Filmska otmica JAT-ovog aviona u kojoj su taoci bili Marko Nikolić, Žarko Laušević i ceo tim FK „Budućnost“

Tog 26. septembra 1981. godine odigrala se jedna od najneverovatnijih drama u istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva. Redovan let JAT-ovog „boinga 727“ na liniji Titograd–Dubrovnik–Beograd pretvorio se u pravu talačku krizu kada je grupa otmičara preuzela avion.

Među putnicima koji su se suočili sa otmičarima bila su i neka od najpoznatijih imena tadašnje Jugoslavije: proslavljeni glumac Marko Nikolić, bard Miša Janketić, tada mladi Žarko Laušević, asistent kamere Rajko Klemencki, kao i kompletan prvi tim fudbalskog kluba „Budućnost“ iz Podgorice.

Preporučujemo

Godinama kasnije, legendarni Marko Nikolić, koji je rođen na današnji dan, 20. oktobra, se svojevremeno u emisiji "TV lica: Kao sav normalan svet" na RTS-u prisetio se svakog detalja ove drame koja je, uprkos smrtnoj opasnosti, imala momente dostojne najbolje crnohumorne komedije.

Otmičari su, kako se navodi, u avion ušli u tadašnjem Titogradu, iskoristivši gotovo nepostojeće bezbednosne provere.

„U to vreme je to bilo... mogao si haubicu da uneseš u avion u to vreme! On je birao namerno kada će putovati fudbaleri Budućnosti i glumci. Išli su u Novi Sad da igraju sa Vojvodinom, a iz filma '13. jul' koji se tad snimao, bio je Miša Janketić, Laušević, ja i Rajko Klemencki, asistent kamere koji je sedeo pored mene“, ispričao je Nikolić.

Prava drama počela je nakon poletanja iz Dubrovnika:

„Izveli su kapetana i drži mu nož, ovoliki, tu na vratu. I kaže: 'Vi iz prednjih redova, svi pozadi!' Mi iz tih pet prednjih redova svi se ispraznili, tako da smo Rajko Klemencki i ja ostali u prvom redu pred njima. Nije bilo prijatno nimalo.“

Avion je preusmeren ka Italiji, ali aerodrom u Brindiziju nije dozvolio sletanje. Leteli su preko Atine, praćeni lovačkim avionima, sve dok nisu stigli do Kipra i sleteli u Larnaku radi točenja goriva.

„Gledamo okolo desno - kao prerija. Malo peska, malo grmlja, ništa nema. Stali smo, a u daljini se vidi samo vrh nekog tornjića, kao tamo je aerodrom u nekoj izmaglici.“, rekao je Nikolić.

Kako bi se oslobodili, putnici su iscenirali požar u toaletu aviona. Kada je dim počeo da se širi kabinom, nastala je opšta pometnja koju su iskoristili za beg.

„Odjedanput čujem: 'Požar! Vatra, vatra!' A, reko', Marko, ovo je kraj. Avion natankovan, požar... To sad kad ljuljne, naći ću se nasred Terazija za dva minuta! Vuče me Rajko: 'Ajde, ajde!' Sve su pobarali ona sedišta: 'Hajde na krilo!' Ja krenem, pa stanem: 'Jao, Rajko, neseser!' Kaže on: 'Kakav neseser?!' Reko': 'Fen! Dala mi žena neki fen, uvoznički, donela iz Nemačke, koji nema nigde, a njoj to treba za put. I rekla mi je: Nemoj slučajno da ga izgubiš, ne moraš se vraćati kući!' Ja u toj panici da se vratim po taj fen, a on viče: 'Pa jesi li sa uma sišao, šta da mi radi fen?!'“, prisećao se Nikolić.

Skok sa krila „boinga“ nije bio nimalo bezazlen, ali se među putnicima pojavila i jedna neverovatna junakinja:

„Kad pogledam dole, ono 3 metra i 10 centimetara krilo - to ti je visina košarkaškog koša. Na beton dole, nije baš zgodno. Rajko je nabio petu, dugo je hramao. I dok mi tako premišljamo, ispade iz aviona jedna Crnogorka, u crnini skroz, ima jedno dva metra. Dvoje dece drži ispod miške ovako... Op, skoči i otrča!“, rekao je Nikolić.

Nakon uspešnog bekstva, pretrčali su pistu i njive i uleteli u aerodromski autobus, gde je usledila nova komična scena.

„Lauš i ja prvi, pravo za cigare! Nismo pušili od uveče, od Podgorice. Sedimo u autobusu, a tamo stoji vozač s kapom, vidi nas na retrovizoru i kaže na engleskom: 'Don't smoke, please!' i preti prstom. A Laušević iz sveg glasa drekne: 'Mrš...!' Ovaj se uplašio, viče: 'Sorry, sorry!', ko zna kako smo mi izgledali onako izbezumljeni.“, rekao je Nikolić.

Kada je drama okončana, a otmičari shvatili da su ostali sami u praznom avionu i predali se, putnici su u zgradi aerodroma proslavili spasenje na nesvakidašnji način:

„Videli neki kanadski bračni par, turisti, da se mučimo što nemamo deviza. Kažu: 'Evo vam', i daju nam 20 funti. A jedna funta je tada bila pola galona viskija i tri piva! Crnogorci šta će — flašu loze pod mišku, iznesu meze iz torbi, jaja, pitu... I mi usred aerodroma na Kipru opletemo crnogorsko kolo od sreće!“, rekao je Nikolić.

Ipak, najjači utisak na glumca ostavio je povratak u rodni dom nakon svega što je preživeo:

„Dolazim ja kući, a moja majka pokojna, sva srećna, baca mi se u zagrljaj: 'Sine majčin! Jaoj, šta je majka propatila... Samo da znaš, Vladi se to nikad ne bi desilo!' (Vlada je bio moj stariji brat, miran, divan čovek, nikad se nije razvodio, ne pije, ne puši). Kažem ja njoj: 'Pa čekaj, majko, nisam ja sam sebe oteo, bilo nas je 110 u avionu!' Ali džaba, Vladi se to ne bi desilo... To su me prijatelji posle celog života zavitlavali na pecanju kad god mi ispadne riba: 'E, Vladi se to ne bi desilo!'“, rekao je Nikolić.

Godinama kasnije, Marko Nikolić se sreo licem u lice sa vođom otmičara Borivojem Jelićem u jednoj hercegovačkoj kafani. Sedeli su četiri sata, popili rakiju i ljudski porazgovarali o događaju koji je mogao tragično da se završi, a ostao je upamćen kao jedna od najneverovatnijih priča jugoslovenskog glumišta.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "TV lica: Kao sav normalan svet")