"Nisam pisao iz udobne salonske fotelje, već iz surove realnosti": Meti Kamberi o novoj seriji „Grad bola“

Kao što smo već pisali, snima se nova serija "Grad bola", koja se radi po motivima romana Metija Kamberija.

Glumačku postavu čine Kristijan Selimi, Miodrag Jovanović, Ljubomir Bandović, Milica Janevski, Velija Alija, Ivana Velinović, Rista Milutinović, Agim Šingoli, Natalija Stepanović, Mila Protić, Alen Šabija Rajm, Denis Murić, Toni Mihajlovski, Slaviša Čurović, Branko Janković, Jana Bjelica, Filip Hajduković, Jovana Belović i mnogi drugi.

Preporučujemo

U razgovoru sa novinarima, Meti otkriva detalje i o seriji.

Posle velikog uspeha romana, stigao si i do serije. Kakvi su tvoji utisci? Kako je tekao rad na seriji i scenariju, jesi li ti radio na njemu i kako je zapravo izgledao čitav taj proces?

Meti Kamberi: Proces je bio dug - na scenariju se radilo četiri godine. Nakon što sam 2020. objavio roman, već 2021. godine počeo sam da pišem scenario. Rad je trajao dosta dugo jer je tema kompleksna, a trebalo je detaljno razraditi sve likove. Pored sopstvenog životnog iskustva u domu, čitao sam raznolike socijalne anamneze, prikupljao građu i podatke, pa tek onda ušao u pisanje. Nakon četiri godine, scenario je bio završen i dovoljno kvalitetan da se ponudi produkciji i reditelju. Tada sam stupio u kontakt sa Lukom, s kojim sam se poznavao odranije. On je tekst pročitao za dve noći, bio je oduševljen, pa smo zajedno ušli u razradu kako bi se scenario preveo na jezik slike, što je njemu kao reditelju izuzetno važno. Potom smo krenuli u realizaciju. Predložio sam producentsku kuću „Režim“, otišli smo kod Miloša Avramovića koji je prihvatio scenario, uspostavili smo saradnju i evo nas danas ovde - snimamo.

Ko su glavni junaci i oko čega se vrti glavna priča serije?

Meti Kamberi: Glavni junak je Amir Aga. Kroz njegovu vizuru pratimo i ostale likove, koji su izuzetno upečatljivi i psihološki složeni. Ovo je priča o domu i o deci koja žive na margini društva. Priča je, po mom mišljenju, izuzetno snažna, a slične komentare dobijam i od drugih. Upravo zato što se dugo radilo na scenariju, verujem da će ovo biti kvalitetno ispričana priča. Ekipa je odlična, svi su uigrani, a posebno je lepo što na seriji radi mnogo mladih ljudi. Produkcija je na vrhunskom nivou i sve nam je omogućila. Veoma sam ponosan na ovaj projekat i drago mi je što „Grad bola“ više nije samo moja lična priča, već priča svih nas koji na njoj radimo, kao i priča budućih gledalaca.

Da li se vaša priča odvijala baš u ovom domu?

Meti Kamberi: Ne, ovo je popravni dom „Vasa Stajić“. Ja nisam boravio ovde, već u Nišu, u Domu „Duško Radović“.

Kakve su vaše emocije sada dok se sve ovo snima?

Meti Kamberi: S obzirom na to da sam već dugo u ovom procesu stvaranja, prošla me je ona početna euforija. Više se trudim da budem od pomoći reditelju kroz sugestije. Emocije su, naravno, pomešane, ali još uvek nemam vremena da sednem i saberem sve utiske jer je rad veoma zahtevan- imali smo teške scene u mahali, a i ovde u domu ima mnogo posla. Ipak, bio sam spreman za ovaj korak, priželjkivao sam ga i to se konačno ostvarilo. Ovo nije palo s neba; dugo se radilo i bio sam potpuno spreman za ovaj trenutak.

Koliko je bilo teško stvarati sve ovo i ponovo proživljavati ono kroz šta si prošao?

Meti Kamberi: Serija je zapravo rađena po motivima romana, a ne dosledno po knjizi, jer su književnost i televizija različiti mediji koji zahtevaju drugačiji pristup. Ipak, kao scenarista proživljavaš čitav spektar emocija. Ako su dijalozi dobri, a scene autentične, prirodno je da te emocije kanališeš i da u dubini bića ponovo proživiš svaku od tih situacija. Sve mora da deluje prirodno, a to zahteva da se uđe veoma duboko u temu. S obzirom na to da sam zaista duboko zagrebao, bilo je teško, ali ja volim ovaj posao, pa mi samim tim taj napor nije predstavljao prepreku.

Pošto si duboko zagrebao u ovu temu kroz lično iskustvo, koju poruku želiš da pošalješ kroz seriju?

Meti Kamberi: Poruka ima mnogo. Verujem da će ova serija snažno uticati na mnoge mlade ljude. Želeo bih da štićenici domova, deca sa margine društva i ona koja nemaju čvrsto porodično uporište, pogledaju ovo i shvate da više nisu nevidljivi - jer smo stavili fokus upravo na njih i potrudili se da ova tema postane vidljiva u javnosti. U saradnji sa direktorkom uspeli smo da doniramo i automobil ovoj ustanovi, jer znamo koliko pažnja znači toj deci i koliko može da im olakša svakodnevicu, kako ovde, tako i u svakoj drugoj ustanovi. Veoma mi je drago što ovde nismo samo da bismo snimali, već razgovaramo sa štićenicima, a neki od njih se pojavljuju i kao statisti. Upravo to doprinosi autentičnosti priče na kojoj smo predano radili. Verujem da će krajnji rezultat biti odličan.

Danas živiš sasvim drugačijim životom, ali kako je izgledalo vreme dok si pisao scenario?

Meti Kamberi: Bilo je izuzetno haotično. Bilo je dana kada sam hteo da odustanem, kada je scenario stajao u fioci dok sam se bavio drugim stvarima, ali uvek sam mu se vraćao jer sam istinski verovao u tu priču. Kada imaš unutrašnju potrebu za nečim, nalik potrebi za disanjem, onda ti nije teško da istraješ. Ipak, emocije su bile podeljene jer je tema zahtevala velika odricanja. Nisam pisao iz udobne salonske fotelje - ovakva priča se ne stvara iz komfora, već iz surove realnosti. Nakon pisanja ponovo sam proveo neko vreme u mahali sa Romima, kako bih izbliza osetio kako taj život funkcioniše i obezbedio potpunu autentičnost. Zaista nisam štedeo sebe. Isto važi i za Luku, koji režira seriju; uložili smo ogroman trud i zato čvrsto verujem u ovu priču.

Kakve emocije danas proživljavaš kada se setiš vremena provedenog u domu?

Meti Kamberi: Za mene su to najlepše emocije. Najlepši deo života proveo sam u domu. Tamo sam imao prijatelje i drugare, upoznao mnogo ljudi i odatle nosim divne uspomene. Naravno, ima i onih manje lepih, kao i u svakoj porodici gde se prepliću i tuga i radost. S obzirom na to da je dom bio moja porodica, doživeo sam i lepe i teške trenutke. Ipak, taj dom me je probudio i osvestio - ne samo mene, već i mnoge druge - i iz njega nosim zaista lepa sećanja.

Da li je nekada u tebi bilo besa, tuge, bola? Kažeš da nosiš lepe uspomene, ali verujem da je pored druženja bilo teško nositi se sa saznanjem da si možda ostavljen.

Meti Kamberi: Nisam sebe doživljavao kao nekog ko je ostavljen. Razmišljao sam: „U redu, ovde sam, šta je tu je.“ Što se tiče besa, svaki čovek ga nosi u sebi. Bes je prirodno osećanje - ako si živ, nisi predmet, jer samo predmeti nemaju emocije i ne reaguju. Kao ljudsko biće, prolazio sam kroz najrazličitija stanja i u domu i van njega. I da nisam odrastao u domu, verovatno bih osećao isto: bio bih i besan i tužan, kao i svi drugi ljudi. To što sam bio u domu ne znači da proživljavam nešto strano drugima; to su univerzalne ljudske emocije koje svako od nas nosi.

Da li si u domu izgradio sebe kao ličnost?

Meti Kamberi: Tamo sam sazrevao, ali sebe gradim svakog dana. Još uvek sam mlad i smatram da sam se tek ispilio. Najgore je ostati isti, to nikako ne bih voleo. Važno mi je da se kroz život menjam, da radim na sebi i da sazrevam u ozbiljnog i ostvarenog čoveka.

(Telegraf.rs)