvrt na ranije filmove

Podsetio se saradnje sa Kišom, Kovačem, Davidom i Pekićem, kao i filmova Krv i pepeo Jasenovca i Okupacija u 26 slika. Odbio je da skrati scenu u autobusu u Okupaciji, iako bi mu to donelo veće šanse za Oskara:

„To bi bio zločin prema filmu.“

Početkom devedesetih, pod pritiscima, izneo je materijal za film Testament iz Zagreba i završio ga u Češkoj, verujući tada da će mu to biti poslednje delo.

Trajanje filma i okretanje ljubavi

Zlatni rez 42 traje četiri sata i sedam minuta. Iako postoji i kraća verzija (2 sata i 55 minuta), Zafranović je odbio da skrati integralnu verziju poredeći to sa sakaćenjem tela:

„Možete bez jedne ruke, pa skinete jednu ruku. Možete bez jednog uha, pa skinete uho. Možete bez jednog oka, možete bez jedne noge – i onda vidite da ste napravili invalida. Neka ostanu ruke, neka ostanu oba oka, inače bi to bilo sakato.“

Ovim filmom Zafranović zaključuje rad na temi ljudskog zla i najavljuje novi pravac u stvaralaštvu:

„Više se neću baviti zlom. Pokušaću da se bavim ljubavlju.“

Na kraju, reditelj izražava olakšanje što je film konačno pred publikom:

„On je rođen na premijeri u Sava centru. Ja sam sada olakšan kao rodilja posle rađanja i čekam, pazim da to dete dobije prve korake i da krene u svet. Veliko je zadovoljstvo što je napravljen.“

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "Za stolom sa Apostolom")