Ovog vikenda: 5. Dani katalonskog filma u Jugoslovenskoj kinoteci: Pročitajte intervju sa Danielom Clementi

Od subote, 24. oktobra, do ponedeljka, 26. oktobra, u Jugoslovenskoj kinoteci održava se peto izdanje Dana katalonskog filma u Beogradu.

Ovogodišnji program donosi raznovrstan pogled na Kataloniju kroz dokumentarne filmove, istoriju, poeziju i izuzetne ljudske priče. Na programu su Balseros, film nominovan za Oskara, Baruma: Putovanje do suštine, dokumentarni filmovi iz programa izmi, kao i Kanigo 1883. Festival će biti završen posebnim iznenađenjem van zvaničnog programa: filmom Devojke pomeraju planine rediteljke Anne Huix.

Preporučujemo

Kompletan program: https://drive.google.com/file/d/144i24HuZeyTb4nAiv2deXPzHzAD320BK/view?usp=sharing

Intervju sa Danielom Clementi, rediteljkom filma Baruma: Putovanje do suštine:

Za početak, kako je film Baruma: Putovanje do suštine došao do tebe? Šta te je odvelo u Senegal i do Fondacije Baruma?

Pa, da ispričam ukratko. Bila sam u Kadakesu, mestu koje ima posebno mesto u mom životu, i tamo sam se sprijateljila s Denisom, nekoliko godina ranije. Zaista je bilo nekako magično to kako je projekat došao do mene. Bili smo prijatelji, ali on nije znao da se bavim dokumentarnim filmom, a ja sam znala da ima nevladinu organizaciju, ali se zapravo nikada nismo povezali u tom smislu. Jedne večeri sedeli smo zajedno u baru, kada je prišao vlasnik bara, koji nam je zajednički prijatelj, i povezao nas. Već smo zajedno gledali neki koncert, pa je rekao Denisu: „Denise, zar ne tražiš nekoga ko bi ti snimio dokumentarac?” Denis je odgovorio da traži, a onda je mene pitao: „A ti, Daniela, baviš se dokumentarnim filmom?” Rekla sam da se bavim. I eto, to je bilo to. Pokazala sam mu svoje radove, oduševio se i tako smo nas dvoje, u Kadakesu, počeli zajedno da stvaramo ovaj projekat.

Kada si upoznala projekat Baruma, šta te je posebno zainteresovalo i navelo da pomisliš da bi od njega mogao da nastane film?

Denis mi je najpre rekao da želi da napravimo reportažu. Međutim, ja sam, zahvaljujući svom iskustvu u filmu i fotografiji, dobila mnogo inspiracije i rekla mu: „Čekaj, neću da ti napravim reportažu, želim da snimim film.” U suštini, glavna namera bila je da pomognem tim ljudima, ali i Denisu da prenese poruku svoje nevladine organizacije, jer mi se činilo da je to što radi zaista nesebično. A tu je bila i sama zamisao da odem u Afriku. Nikada ranije nisam bila tamo i pomislila sam da je to izuzetna prilika da spojim stvaranje umetnosti s mogućnošću da istovremeno pomognem velikom broju ljudi.

Naslov govori o „putovanju do suštine”. Koju si suštinu želela da pronađeš kada si započela ovaj projekat?

Naslov smo osmislili zajedno, Denis i ja. U osnovi, želeli smo da dođemo do same suštine, do mesta na kojem je projekat nastao. To je bilo putovanje kombijem, sve do prvog sela u kojem je izgrađena prva kuća Santé. Bilo je to putovanje kroz čitav put koji je projekat prešao, od kraja do početka.

Za mene je suština bila da zaista upoznam dušu ove nevladine organizacije: ko su ljudi koji tamo žive, ljudi koji su bolesni, oni koji pomažu, kakav je kontekst njihovog života i, na kraju, zašto ti ljudi rade to što rade. Sve je neprofitno i pokreće ih isključivo želja da pomognu.

Zato mi je bilo veoma zanimljivo da upoznam te ljude i vratim se na sam početak ideje. Sve je počelo na jednom venčanju na kojem je Denis bio prisutan. Tada je shvatio da je mnogo ljudi kojima je potrebna pomoć, a koji nemaju čak ni osnovne zdravstvene uslove. Tako je počeo da pomaže, jednog po jednog čoveka, i iz toga je izrastao čitav projekat. Želeli smo da ispričamo čitavo putovanje, da pokažemo kako je nastalo srce ovog projekta.

Čini se da film ne želi da bude samo dokumentarac o radu jedne nevladine organizacije. Šta si želela da izbegneš u odnosu na uobičajeni način predstavljanja nekog projekta međunarodne saradnje?

Namera mi nije bila da pravim reklamu za organizaciju, već da doprem do suštine ljudskosti i pokažem kako postoje veoma nesebični ljudi koji odlučuju da rade ovakve stvari isključivo iz empatije prema drugima.

To me je mnogo više zanimalo nego da napravim očigledan film o aktivnostima organizacije. Želela sam da film prati ritam onoga što su mi ljudi pokazivali, svega što se događalo, kao i mog ličnog iskustva: onoga što sam ja proživljavala na tom mestu i ljudi koje smo upoznavali.

U dokumentarcu je, naravno, postojao početni scenario, ali se on značajno menjao u skladu sa iskustvima koja su nam se događala. Dugo sam radila u reklamnoj industriji i dobro poznajem njene kodove. Ovde sam želela da na iskren način govorim o onome što se tamo radi, ali i o ljudskosti samog čoveka.

Zanimljiva mi je bila i ta dihotomija: veštačka inteligencija govori o ljudskosti jasnije nego što to mnogi od nas, ljudskih bića, uspevaju da učine. Ta ideja mi se veoma dopala.

Kada snimaš u zemlji i stvarnosti koji nisu tvoji, uvek se postavlja pitanje pogleda. Kako si radila na tome da pronađeš perspektivu koja nije samo perspektiva zapadne osobe koja dolazi, posmatra i objašnjava?

Mnogo smo razgovarali o tome s ljudima iz organizacije. Nisu želeli da budu prikazani kao nekakvi spasioci Senegala, kao da su oni ti koji dolaze da sve spasu.

Od samog početka bilo mi je jasno da imam sposobnost koja mi se javlja kada radim ovakve projekte: umem da zaista vidim ljude, situacije, spoj svega toga s pejzažima, kao i odnos koji sam uspostavila sa svakim od njih. Uspela sam da razumem način na koji žive, njihovu radost prema životu i koliko se njihov način života razlikuje od našeg. To mi je bilo najvažnije da prenesem.

Želela sam da prikažem sve to iz svoje perspektive, naravno, ali sam pokušala da budem što transparentnija, da zaista vidim šta se događa i prenesem ono što sam tamo doživela: mnogo radosti pomešane s velikim oskudicama.

I ja sam Čileanka, ne dolazim iz prvog sveta, pa i sama potičem iz drugačije stvarnosti. Ona nije ista kao afrička, naravno, ali sam i ja iskusila drugačije životne okolnosti. Nekako se povezujem s mestima i pokušavam da doprem do suštine stvari. Bar se trudim, a mislim da nam je to u ovom filmu i uspelo.

Bilo mi je veoma drago što sam ga snimala. To je bilo izuzetno emotivno iskustvo, film me je dotakao u srce. Bila sam zaista povezana s onim što radim. Želela sam da prenesem njihov pogled na svet, kao neku vrstu poklona, iako je jasno da će u filmu uvek postojati i moja perspektiva. Svaki čovek koji se pojavljuje u filmu zasebno je ljudsko biće, sa sopstvenom pričom.

Šta si otkrila tokom snimanja, a da nisi očekivala?

Iskreno, mnogo toga me je impresioniralo. Nikada ranije nisam bila u Senegalu i veoma me je iznenadio drugačiji način života, kao i nivo siromaštva u kojem ljudi žive. A uprkos tome, ljudi su veoma zadovoljni. Možda i zato što ne poznaju neku drugu stvarnost, ali žive veoma jednostavno.

Najviše me je pogodilo to što sam na istom mestu istovremeno videla tamu i svetlost. Toliko oskudice, toliko ljudi kojima je pomoć neophodna, a istovremeno toliko radosti. To me je duboko dirnulo i veoma impresioniralo.

A tek ljubaznost i toplina svih tih ljudi! Svi su bili veoma srećni što smo produkcijska ekipa i ja tamo. Dobila sam bezuslovnu ljubav, mnogo veću i snažniju nego što sam mogla da zamislim, i to u najlepšem mogućem smislu.

I danas smo u kontaktu i dopisujemo se, iako oni govore francuski, a ja ne govorim francuski. Pronašli smo način da komuniciramo kroz ljubav i smeh, što je bilo predivno. To je zaista bilo izuzetno iskustvo

Pejzaž ima veoma važnu ulogu u filmu. Šta za tebe predstavlja pejzaž u dokumentarcu? Da li je to samo fizički prostor ili je i deo same priče?

Mislim da me u životu najviše diraju stvari koje imaju veze s prirodom. A ta priroda me je veoma dirnula, jer je bila potpuno drugačija od svega što sam do tada videla.

Udaljenosti, način na koji se ljudi kreću i njihov odnos prema prirodi bili su sastavni deo priče. Osim toga, pejzaži su bili neverovatno lepi, gotovo atmosferski.

Naravno, to je okruženje u kojem ti ljudi žive, a uslovi su ponekad prilično ekstremni. Mi smo došli u periodu kada je bilo nešto više kiše, ali oni uglavnom žive u sušnim uslovima. Veoma je teško zalivati bašte jer nema dovoljno vode, a temperature su veoma visoke. Ljudi tokom dana ne rade mnogo jer je vrućina toliko velika da je teško bilo šta raditi.

Zato pejzaž, po mom mišljenju, uvek utiče na život ljudi, a naročito u dokumentarnom filmu. Pored toga što me priroda vizuelno fascinira, mislim da je bila ključna za priču: preko nje možemo da razumemo kako ti ljudi žive, kolike udaljenosti prelaze, čime se prevoze, kakvi su klima, prašina i svi ti drugi uslovi.

Sve to utiče na svakodnevni život. To nije uvek lako mesto za život, a istovremeno je prelepo. Zato je pejzaž neodvojiv od životnog konteksta svih ljudi koje smo snimali.

U filmu postoji i veoma bliska veza između umetnosti, sećanja i identiteta. Zašto ti je bilo važno da Barumu prikažeš iz te perspektive?

U filmu pejzaž, umetnost, sećanje, tišina i ljudi imaju veoma važnu ulogu. Kako si uspela da jedno tako složeno i čulno iskustvo, kakvo si doživela u Senegalu, pretvoriš u filmsku priču?

Iskreno, to mi nije bilo teško. Osećala sam se kao da postoji neki kanal između nečeg božanskog i mene, dok sam radila na filmu. Ideja mi je od samog početka bila potpuno jasna, iako sam inače osoba koja je prilično zbunjena. Na nekim drugim filmovima veoma se mučim, a zatim ih montiram.

Ovde sam jednostavno ušla u neki tok i osetila kako film treba da izgleda. Nisam ga stvarala toliko glavom koliko srcem. Napravila sam ga u celosti osećajući.

Uprkos svim produkcijskim izazovima, imala sam sreću da sa sobom povedem neverovatnu ekipu: dvojicu prijatelja, izuzetno profesionalnih ljudi, koji su nam pomogli oko svih tehničkih pitanja. Kasnije je bilo raznih tehničkih komplikacija tokom montaže, ali sam zaista uživala montirajući film.

Naravno, ni dokumentarac nije mnogo ličio na početni scenario. Sve je nekako počelo da se uklapa, i to je bilo magično i veoma neobično. Takvo iskustvo mi se retko događa: sve je teklo prirodno. Kada sam završila film i pokazala ga Denisu i ljudima iz organizacije, nisu tražili gotovo nikakve izmene, možda tek neki sitan detalj.

Ne znam kako bih to drugačije objasnila. Film sam stvarala osećajući, povezana s ljudima i njihovim pričama. To je tema koja te pogađa u srce, a ja sam ponekad veoma povezana sa svojim osećanjima i zato mi je takav način rada prirodan.

Tokom montaže sve je jednostavno teklo. Mnogo vremena sam posvetila traženju muzike, jer mi ona uvek pomaže da pronađem pravac i razumem gde treba ostaviti tišinu. A čitavog života sam radila kao umetnička direktorka, tako da imam iskustva i u fotografiji i prilično jasno znam kako volim da komponujem kadar i postavljam kompoziciju.

Rekla bih da je to bilo čudo. Mislim da, kada je umetnik dobro povezan s onim što doživljava kao svoju misiju, posebno kada je reč o nečemu tako lepom, što nema veze s egom već sa željom da se pomogne drugim ljudima, sve može da nastane veoma prirodno. Za mene je to bila neka vrsta komunikacije sa univerzumom. Ne mogu to racionalno da objasnim.

Postoji još jedno pitanje koje mi je posebno zanimljivo: kada snimaš dokumentarac o nekoj društvenoj stvarnosti, kako odlučuješ koliko treba da je objašnjavaš, a koliko jednostavno treba da pustiš da se sama pokaže?

Pre odlaska sam se informisala onoliko koliko je bilo neophodno. Volim da me mesta iznenade i da počnem da ih razumem upravo kroz ono što tamo zateknem. U tom smislu nisam previše sklona kontroli. Volim da pustim da mi mesta sama govore.

U ovom slučaju imala sam dovoljno vremena i bilo mi je omogućeno da tako radim. Društvena stvarnost u mestima koja smo snimali bila je prilično očigledna: nedostajale su osnovne životne potrepštine. Zato nije bilo potrebe da se to posebno objašnjava. Već se samo kroz slike videlo kako ljudi žive, a za nekoga sa Zapada, odnosno iz prvog sveta, taj kontrast je zaista veliki.

Sve se, dakle, sasvim prirodno odvijalo. Kada stigneš u Senegal, društvena stvarnost je veoma očigledna.

U ovakvom projektu kamera lako može da postane uljez. Kakav je bio tvoj odnos s ljudima koji se pojavljuju u filmu? Da li ti je bilo potrebno mnogo vremena da prestanu da doživljavaju kameru kao nešto strano?

Iskreno, uopšte nije bilo teško. U poređenju sa snimanjem na drugim mestima u svetu, gde se ljudi ponekad osećaju ugroženo kada im priđeš s kamerom, kao da u ruci imaš pušku, ovde je sve bilo veoma jednostavno.

Ljudima je uglavnom bilo svejedno. Ponekad nisu ni primećivali kameru, a ponekad nisu ni znali šta je to. Uopšte se nisam osećala kao uljez.

Organizacija ih nije unapred posebno obavestila da ćemo snimati. Sve se odvijalo sasvim prirodno. Mislim da su i sami ljudi bili veoma zadovoljni što se snima dokumentarac o njima i njihovom životu.

Zaista je bilo veoma lako. Nismo imali nijedan problem ni sa kim. Ljudi su nastavili da rade ono što su i inače radili, nisu se unervozili niti menjali svoje ponašanje. Bili su iskreno zahvalni i srećni što smo tamo i što snimamo film o njima.

I to nam je mnogo pomoglo. Zato kažem da je i ovo iskustvo bilo deo nekog božanskog rada: zaista nije zahtevalo nikakav napor. Naprotiv, dočekali su nas raširenih ruku.

Kako je izgledao proces oblikovanja filma nakon snimanja? Šta je najteže izostaviti kada imaš toliko materijala i toliko različitih priča?

To mi veoma teško pada. Obožavam arhivsku građu i, iskreno, bilo je tu zaista mnogo lepih stvari. Ali, kao što sam već rekla u jednom od prethodnih odgovora, ceo proces je tekao veoma organski.

Uvek prvo radim sa muzikom. Važno mi je da unapred izaberem melodije jer one, na kraju krajeva, stvaraju atmosferu koja mi je potrebna da bih izrazila ono što želim da kažem.

Dakle, sve je teklo veoma organski. Naravno, uvek postoji prvi pregled materijala, kada odlučuješ šta ćeš uključiti, a šta izostaviti. U početku je proces odabira bio malo komplikovaniji, ali kasnije su stvari počele prirodno da se razvijaju, delom i zato što dosta radim sa apstraktnim filmom.

Sve je ličilo na jedan tok između naracije, muzike i slika. Imala sam i scenario, tako da su slike bile manje ili više povezane sa onim o čemu se govorilo.

Montaža je bila jedan od najlepših delova celog procesa. U ovom dokumentarcu sve je bilo veoma nesebično i velikodušno, pa je i proces montaže bio takav. Dani koje sam provodila zatvorena u kancelariji, radeći na montaži, za mene su bili gotovo sveti.

Bilo je to divno iskustvo. Nisam ulazila u prostoriju za montažu sa strahom ili tenzijom, razmišljajući da nešto neće uspeti. Naprotiv, film se postepeno oblikovao i sve je nekako dolazilo na svoje mesto. To mi se ne dešava često, ali ovog puta je bilo tako. Zaista je bilo zadovoljstvo montirati film.

Da li si pre odlaska u Senegal imala jednu sliku filma u glavi, a po povratku otkrila neki sasvim drugačiji film?

Kada snimamo stvarnost koja nije naša, uvek postoji rizik da je posmatramo spolja. Šta si tokom snimanja naučila o načinu na koji gledamo druge i u kojoj meri je to iskustvo promenilo i tvoj pogled na svet?

Stvar je u tome što su ljudi sa kojima smo radili, kako članovi nevladine organizacije tako i ljudi koji su tamo radili, kao i deca o kojoj su brinuli na različitim lokacijama Barume, bili veoma otvoreni i srdačni. Kao da su imali potpuno otvoreno srce.

U principu, imam veliku slobodu kada radim dokumentarni film, mada smo za ovaj imali veoma malo vremena. Obično snimam ono što se događa u životu. Sebe doživljavam kao svedoka. Ne manipulišem previše onim što želim da prenesem slikama, već dopuštam da se život odvija pred kamerom. Kasnije, tokom montaže, od toga mogu da oblikujem neku drugu priču.

U ovom slučaju, međutim, nisam imala osećaj da posmatram stvari spolja, jer su me ljudi veoma lepo prihvatili i učinili da se osećam kao deo svega što se dešavalo.

Dok smo snimali, spontano su se razvijali razgovori. Pitanja su postajala veoma lična i iskrena, razgovarali smo o dubokim stvarima i razmišljali o temama poput ljubavi.

Ljudi su se veoma lako otvarali i imala sam osećaj kao da je kamera postala neka vrsta ogledala. Nismo pokušavali ništa da forsiramo. Stvari su se odvijale prirodno i neki trenuci su jednostavno morali da ostanu u filmu. Neke stvari su ispale dobro, a neke malo manje dobro.

Na primer, kada je Denis trebao da govori, iza njega su bili jedno dete i nekoliko koza koje nikako nisu htele da prestanu da prave buku. Ali na kraju je scena ispala dobro. Zapravo, upravo smo izabrali one delove razgovora u kojima koze ćute.

Sve smo radili veoma intuitivno, prateći ritam trenutka i sa velikim poštovanjem.

Kada odeš negde da snimaš i govoriš o nečemu što ti je potpuno strano i nepoznato, moraš tome da pristupiš sa velikim poštovanjem. Treba da pokušaš da razumeš tu stvarnost i da je predstaviš što je moguće transparentnije. To je jedini način da preneseš ono što se zaista događa. Nisam želela da menjam stvarnost kojoj smo prisustvovali.

I da, to iskustvo je promenilo moj pogled, jer je moj način snimanja oduvek bio manje ili više takav: da prikažem stvarnost ogoljenu, bez maski i prikrivanja.

Zato mi je ovo iskustvo dalo dodatno samopouzdanje da nastavim da radim sa ovakvim filmskim jezikom, koji je iskren, ranjiv i stvaran.

U suštini, ovo nije bio dokumentarac u kojem sam pokušavala da ispričam priču koju sam unapred odlučila da ispričam. Film je nastao iz osećaja da postoji nešto važno što treba preneti: da na tom mestu ima mnogo ljudi koji žive u veoma ranjivim okolnostima, ali su istovremeno srećni što dobijaju pomoć, kao i mnogo brižnih ljudi koji čine sve što mogu kako bi stvari funkcionisale i kako bi drugi mogli da nastave dalje.

Bio je to potpuno nesebičan projekat, baš kao i sama Baruma. Zato smo i zadržali taj naziv kao naslov filma.

Nakon što si snimila film i vratila se iz Senegala, šta se u tebi promenilo? I šta bi volela da ljudi ponesu sa sobom kada izađu iz bioskopske sale nakon gledanja filma Baruma?

Vratila sam se ispunjena ljubavlju. Dok sam snimala, pomislila sam da je, ako mi život to dozvoli, upravo to ono što želim da radim do kraja života: da budem kanal za stvaranje čiji je cilj da pomogne drugima.

To je bio najlepši deo celog projekta. Nije se radilo o igranom filmu. Naravno, postoje mnogi divni filmovi koji nas navode na razmišljanje, ali ovaj projekat je bio oslobođen ega. Jasno je da je u njemu postojao moj lični pogled, ali nisam mu pristupila sa unapred zacrtanom idejom o tome kako film mora da izgleda ili kako stvari moraju da se odvijaju. Trebalo je da se sve dogodi onako kako se dogodi.

Želeli smo da prikažemo izuzetan posao koji se tamo obavlja, da podstaknemo razmišljanje o čovečnosti i o onome što se tamo događa, i da sve to prikažemo sa dostojanstvom.

Možda to nisam dovoljno jasno objasnila u nekim prethodnim odgovorima, ali uvek smo želeli da prikažemo dostojanstvo i radost, uprkos uslovima u kojima su mnogi ljudi živeli. To je bio jedan od najlepših aspekata filma: govoriti o dostojanstvu ljudi, ne iz perspektive oskudice, već iz perspektive obilja, uprkos okolnostima. To je bila jedna od naših glavnih ideja od samog početka.

Volela bih da ljudi izađu iz bioskopa razmišljajući o onome što su videli, ali i sa osećajem radosti. Da shvate da, koliko god da veštačka inteligencija postoji, bez interneta ona prestaje da funkcioniše. Na kraju, međuljudska interakcija, uzajamna pomoć i život u zajednici, kako među nama tako i sa drugim vrstama, omogućavaju nam da ostanemo ljudi i da nastavimo da postojimo.

Uprkos svim ekranima i svemu što nas okružuje, film pokazuje da se ovaj posao obavlja ruku pod ruku, čovek sa čovekom, licem u lice. I to mora da nastavi da postoji, naročito u zdravstvu, obrazovanju i osnaživanju žena.

Ovaj film ne bi bilo moguće snimiti ni uz pomoć veštačke inteligencije. Morala sam da budem tamo sa svojim timom i da govorim iz duše, a to je nešto što veštačka inteligencija nikada neće imati.

Zato želim da nastavim da stvaram projekte koji imaju dušu. Volela bih da ljudi shvate da se izvan njihovog neposrednog okruženja događa mnogo više nego što misle i da odu iz bioskopa razmišljajući o čovečnosti i o dostojanstvu koje postoji čak i u uslovima oskudice.

Volela bih i da iz sale izađu sa mnogo boja, radosti i pejzaža u sebi, sa boljim razumevanjem mesta na kojem smo snimali. I, iznad svega, sa mnogo ljubavi u srcu. To je ideja.

(Telegraf.rs)