Završnica Dana katalonskog filma u Kinoteci: Albert Naudin o filmu „Kanigo 1883“ i Pirinejima koji imaju dušu

Peti festival otvorio je ambasador Španije u Srbiji, Ander Ruiz de Gopegui Aramburu. Poslednjeg dana publiku očekuju tri projekcije u Jugoslovenskoj Kinoteci.

Beograd, 26. oktobar 2026. — Peti Dani katalonskog filma u Beogradu danas stižu do završnice, nakon posebno svečanog otvaranja i odličnog prijema publike. Prvo veče obeležila je projekcija filma Balseros (2002), dokumentarca Carlesa Boscha i Josepa M. Domènecha, nominovanog za Oskara. Svečano otvaranje uveličao je ambasador Španije u Srbiji, Ander Ruiz de Gopegui Aramburu.

Preporučujemo

Festival se od 24. do 26. oktobra održava u Jugoslovenskoj Kinoteci i donosi izbor katalonskih filmova koji spajaju istorijsko pamćenje, poeziju, društveni angažman i snažne ljudske priče.

Tri projekcije za završni dan festivala

Program danas, u ponedeljak 26. oktobra, počinje u 19 časova filmom Kanigo 1883. (2023) reditelja Alberta Naudina. Film prati putovanje pesnika Jacinta Verdaguera kroz Pirineje u leto 1883. godine.

Nakon toga sledi dokumentarni kratki film Girls Move Mountains rediteljke Anne Huix, priča o odlučnosti Karishme, mlade žene sa severa Pakistana koja se bori da devojčice iz njene zajednice dobiju priliku da igraju fudbal i ostvare svoje potencijale. Ova specijalna projekcija organizuje se u saradnji sa Međunarodnim festivalom fotoreporterstva Asturije (EIFA).

Peto izdanje Dana katalonskog filma biće zvanično zatvoreno u 21 čas projekcijom filma La Monjos (1996) rediteljke Mireie Ros, filmskim portretom smeštenim u Barselonu s početka 20. veka.

Sve projekcije održavaju se u Jugoslovenskoj Kinoteci, Uzun Mirkova 1, u Beogradu.

INTERVJU: ALBERT NAUDÍN, REDITELJ FILMA KANIGO 1883.

U susret petom izdanju Dana katalonskog filma u Beogradu, donosimo vam intervju sa Albertom Naudínom, rediteljem filma Canigó 1883 (2023), koji nas vodi na putovanje kroz Pirineje tragovima velikog katalonskog pesnika Jacinta Verdaguera.

Film Canigó 1883 biće prikazan u ponedeljak, 26. oktobra, u 19 časova, u Jugoslovenskoj kinoteci. Reditelj Albert Naudín pridružiće nam se putem interneta i predstaviti film.

Vidimo se u bioskopu!

Kako je nastao film Kanigo 1883. i šta te je navelo da se zainteresuješ za putovanje koje je Žacint Verdager preduzeo kroz Pirineje u leto 1883. godine?

Otkrio sam avanturističku, istraživačku i planinarsku stranu Žacinta Verdagera čitajući knjigu Maleïda Bernata Gasulja, u kojoj se opisuje kako je pesnik sebi postavio cilj da se pešice popne na najviši vrh Pirineja, na dugom putovanju koje je započeo u La Seu d’Urgelju. Bila je to izuzetna avantura koju bismo mogli da smatramo jednim od prvih velikih prelazaka centralnih Pirineja koje je preduzeo neki Katalonac.

To otkriće probudilo je u meni želju da krenem Verdagerovim stopama i dublje istražim njegova putovanja po Pirinejima, naročito ona iz leta 1882. i 1883. godine, koja su polazište za film Kanigo 1883.

Verdager nije bio samo pesnik koji je napisao Kanigo: bio je i putnik koji je posmatrao, obilazio i intenzivno doživljavao krajolik. Šta si tokom istraživanja otkrio o Verdageru kao putniku, a da te je posebno iznenadilo?

Posebno me je iznenadila njegova sposobnost da lako otkriva nova mesta, prikuplja legende i zanima se za priče i anegdote vezane za svaki kraj kroz koji je prolazio. Imao je izuzetnu radoznalost i posebnu osetljivost za sve što ga je okruživalo.

Već četrdeset godina provodim leta u Paljarsu i prilično dobro poznajem taj kraj, ali sam imao osećaj da ga ponovo otkrivam zahvaljujući Verdagerovom pogledu. Pomogao mi je da drugačijim očima sagledam predеtе i mesta za koja sam mislio da ih veoma dobro poznajem.

Preneti Verdagera na filmsko platno predstavlja poseban izazov: njegovu poeziju, muzikalnost, slike i mitski svet treba pretvoriti u filmske slike. Kako si pristupio tom dijalogu između poezije Kanigo i filmskog jezika?

Kroz pejzaž. Pirinejski pejzaž je velika pozornica ovog filma, prostor koji govori sam za sebe, postaje jedan od glavnih likova i na neki način predstavlja još jednog glumca. Može biti blag, lep i romantičan, ali istovremeno i zastrašujuć, divlji i dramatičan.

Verdager nas svojim rečima vodi na putovanje kroz ovaj kraj, a mi pokušavamo da te reči pretvorimo u slike. U suštini, potrebno je samo da razumemo šta govori i da naučimo da gledamo ono što nam se nalazi pred očima. Pejzaž već ima sopstvenu pripovedačku snagu.

U filmu se prepliću stvarni predeli kojima je Verdager putovao, istorija, religija, legende i fantastični svet njegove poeme. Kako si istraživao granicu između stvarnog Kaniga i Kaniga kojeg je Verdager zamislio?

Kanigo kakav je Verdaguer zamislio uvek ima korene u stvarnim događajima, istoriji, narodnim legendama i stvarnim fizičkim predelima. Kada otkriješ ta mesta i priče koje ih okružuju, sve se stapa u neku vrstu paralelne stvarnosti u kojoj je teško razaznati gde se završava stvarnost, a gde počinje fantazija.

Na primer, kada prvi put ugledaš stenu poznatu kao Argenteria, u klisuri Coljegats, gotovo je nemoguće da te mašta ne odvede do pećine u kojoj obitavaju gože, mitske vile iz katalonskog folklora. Tada shvataš koliko su Verdaguerova mašta i pejzaž neraskidivo povezani.

Prošlo je više od 140 godina od tog putovanja, a i pejzaž se promenio. Kada danas obilaziš ista mesta, kakve si razlike uočio između Pirineja koje je Verdager video i onih koje mi danas poznajemo? I šta misliš, šta nam njegov pogled danas može reći o našem odnosu prema prostoru u kojem živimo?

Pejzaž se promenio, da, a promenilo se i društvo koje tu živi, ali suština Pirineja je i dalje prisutna. Osim toga, planinski predeli naseljeni su samo na malom delu svoje površine, što je omogućilo da mnogi pejzaži na većim nadmorskim visinama, daleko od civilizacije, ostanu prilično slični onima koje je Verdager poznavao.

Ipak, postoji jedna posebno dramatična promena: klimatske promene. U Verdagerovo vreme, visoki planinski predeli imali su velike površine pod trajnim snegom i značajne glečere, poput glečera Maladeta. Danas je veliki deo tog prirodnog nasleđa nestao ili je na putu da nestane.

Posledice su ovde neosporne, ne samo po pejzaž već i po životinjski i biljni svet kojem se Verdager toliko divio. Mislim da bi njegov pogled trebalo da nam pomogne da postanemo svesni vrednosti ovog područja i potrebe da ga sačuvamo.

Verdager je svoje putovanje kroz planine pretvorio u poeziju, a ti si mu se vratio s kamerom. Šta je to putovanje tebi lično donelo nakon snimanja filma i šta bi želeo da gledaoci otkriju prateći te na tom putu?

Voleo bih da gledaoci otkriju pejzaž, planine i kulturu Pirineja ne kao običan suvenir ili razonodu tokom odmora, već kao prostor koji govori, ima dušu i koji se oseća.

To je mesto koje, zahvaljujući ljubavi koju mnogi od nas osećaju prema njemu, među kojima je bio i sam Verdager, dobija gotovo svetu dimenziju. Prostor koji zaslužuje dublji pogled, ispunjen poštovanjem i divljenjem, izvan njegove pejzažne ili turističke vrednosti.

Za mene su Pirineji i mesto poštovanja i obožavanja, u najširem smislu te reči. Prirodno i kulturno nasleđe koje smo primili od prethodnih generacija i koje imamo odgovornost da sačuvamo za sve one koje dolaze posle nas.

(Telegraf.rs)