Klara Karaulić o novoj seriji "Viber grupa", životnoj sceni sa Lauševićem koja će joj zauvek biti u sećanju

Stiže nam novo izdanje Kids Festa, a ovogodišnja ambasadorka ove manifestacije je glumica Klara Karaulić. Novinar portala Telegraf.rs imao je priliku da popriča sa njom, a u opširnom intervjuu imala je šta da kaže.

Klara Karaulić govorila je o Kids Festu, ali o njenim novim ulogama kojih ima dosta. Prva je u novoj TV seriji "Viber grupa", gde glumi zajedno sa brojnim poznatim imenima, kao što su Vojin Ćetković, Jana Milosavvljević i drugi.

Preporučujemo

Klara nam je pričala i o novom filmu "Sanctuary", koji će biti predstavljen i inostranom tržištu, kao i ostvarenju "3 nedelje posle".

Naravno, prisetila se i filma "Leto kada sam naučila da letim", gde igrala zajedno sa Olgom Odanović.

• Klara, dobar dan. Očekuje nas novo izdanje Kids Festa. Da li ste imali priliku da odgledate neki od filmova?

Klara: Gledala sam film „Glavonje” u Puli. Doduše, pogledala sam samo polovinu jer sam morala negde da žurim, ali ta polovina koju sam videla bila je zaista čarobna. Podsetila me je na reakcije publike kada su gledali „Leto kada sam naučila da letim”. To je posebna vrsta zadovoljstva i satisfakcije kod dečjih filmova – ljudima u očima vidiš da su se tokom projekcije vratili u detinjstvo. Pored toga, film ima i oštru temu koja nije previše nametljiva, odnosno „prstom u oko”, što je izuzetno važno za gledaoce, a naročito za decu. Kada je nešto „prstom u oko”, to je kao kada vam mama kaže: „Hajde sredi sobu”, a vi ste već sami krenuli da je sređujete – u tom trenutku izgubite želju i za gledanjem filma i za sređivanjem sobe.

• Kao ambasadorka Kids Festa, koju biste poruku uputili roditeljima – zašto bi trebalo da dovedu decu na festival?

Klara: Prvo i osnovno, treba ih dovesti zato što mnoge od ovih filmova nećemo imati priliku da gledamo van festivalskog programa – tu su ostvarenja iz Letonije, Rusije, Španije, Nemačke, Francuske... Sa druge strane, roditelji u poslednje vreme deci često daju „digitalnu cuclu” – stave im telefon ispred lica i misle da time ne moraju više ništa da rade. Zapravo je veoma važno voditi decu u bioskop jer se tu razvija mašta. Sećam se da su mi najlepši trenuci u detinjstvu bili odlasci u bioskop sa mamom; to je bilo naše najveće zbližavanje jer bismo nakon projekcije razgovarale o tom filmu ili predstavi. To je sat ili dva koje roditelji mogu da posvete povezivanju sa svojim detetom, što nikome ne može da škodi.

• Pred vama je mnogo projekata, a prvi stiže već u ponedeljak – serija „Viber grupa”. Šta nam možete reći o njoj i o saradnji sa Vojinom Ćetkovićem i ostatkom ekipe?

Klara: Zaista sam se sa svima divno povezala. Snimanje te serije bilo je izuzetno zanimljivo jer je označilo moju tranziciju iz sveta dečje glume u svet odraslih – i dalje sam na toj klackalici da li sam dečja glumica ili postajem dramska umetnica. Serija je uzbudljiva jer otkriva međuljudske odnose o kojima deca koja odrastaju privilegovano često nemaju pravu sliku. Lik Anđele, koju tumačim, upravo je takav. Kada ode u London na prijemni ispit i vrati se kući, ona doživi preporod i pojavi se kao pankerka. Njen otac je strogi Crnogorac koji ne dozvoljava da joj fali dlaka s glave, a kamoli nešto više. Njoj je ceo životni put bio unapred iscrtan, ali kroz potragu za nestalom mentorkom ona zapravo pronalazi i samu sebe. Takođe, fokus nije samo na njoj već i na ostalim stanarima zgrade i njihovim životnim sudbinama; jasno se vidi da ništa nije idealno i da nikada ne znamo šta se krije iza nečijih zatvorenih vrata.

Saradnja sa Vojinom Ćetkovićem mi je jedna od najdražih do sada, jer smo se zaista zbližili. Šalim se ponekad – iako bi me njegove ćerke verovatno kritikovale zbog toga – da se osećam kao njegova treća ćerka. Na snimanju sam se pored njega osećala potpuno zaštićeno; bio mi je i mentor, i prijatelj, i kolega, i tata. I sa ostalim glumcima je bilo sjajno. Na primer, Jana Milosavljević me je često pitala za savete o influensingu i tome kako mladi danas funkcionišu. Teodora Dragićević je izuzetno talentovana mlada glumica, prezabavna i veoma zrela za svoje godine – od nje tek treba očekivati velike stvari. Moram da pomenem i Jovana Radulovića, koji će takođe biti veliki glumac jer je neverovatno marljiv, otvoren za kritiku, spreman za razgovor i generalno izuzetno prijatna osoba.

• Koliko je lik Anđele sličan tebi privatno?

Klara: Ima dodirnih tačaka, posebno u tvrdoglavosti! (smeh) Ipak, odrasle smo na različite načine, pa ne bih mogla da kažem da smo identične. Ali kao i sa svakim likom koji tumačim – osim Milice – uvek pronađem neku vrstu lične povezanosti ili sličnosti.

• Radili ste i na velikom stranom projektu, filmu „Sanctuary”. Kakvo nosite iskustvo sa tog snimanja, gde glumi i Darko Perić?

Klara: „Sanctuary” smo snimali neposredno pre filma „Tri nedelje posle”, tako da sam u tom periodu radila bez pauze. Snimali smo u pustinji na nesnosnih četrdeset stepeni. Tada sam imala i jaku upalu grla izazvanu streptokokom, ali sam uvidela da je gluma moj istinski poziv: u kamp-kućici bih imala temperaturu 39, a čim bih stala pred kamere, ona bi spala na 36! Jednostavno bih ušla u stanje u kom mi nikakve spoljne okolnosti nisu smetale.

Bilo je neverovatno raditi sa velikanima poput Peđe Bjelca, Nine Kiri (koja je nagrađivana u Kanadi za „Sluškinjinu priču”) i Jonasa Smuldersa. Sa Jonasom sam se posebno povezala – bukvalno imamo identične oči i šare na zenicama, pa smo se šalili da smo brat i sestra. Cela ekipa, kako ispred tako i iza kamere, bila je divna. Tokom ta dva meseca snimanja stvorili smo pravu malu zajednicu. Sve scene i koreografije smo pažljivo uvežbali, a produkcija i režija su imali bezgranično strpljenje za nas čak i kada smo probijali termine. To mi je sigurno jedno od najdražih snimanja.

• Smatrate li da film ima potencijal za svetski uspeh?

Klara: Apsolutno. To je ostvarenje na kakvo domaća i regionalna publika nije navikla. Snimano je na engleskom jeziku, radnja je dinamična i vizuelno impresivna, bez ikakvog usiljavanja.

• Sledeći film koji publika očekuje na Festivalu autorskog filma jeste „Tri nedelje posle”, koji je već imao svetsku premijeru u Karlovim Varima. Šta nam možete reći o tom ostvarenju, reakcijama publike i vašoj ulozi?

Klara: Reč je o izuzetno angažovanom filmu koji se bavi vršnjačkim nasiljem. Fokus nije samo na onima koji su nasilje direktno preživeli, već u velikoj meri i na nemim posmatračima. Priča je inspirisana tragičnom sudbinom Alekse Jankovića i borbom za usvajanje „Aleksinog zakona”. To je izuzetno teška i bolna tema o kojoj mora otvoreno da se govori.

• Kakve su bile reakcije publike u Karlovim Varima?

Klara: Doživeli smo petominutne stojeće ovacije. Bio je to potpuno nadrealan trenutak, naročito zato što mi kao glumačka ekipa nismo pogledali film pre same premijere. Nakon projekcije, cela sala je ustala, okrenula se ka nama i počeo je gromoglasan aplauz. Svi smo počeli da plačemo i da se grlimo; ostali smo bez reči.

Sutradan smo imali razgovor sa publikom koji je trajao sat i po vremena, što je bio najduži Q&A na festivalu. To je pokazatelj da smo uspeli da podstaknemo ljude na dijalog. Mnogi su prilazili reditelju Miroslavu Terziću da razgovaraju o filmu. Postavljeno nam je i pitanje da li u našem obrazovnom sistemu postoji obuka za profesore o prepoznavanju vršnjačkog nasilja, što nas je dodatno osvestilo o tome koliko nam takva edukacija nedostaje.

Što se tiče mog lika, Milica je potpuni negativac – moj prvi zlikovac na ekranu. Ona je bezobzirna i destruktivna osoba i niko ne bi trebalo da se poistovećuje sa njom, jer upravo takvi profili predstavljaju jedan od ključnih problema našeg društva.

• Zbog čega bi publika trebalo da pogleda ovaj film?

Klara: Zato što je za svaku društvenu promenu neophodan prvi korak – a to je otvoren razgovor. Bez dijaloga nema napretka, a bez napretka ostajemo nesrećni. Sigurna sam da niko iz bioskopa neće izaći ravnodušan. Možda će ljudi biti zbunjeni, uznemireni ili duboko osvešćeni, ali nezadovoljni kvalitetom filma sigurno neće biti.

• Ne možemo a da ne pomenemo i film „Leto kada sam naučila da letim”. Da li ste i dalje u kontaktu sa Olgom Odanović i nosite li neku posebnu anegdotu sa snimanja, sa njom ili sa pokojnim Žarkom Lauševićem?

Klara: U stalnom sam kontaktu sa Lukom Bajtom, koji je tumačio lik Luke. Zanimljivo je da su probe za ulogu Sofije trajale čak godinu i četiri meseca, gde smo u najužem izboru sve vreme bile samo jedna devojka i ja. Svaka proba je počinjala rečenicom: „Jedna od vas dve će dobiti ulogu, druga neće.” Najlepša stvar u celom tom iskustvu jeste to što smo ta devojka i ja dan-danas najbolje drugarice, već punih sedam godina. Sa Olgom se takođe povremeno čujem; prošle godine smo se srele na festivalu u Rovinju, gde sam bila sa bakom, i bilo je predivno.

Što se tiče Žarka Lauševića, sećanje na njega je i dalje kristalno jasno, kao da je bilo juče. Luka je u to vreme kretao u prvi razred srednje škole i imao je latinski jezik, ali zbog snimanja nije mogao da prati nastavu. Čekao ga je kontrolni zadatak iz latinskih izreka o kojima ništa nije znao. Kada je Žarko to čuo, seo je sa njim i satima ga strpljivo podučavao. Ta scena mi je zauvek ostala urezana u pamćenju.

• Hipotetički, ukoliko bi Jasminka Petrović napisala nastavak knjige, a potom usledio i scenario, da li biste prihvatili da ponovo igrate Sofiju?

Klara: Apsolutno! Sofija je moja mezimica i uvek ću je čuvati u srcu. Koliko god da mi nekada bude naporno kada mi deca na ulici dobacuju replike o kupaćem kostimu – pošto su scene postale viralne na društvenim mrežama – duboko u sebi zauvek ću voleti Sofiju i nositi je sa sobom. Bez razmišljanja bih ponovo prihvatila tu ulogu.

• Imate li u planu neke nove projekte?

Klara: Da li smem već sada da govorim o njima? Još uvek ne! (smeh)

• Klara, hvala vam puno na izdvojenom vremenu i želimo vam mnogo uspeha u daljem radu.

Klara: Hvala vama, takođe. Prijatno!

(Telegraf.rs)