Životna priča Nikole Simića: Rečeno mu je da od njega nikad neće biti glumac, nagrađen na festivalu horora

Iako je za milionsku publiku širom bivše Jugoslavije ostao sinonim za glumačku bravuru, nezadrživ smeh i komediju, životni put barda teatra Nikole Simića obeležile su teške ratne uspomene, porodične tajne i neverovatni obrti sudbine.

Malo ko zna da je malo falilo da Simić umesto na pozorišnim daskama završi sa vajarskim dletom ili slikarskom četkicom u ruci, kao i da je čovek koji ga je usmerio ka glumi zapravo bio njegov brat Slavko Simić — i to potpuno nesvesno.

Preporučujemo

Na ramenima berberina kroz plamen 6. aprila

Sećanje na najranije detinjstvo Nikole Simića neraskidivo je vezano za početak Drugog svetskog rata na našim prostorima. Da nije bilo jednog požrtvovanog porodičnog prijatelja, pitanje je da li bi jugoslovenska kultura ikada imala priliku da upozna njegov talenat.

„Prošlo je 62 godine od početka Drugog svetskog rata. Na današnji dan, 1941. godine, u ovo vreme, ja sam sa svojom porodicom, sa mamom, tatom i tetkom, bio negde u Malom Mokrom Lugu. Neverovatno, vreme je bilo slično, čak je sutradan padao sneg... Znate, pitanje je da l' bih ja ovde i sedeo da nije bilo jednog čoveka, prijatelja naše kuće, Steve Mijokova, koji me je faktički spasao. On me je sa Topličinog venca do Prizrenske ulice... stavio na leđa i od Prizrenske ulice do Malog Mokrog Luga me nosio“, prisećao se Simić u emisiji "Bardovi teatra" na RTS-u.

„Od tebe nikad glumac biti neće“

Njegov deset godina stariji brat Slavko već je bio zakoračio u svet teatra kada je Nikola kao dečak napravio prve, prilično neslavne glumačke korake u jednoj školskoj predstavi koju je Slavko režirao:

„On je radio kao gimnazijalac predstave i sećam se da su bile u osnovnoj školi 'Car Dušan' na Zvezdari. Jednom prilikom trebao mu je neki dečak koji je neposlušan... I sad ima jedna scena gde ja treba kao da pobegnem pa između nogu. Međutim, ja sam to verovatno tako nevešto uradio da posle predstave, moj brat mi je prišao i rekao: 'Slušaj, od tebe nikad glumac biti neće!'“

Foto: RTS

Tajna novosadskog prijemnog ispita

Ponesen ljubavlju prema likovnoj umetnosti, Nikola je završio malu maturu i čvrsto odlučio da upiše Srednju umetničku školu u Novom Sadu, gradu u kome je Slavko tada živeo. Položio je prijemni ispit i vratio se u Beograd čekajući vesti.

„Brat mi javlja, kaže: 'Nikola, burazeru, tebe nisu primili'. Naravno, meni je bilo žao, ali eto, nastavio sam gimnaziju. I pre jedno dve godine kaže meni brat: 'Jao, burazeru, da ti kažem... Sretnem jednu žensku osobu i ona mi se predstavi ko je. Kaže: Ja sam sa vašim bratom zajedno polagala onda u onoj likovnoj školi. Kako vam je brat, mnogo mi je žao što nije nastavio sa likovnom školom'... Ja sam ga pogledao i shvatio u stvari da sam ja bio primljen! Ali njemu nije odgovaralo da ja budem sa njim, jer on je bio samac. Znači, to je jedna obaveza više - morao bi da stanujem kod njega, morao bi da brine da me hrani... Njemu je bilo najlakše da kaže da me nisu primili. I tako mi je, u stvari, preokrenuo život. Ja sam faktički bio predodređen da budem glumac.“

Najveća uloga odigrana u noći porodične tragedije

Pozorišni uspesi su se nizali - od rekorda predstave „Buba u uhu“, koja se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bez prekida igrala decenijama, pa sve do čuvenih uloga u Nušićevim komadima. Ipak, najteži trenutak na sceni doživeo je 1977. godine, igrajući lik sluge Pometa u Držićevom „Dundu Maroju“ na Dubrovačkim letnjim igrama.

Tog dana, neposredno pred izlazak pred prepuno gledalište, primio je stravičnu vest:

„Za tu predstavu je vezan jedan nemio događaj, to se desilo meni baš u Dubrovniku. Meni su javili da mi je otac umro... Niko nije znao. A igrate komediju... Da. Ja mislim da je to najbolji Pomet što sam ja odigrao. Mislim da sam igrao za svoga oca.“

Printskrin: RTS

„Nisam ja komičar, mene su tamo gurnuli“

Iako ga publika pamti po maestralnim komičnim bravurama - od legendarnog Dimitrija Mite Pantića u „Tesnoj koži“ do inspektora u filmu „Davitelj protiv davitelja“ (za koji je u Madridu nagrađen priznanjem za najboljeg glumca na festivalu horora) - Simić je uvek naglašavao da se suština glume ne deli po žanrovima:

„Mene su gurnuli tamo... omašio sam, pa sam ušao u taj kolosek komedije. Inače, ja nisam primljen na Akademiju sa komedijom, primljen sam sa dramskom ulogom. Važno je da vi igrate karakter. Znate, karakter! A ne da sad ja, Nikola Simić, igram toga. Ne, ja igram karakter.“

Zaključujući priču o glumačkom pozivu koji nikada nije doživljavao kao rutinu, Nikola Simić je izgovorio misao koja sažima čitav njegov vek proveden pred reflektorima:

„Ja mislim da glumac nikad ne sazreva. Svaka nova uloga unosi jednu draž, svoju lepotu... Mislim da nisam ni polovinu dao onoga što sam mogao da dam. Da nisam dovoljno izrabljen, da nisam istrošen - a možda je i to dobro.“

(Telegraf.rs/izvor: RTS, Emisija "Bardovi teatra")