Radoslav Vladić: Nema više pravog filma i drago mi je što prestajem da radim

Filmski snimatelj i direktor fotografije Radoslav Vladić je rekao da je napunivši 74 godine odlučio da prestane da snima, odnosno da je poslednji film koji je radio "Ostrvo na dnu" reditelja Miše Radivojevića.

"Poslednjih deset godina od kad sam otišao u penziju, snimao sam televizijske serije, oko 500 epizoda. Pošto imam 74 godine red je da možda malo promenim život, da ne radim po ceo dan. Čovek se umori malo od gledanja u monitor u studiju po 12 sati", rekao je Vladić Tanjugu.

Preporučujemo

Vladić koji je nedavni dobitnik nagrade na Nacionalnom filmskom festivalu na Zlatiboru za životno delo, naveo je da će možda raditi ako se Radivojević odluči da radi sledeći film, pošto su prijatelji i vrlo lepo sarađuju, a planira rad na sopstvenim autorskim i eksperimentalnim filmovima.

Karijeru je počeo kao amater u Akademskom kino klubu u Beogradu, a kad je u Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju osnovan odsek za kameru, Vladić je odustao od želje da bude reditelj, jer je shvatio da će kao snimatelj moći da snimi više filmova.

"Nisam se pokajao. Jako me privlačila ideja upotrebe likovnih elemenata u slici, kako me i sad to privlači. Kako možemo da dovedemo gledaoca nesvesno u određeno stanje, da bolje razume film. To je mene zanimalo u filmskoj fotografiji, u slici", naveo je Vladić.

Prema njegovim rečima, slika ne sme da bude nametljiva, da iskače iz filma, odnosno potrebno je naći meru prema kojoj će slika da prati celu ideju filma, a svetlo je jedan od glavnih alata i može čak da odredi karakter glumca.

Kada je snimao "Lepotu poroka"(1986), Vladić je imao sreću da je reditelj Živko Nikolić (1941-2001) imao jako dobar osećaj za fotografiju i svetlo, i tražio je da ceo film snimi u kontrasvetlu, odnosno da glumci budu osvetljeni od pozadi, a prednja strana lica da je tamnija.

U filmu reditelja Gorčina Stojanovića "Ubistvo s predumišljajem"(1995), Vladić je ima zadatak da tretira drugačije dve vremenske radnje, pa je sadašnjost tretirao kroz užu optiku i malo nemirniju kameru, a u prošlom vremenu je slikao širom optikom i mirnom kamerom.

Predstojeći film "Ostrvo na dnu" se bavi temom iz prošlosti Golim otokom, pa je Radivojević tražio da slika bude crno-belo, ali su se na kraju dogovorili da ipak bude 20 posto boje u filmu, doduše izbledele.

"Crno-bela fotografija ima snažnije dejstvo dokumentarističko i vizuelno ponekad od fotografije u boji. Nekad boja upropasti, ali morate da snimate filmove u boji, neće da vam se projektuju crno-beli filmovi na televiziji", ocenio je Vladić.

Prema njegovim rečima, važno je da se pre početka snimanja precizno dogovori sa rediteljem šta želi i potrebno je da se to ispoštuje, uz diskretnu sugestiju ako treba nešto da se promeni.

Napomenuvši da mnogi glumci imaju veliko iskustvo sa snimanjem i znaju kako se okrenuti prema kameri, Vladić je od onih sa kojima je jako lepo sarađivao izdvojio Ljubišu Samardžića (1936-2017), koji je bio "poznat po tome što je znao da se ponaša ispred kamere", kao i Bata Živojinović (1933-2016).

Igrane filmove je radio sa oko 30 reditelja, a među najinteresantnijim je bio Nikolić, od koga je dosta naučio o svetlu, dok mu je bila velika čast da sarađuje sa Živojinom Pavlovićem (1933-1998) u "Na putu za Katangu" (1987).

"On ne daje mnogo uputstava snimatelju, čak ni svom pomoćniku. Napiše sve u knjigu snimanja i njegov pomoćnik organizuje kadar. Kad postavimo kadar i pozove ga pomoćnik, on dođe na objekat i da eventualno neku primedbu, ali u principu zna kakav će biti kadar", prisetio se Vladić.

Prema njegovim rečima, Pavlović je bio "vrlo zanimljiv, odličan reditelj, intelektualac, odličan pisac".

"Kažem: 'Šta je krupni plan? Da li je to ovako krupno? Čisto da znam da kako da kadriram'. On kaže: 'Ma to je vaša stvar, vi to odlučite.' To njega ne interesuje", rekao je Vladić.

Upozorivši da nekada može sama sebi da smeta velika produkcija, sa mnogo novca, Vladić se prisetio slučaja kad je bio u drugoj ekipi američkog filma "Spasitelj" (1998) reditelja Predraga Antonijevića, sa glumcem Denisom Kvejdom.

Snimajući u Crnoj Gori, Vladić je hteo da se sa asistentom popne uz brdo do jedne krivine kako bi snimio kadar sa automobilom, ali mu produkcija nije dozvolila jer tamo nije mogao stići ketering.

"Rekli su: 'Bez kejteringa ne možete da idete na snimanje. Takav je običaj, takvi su ugovori'. I nisu nam dali da to snimimo. Znači, nema improvizacije. Nekad je bilo lakše da se kamera stavi na koleno i da se nešto snimi, možda bolje nego sa stativa, a nemate uslove da stavite stativ", naveo je snimatelj.

Vladić je istakao da danas u montaži nema dužih kadrova u filmu, već mnogo kratkih kadrova i da sve ide brzo.

"Sa Radivojevićem volim da radim jer kaže: 'Rade, hajde ovaj film da snimamo dugačko, da ima vremena da vidimo sve, da gledalac vidi šta snimamo, a ne da mu ne damo da vidi'", naglasio je Vladić.

Dok se danas pravi veštačka dinamika u filmu, Vladić smatra da film mora da izazove neku emociju, "a ne da vam neko stalno servira brze kadrove".

"Ranije idu u bioskop gledaoci pa plaču. Mislim da se pojavom filmova naučne fantastike i akcionih filmova izgubila prava duša filma - (Stiven) Spielberg i (Džordž) Lukas su počeli da uprošćavaju film, po mom mišljenju", naveo je Vladić.

Prema njegovim rečima, u filmskim franšizama kao što su Spajdermen i Supermen "nema ničega - to sve može da se napravi, a ne verujete tome".

Sa iskustvom rada na serijama u kojima je upotrebljena veštačka inteligencija, Vladić je priznao da "to deluje impresivno u tehničkom smislu", ali da takav pristup nema emociju, da tu nema pravog filma i da mu je drago što prestaje da radi.

Upitan koji mu je najdraži film na kome je radio, Vladić je odgovorio da ih ima dosta i izdvojio je Radivojevićevo "Buđenje iz mrtvih" (2005), Pavlovićev "Na putu za Katangu", "Vreme čuda" (1989) Gorana Paskaljevića (1947-2020) i "Variola veru" (1982) Gorana Markovića.

(Telegraf.rs/Tanjug)