FEST INTERVJU: Franko Fernando — Želim da moji filmovi navedu ljude na razmišljanje

Kada odete u bioskop da pogledate neki od njegovih filmova, nemojte očekivati klasičnu zabavu, jer teme kojima se on bavi uzburkavaju: poput moralnih dilema, dubokih ljudskih odnosa, bolesti i mentalnih poremećaja.

Franko Fernando je španski reditelj koji iza sebe ima zavidan kreativni opus. Pored brojnih priznanja, osvojio je nagradu Goja (Goya) za najboljeg novog reditelja, Specijalnu nagradu žirija u San Sebastijanu za režiju filma (La herida), kao i nagradu Gaudi za najbolju montažu filma (One Year, One Night)

Preporučujemo

Njegovi filmovi vas navode na razmišljanje, na preispitivanje sopstvenih vrednosti i onoga što leži "Ispod površine" (Subsuelo)... a svi se nadamo da ćemo tamo ugledati "Svetlost" (La luz).

To su ujedno i nazivi Frankovih filmova koji nalaze se u selekciji ovogodišnjeg FEST-a.

A to je, između ostalog bio povod za ovaj intervju.

Šta porodicu čini mestom sigurnosti, a šta je, nasuprot tome, pretvara u prostor gde se najdublje tajne mogu sakriti, baš u u Vašim filmovima?

Franko: „To nije nimalo lako pitanje. Mislim da se sigurnost temelji na odnosima; nije porodica sama po sebi ta koja služi kao sigurno ili nesigurno mesto. Sigurnost zapravo leži u tome kako ljudi komuniciraju i odnose se jedni prema drugima. U tom smislu, na porodice se može gledati kao na druge institucije — poput crkve ili škole — gde možete pronaći zdrave odnose punog podrške, ali isto tako i one koji uopšte nisu sigurni.”

U oba svoja filma publici ne nudite jednostavne moralne odgovore. Da li kao stvaralac namerno izbegavate da sudite svojim likovima?

Franko: „Da, potpuno izbegavam da sudim svojim likovima. Više volim da ih postavim na platno i dozvolim publici da sama izvede zaključke o njihovom ponašanju. Nisam ljubitelj moralizatorske kinematografije niti urednih, prigodnih moralnih zaključaka. Draži su mi filmovi koji otvaraju pitanja, ostavljajući svakom gledaocu da na njih odgovori na svoj način. Ne želim da ponudim jedan, apsolutan odgovor.”

Smatrate li da publika danas ima manje strpljenja za filmove koji je nagone na razmišljanje?

Franko: „Da, nažalost. Ipak, nadam se da su ljudi koji idu u bioskop strpljiviji od onih koji ostaju kod kuće i gledaju striming platforme. Na primer, ne volim kada ljudi gledaju u svoje telefone dok gledaju film. Kao scenarista, namerno ostavljam određene rupe u priči i zapletu kako bih držao publiku angažovanom. Ali to je danas pravi izazov jer je raspon pažnje kod ljudi postao mnogo kraći.”

Šta ste tokom godina naučili o ljudskoj prirodi što niste razumeli na početku karijere i kako obično dolazite do ideja za naredne projekte?

Franko: „Ideje obično dolaze iz vesti koje pročitam ili jednostavno iz kontakta sa ljudima. Na primer, moj treći film (La consagración de la primavera) fokusira se na mladog čoveka sa cerebralnom paralizom i njegov intimni život. Inspirisala me je devojka koju sam upoznao i koja ima to stanje. Kada je počela otvoreno da govori o svojoj seksualnosti, shvatio sam da je to čitava jedna realnost koju sam potpuno prevideo. Taj razgovor me je podstakao da uradim opsežno istraživanje i provedem vreme sa drugima u sličnim situacijama. Na kraju krajeva, ostati u dodiru sa stvarnošću i aktivno slušati ljude jeste ono što me pokreće ma moj sledeći projekat.”

Kada snimate film ili radite na scenariju, da li se neka od Vaših duboko ukorenjenih uverenja promene?

Franko: „Da, apsolutno. Uvek kažem da su za mene pisanje i proces istraživanja načini učenja. Na primer, u početku nisam znao ništa o intimnosti među ljudima sa cerebralnom paralizom. Ali kroz obimno čitanje i povezivanje sa ljudima, naučio sam mnogo. Na neki način, taj transformativni proces se dešava sa svakim projektom koji pišem.”

Verujete li da film zaista može da promeni čoveka?

Franko: „Nadam se da može. Mislim da vas film može naterati da razmislite o nečemu i povezati vas sa realnostima koje inače možda nikada ne biste upoznali. Da, na kinematografiju gledam slično kao na knjigu ili bilo koje umetničko delo. Umetnost uopšteno može da vam pruži nove pojmove, ideje i saznanja, ali pre svega, ona postavlja pitanja. Za mene je to najvažnija stvar.”

Koji su filmovi Vas  naterali na razmišljanje?

Franko: „Lično smatram da bi svaki dobro snimljen film trebalo da vas natera na razmišljanje. Ali ako tražite konkretna imena iz svetske kinematografije, rediteljka kojoj se duboko divim je Keli Rajhart (Kelly Reichardt). Ona je američka autorka koja pravi prelepe, minimalističke filmove usredsređene na ljudske odnose, i njen rad me uvek očara. Ima mnogo drugih, naravno. Kada je reč o srpskoj kinematografiji, veoma dobro poznajem Dušana Makavejeva, reditelja filma Sweet Movie.”

Ali zašto ne volite da gledate svoje filmove kada su gotovi?

Franko: Zato što provodim previše vremena pripremajući ih — od dokumentacije i pisanja, preko preprodukcije i snimanja, pa sve do montaže i dizajna zvuka. Kada se film konačno završi, osećam se kao da je to to. To je kao da puštate dete od sebe; morate ga pustiti da živi svoj život.Osim toga, to je zato što više ništa ne možete da promenite. I tako pustite film i kažete: 'U redu, mislim da je dovoljno dobar.' Pošto sam mnogo radio kao montažer — montirao sam više od 50 filmova u Španiji — imao sam "bolna" iskustva gledajući ponovo stare projekte, uvek razmišljajući o tome kako bih promenio ovo ili ono. To je upravo razlog zašto sam odlučio da prestanem da gledam sopstvene filmove.”

Za svoj debitantski film, Ranjena (La herida), osvojili ste nagradu Goja za najboljeg novog reditelja, a mnogi Vaši kasniji filmovi su nominovani i nagrađivani širom sveta. Da li osećate da ove nagrade menjaju Vaš pristup stvaranju filmova?

Franko: „Na samom početku, kada je moj prvi film postigao uspeh u Španiji, pomislio sam: 'U redu, ovo će mi olakšati da snimim sledeći.' Ali nije ispalo tako. Bilo je neverovatno teško snimiti drugi, treći i četvrti film. Onda su se, odjednom, kasniji projekti realizovali u brzom redu. Dakle, nagrade zapravo ne menjaju moj pristup. Jednostavno se trudim da radim ono što volim i da zadržim kontrolu nad svojim kreativnim odlukama. Imam veliku sreću jer producenti sa kojima radim duboko poštuju moju viziju, omogućavajući mi pravo na finalni rez (final cut). Na kraju krajeva, samo se fokusiram na to da idem napred i radim ono što volim.”

Kako ste uspeli da oba Vaša najnovija filma budu odabrana za ovogodišnji FEST?

Franko: „Iskreno, sve se svelo na logistiku, jer filmove vode dve različite distributerske kuće (sales agents) — jedna u Španiji, a druga u Francuskoj. Pretpostavljam da su obe agencije nezavisno poslale filmove, a selekciona komisija je odlučila da ih uvrsti oba. Svetlost (La luz) je moj najnoviji projekat, koji je u Španiji izašao pre samo nekoliko meseci, dok je Podzemlje (Subsuelo) nešto starije ostvarenje.”

S obzirom na veoma osetljivu prirodu teme, da li ste se suočili sa preprekama tokom snimanja filma Svetlost (La luz)?

Franko: „Da, Svetlost je bio veoma zahtevan film za pripremu jer se bavi internim, sistemskim problemima unutar Katoličke crkve, a morali smo da snimamo na lokacijama kojima upravlja sama Crkva. Bila je to delikatna situacija jer smo odbili da bilo koga obmanemo u vezi sa našim scenarijom. Morali smo da pronađemo ljude otvorenog uma unutar institucije koji su nam dovoljno verovali da nam daju dozvolu za korišćenje određenih lokacija. Za druge scene koristili smo prostore koji su 'desakralizovani' — što znači da njima više ne upravlja Crkva. Naravno da je teško dobiti dozvolu za snimanje u katedrali kada vaš film kritikuje upravo tu instituciju.

Kakve su bile reakcije ?

Franko: „Definitivno je bilo burnih reakcija. Organizovali smo specijalne projekcije za žrtve zlostavljanja dece, kao i za predstavnike Katoličke crkve. Crkveni zvaničnici se zapravo nisu pojavili lično, ali su tražili Vimeo linkove, tako da znamo da su ga pogledali. Čak je i Vatikan tražio kopiju i odgledao film, iako nikada nisu izdali nikakav zvaničan odgovor ili saopštenje.”

Da li je istina da ste detaljno uvežbavali svaku sekvencu za Svetlost?

Franko: „Da, to je apsolutno tačno. Posvetili smo ogromnu količinu vremena pripremi. Za Svetlost smo probovali oko dva ili tri meseca, a to je za mene zapravo bilo kraće vreme. Na primer, na filmu Ispod površine proveli smo oko osam meseci samo radeći probe sa glumcima pre nego što smo uopšte počeli da snimamo.”

Da li Vam je draži film Svetlost ili Ispod površine?

Franko: „Mislim da me to niko ranije nije pitao! Iskreno, nemam favorita. Nemam decu, ali moji filmovi su poput moje dece — sve ih volim podjednako. Postoje aspekti u SU....koji mi se zaista dopadaju, posebno mizanscen i određene vizuelne odluke. Sa Svetlošću smo namerno želeli mnogo ogoljeniji, estetski svedeniji film. Svesno smo izbegavali vizuelno lepe kadrove jer smo želeli da apsolutni fokus ostane striktno na temi i likovima. Veoma sam zadovoljan glumom u oba filma, ali u isto vreme, nikada nisam potpuno zadovoljan svojim radom.”

Posvećujete ogromno vreme svojim projektima. Kasting za Subsuelo je trajao veoma dugo i bilo je oko 4.000 glumaca. Da li ste imali nekog konkretnog na umu dok ste pisali scenarije?

Franko: „Nimalo, ni za Ispod  Svetlost. Proces kastinga je bio neverovatno težak jer nam je bilo potrebno da dvoje glavnih glumaca uverljivo igraju blizance. Možete pronaći dva fenomenalna glumca, ali ako izgledaju potpuno drugačije ili imaju kontrastne akcente, to neće funkcionisati. Imao sam veliku sreću jer je Hulija sa Kanarskih ostrva, a Dijego iz Saragose — obe ove regije imaju veoma prepoznatljive lokalne akcente. Međutim, oboje su bili toliko briljantni da su potpuno neutralisali svoje akcente. Da im to nije pošlo za rukom, ne bi mogli da dele kadar.”

Postoji li neki umetnički element koji danas žarko želite da istražite, a koji Vas pre deset godina uopšte nije zanimao?

Franko: „Da, postao sam prilično opsednut vizuelnim formatima i kompozicijom kadra. Duboko razmišljam o tome kako da u kinematografiju integrišem moderne alate za komunikaciju — poput mobilnih telefona i tekstualnih poruka. U filmu "Subsuelo" želeo sam da pronađem način da prikažem dopisivanje preko WhatsApp-a bez pribegavanja uobičajenim klišejima, kao što su jednostavni tekstualni prozorčići na ekranu ili krupni planovi samog telefona. Umesto toga, eksperimentisao sam sa podeljenim ekranom (split screen), spajajući vertikalne i horizontalne formate. Pre nekoliko godina ne bih tome pridao nikakav značaj, ali sada je to nešto što neprestano okupira moj kreativni um."

Kako Vam se dopada boravak u Beogradu i kakvi su Vam dosadašnji utisci o FEST-u?

Franko: „Zaista uživam. Mnogo šetam i upijam atmosferu. FEST je divan, miran festival — upravo onakav kakav najviše volim. Nema pretencioznih crvenih tepiha; fokusiran je isključivo na kinematografiju, a ne na spektakl.”

(Telegraf.rs)