• 0

Ono kad je Domanovićev „San jednog ministra“ jednako aktuelan kao i 1902. kada je napisan

„I sami ministri su, bože mi prosti, kažu, ljudi, kao i svi drugi. I oni moraju jesti, piti, spavati, kao i mi smrtni, samo im, kako vele, ide teže od ruke da misle, ali ta se prostačka, niska sposobnost i ne traži za tako visoke položaje“. Tim rečima naš slavni satiričar započinje ovu svoju legendarnu pripovetku

  • 0
Radoje Domanovic

Radoje Domanović. Foto: Wikipedia/Klikeri

Morao je Milić Domanović da se doseli u Srbiju iz Hercegovine, iz sela Domanovići na obalama Neretve; morao je da se zaposli kao sluga i nadničar kod Simeona Cukića, srodnika ustaničkog vojvode Pavla Cukića; morao je marljivo da radi a svaki dinar pametno da ulaže da bi kupio sopstvenu zemlju; morao je oba sina, Aleksu i Miloša, da pošalje na bogosloviju; morao je Aleksu da zapopi a Miloša da da u učitelje; morao je da gleda kako mu se preduzimljivi Miloš bogati unosnim poslovima; morao je da ga oženi Persidom Cukić, kćerkom istog onog Simeona kod kojeg je nekada radio kao sluga i nadničar. Morao je sve to Milić Domanović da uradi da bi na svet došao njegov znameniti unuk Radoje.

Radoje Domanović, naš legendarni satiričar, rođen je 16. februara 1873. godine, a umro je od tuberkuloze već 17. avgusta 1908. Mlad, imao je samo 35 godina. Ali za tih 35 godina dao je srpskoj književnosti toliku dozu humora i genijalnosti, toliko je moćno zadirao u našu dušu i secirao naš mentalitet, ismevao ga kako bi nas učinio boljim, kako bi Srbe naterao da se zapitaju — da mi danas možemo samo da mu budemo zahvalni do groba, i da ga nikada, nikada ne zaboravimo.

Nažalost, njegove pripovetke kao što je „San jednog ministra“ unose u nas nespokoj jer, napisana je ona 1902. a aktuelna i 2019. godine. Da li je moguće da se toliko sporo stvari menjaju, ili da se, pak, uopšte i ne menjaju?! Da li je moguće da baš vekovima tapkamo u mestu?

Stari Beograd

Studentski trg kojim dominira Kapetan-Mišino zdanje, oko 1890. godine. Foto: Wikimedia Commons/Nikola Smolenski

Kaže Domanović u pripovetki ovako:

„I sami ministri su, bože mi prosti, kažu, ljudi, kao i svi drugi. I oni moraju jesti, piti, spavati, kao i mi smrtni, samo im, kako vele, ide teže od ruke da misle, ali ta se prostačka, niska sposobnost i ne traži za tako visoke položaje.

*

Gospodin ministar N. (šta se koga tiče ime!) sedeo je u svojoj kancelariji zavaljen u mekoj naslonjači i, kako je zemlja bila u nevolji, to je mogao mirno i spokojno da razmišlja da li da večera kečige pečene na žaru, ili pržene. Kako se već smrkavalo, to se posle dugog razmišljanja odluči za prvo, i diže se da malo prođe po čistom vazduhu, koliko tek radi boljeg apetita. I šta bi? Bar se ne može reći (a ima zlih jezika koji hoće svašta da govore) da u zemlji ništa ne valja, ne valja prosveta, ne valja privreda, bedno finansijsko stanje, ne valjaju ekonomske prilike, ne valja… Može se ređati do mile volje šta sve ne valja, ali se kod ministarskih apetita mora stati, on je ispravan.

Elem, gospodin ministar N. prošetao je, pio piva, večerao pečene kečige i zalio crnim, dobrim vinom, a kad je tako lepo i savesno ispunio dužnost prema svojoj otadžbini, legao je u postelju blažen, zadovoljan, i zaspao sa srećnim osmehom na ustima, kao čovek koga nikakva briga i misao ne uznemirava.

*

Ali san, i ne znajući, možda, da je gospodin N. ministar, usudi se da uznemiri njegovo gospodstvo, i prenese ga u daleku prošlost njegove mladosti.

Stari Beograd

Stara zgrada Srpske narodne skupstine kod danasnjeg bioskopa Odeon na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša 1908. godine. Foto: Arhiva/staribeograd.com

Sanja.

Zimnja noć. Vetar napolju fijuče, a on kao u onoj istoj malenoj, vlažnoj sobi gde je kao đak stanovao. Sedi za svojim đačkim stočićem. Ponoć prevalila. Naslonio se glavom na desnu ruku, a u levoj mu knjiga, koju je do maločas čitao. Pred njim mala lampa, u kojoj je već dogoreo gas, te čkilji, pršti i dimi slabi plamičak, koji se gotovo jedva i vidi kroz pocrnelo staklo. U sobi hladno, te je ogrnut svojim poabanim zimskim kaputom. Sedi tako nepomično, pogled mu uprt u jednu tačku, a misao ga nosi u daleku budućnost.

Razmišljao je o svome radu u budućnosti. Bio je rešen da sav svoj vek posveti plemenitom, teškom radu i delima, da se bori za pravdu i slobodu, da žrtvuje sve, pa i život ako zatreba, za sreću i dobro svoje zemlje, za interese opšte. Pred sobom je gledao dug niz godina, koje će on ispuniti korisnim napornim radom, osećao je da će moći ostvariti svoje ideale, i da je u stanju da savlada sve prepone koje mu god stanu na put, na taj put vrline, sa koga nikad neće skrenuti.

I on se trudio da zamisli sebe u budućnosti, posle dugog niza godina. Srce mu jače zakuca i obuze ga neko prijatno, slatko osećanje kad pomisli na svoje uspehe i na dobra koja će zemlji i narodu svome učiniti.

Odjednom ču neko neobično, tajanstveno šuštanje. Trže se i pogleda, a pred njim se ukaza krilata ženska prilika, isto kao vila o kojoj se u pesmama peva, nadzemaljskih čari i lepote.

On se prepade i zatvori oči, ne smejući da gleda u tu čudnu priliku, ali ga ona pomilova krilom po obrazu, i on oseti rajsko blaženstvo, oslobodi se, i pogleda ponovo priliku, koja mu se učini tako poznata kao da se celog veka s njom družio.

Stari Beograd, Narodna skuština, Kraljevina Srbija

Seljaci 1906. godine teraju volove pored stare zgrade Srpske narodne skupštine kod današnjeg bioskopa „Odeon“ na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša. Foto: Wikimedia Commons/fortepan.hu

— Ko si ti? — upita.

— Ne moraš to znati. Došla sam da ti pokažem budućnost. Pođi sa mnom!

I on kao pođe.

Išli su dugo ćuteći dok ne dođoše na jednu dugu, prostranu poljanu.

— Vidiš li šta? — upita ga.

— Ništa!

Ona ga dotače krilima po čelu i prevuče preko očiju, i, odjednom, on vide malo dalje, tamo na poljani, puno ljudi, ali ne stoje svi jednako, nego neki na samoj zemlji, neki malo više od njih, kao na kakvim lestvicama, drugi od ovih malo više, treći od ovih, i, tako redom, do onih koji stoje najviše nad svima.

— Šta je ovo?

— To su razni položaji u društvu.

Gleda on one ljude, a tamo vreva, graja, vika, tuku se, guraju, ćuškaju, gušaju, propinju, sve se to otima da se što više digne.

Kad se osvrte i pogleda, a one prilike koja ga tu dovede nestalo.

On oseti silnu, neodoljivu želju da se i sam pomeša u tu gomilu ljudi.

Stari Beograd, Dvorski kompleks, Stari dvor, Novi dvor, Kompleks Gradskih dvorova

Kompleks Gradskih dvorova tridesetih godina XX veka. Između Starog i Novog dvora je potkovičasta zgrada Maršalata, srušena 1957. Foto: Wikipedia/Snake bgd

I pomeša se.

Radio je među onima što stoje najniže, radio je, žudeći da radom učini da stane više.

Radio je dugo, dugo, ali nikako da se podigne ni za jedan stepen.

Dok se pred njim ukaza opet ona prilika koja ga je tu i dovela.

— Šta želiš? — reče.

— Da se popnem i ja više.

— Možeš, ali se ne penje tim putem kojim si počeo.

— Šta mi smeta?

Ona se dotače krilom njegovih grudi, i on oseti neku prijatnu jezu, čisto mu nešto laknu, a kad pogleda, on se, odjednom, uzdigao.

— Želiš li više?

— Želim.

Ona se opet dotače njegovih grudi, i on se opet malo diže.

— Hoćeš još?

Njega već bejaše sad obuzela jedina, silna želja da se što dalje popne.

Zgrada Doma Narodne Skupštine

Zgrada Doma Narodne Skupštine. Foto: Telegraf

— Još, što više mogu! — reče.

Ona se opet dotače njegovih grudi, a zatim ga dohvati krilom po čelu, i on se uzdiže među one najviše.

On se oseti srećan, zadovoljan, i pogleda s blagodarnošću svoju usrećiteljku.

— Šta si mi učinila, te se ovako brzo uzdigoh? — upita je.

— Oduzimala sam ti karakter i poštenje, a najzad odvadila i od pameti. To ti je smetalo da se digneš na najveću visinu.

On se zgrozi, i uzdrhta.

— Sad hajdemo natrag, kad si sve to video — reče mu ona prilika, i odjednom se obretoše u onoj istoj sobici.

— Šta je sve to što si mi pokazala?

— Tvoja budućnost! — reče mu prilika, i iščeze.

Njemu klonu glava, a iz grudi se ote težak, bolan uzdah.

*

Gospodin ministar se tu prenu i probudi. Svejedno, kad je već tako! — pomisli, i zevnu ravnodušno.

(Telegraf.rs)

Komentari

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima