Zašto je Selindžer govorio da „nikada ne možeš potpuno odstraniti miris gorućeg mesa iz svog nosa“

Dž. D. Selindžer je autor „Lovca u žitu“, jednog od najboljih romana na engleskom jeziku u proteklih sto godina koji spada u red najuticajnih u svetskoj književnosti dvadesetog veka. Ono što je proživeo tokom Drugog svetskog rata manje je poznato, pre svega zbog njegove ozloglašene povučenosti iz sveta

Džerom D. Selindžer, Svetska književnost, Američka književnost

Portret Džeroma D. Selindžera za naslovnu stranu časopisa „Tajm“ od 15. septembra 1961. godine, inspirisana romanom „Lovac u žitu“. Foto: Wikimedia Commons/Time Inc., illustration by Robert Vickrey; the copyright was not renewed

Džerom Dejvid Selindžer (1919—2010) se rodio u Njujorku, u porodici jevrejskih doseljenika iz litvanskih krajeva Ruske imperije. Odrastao je na Menhetnu, a da piše počeo je još u srednjoj školi. Nekoliko priča objavio je početkom četrdesetih godina u književnom časopisu „Stori“ koji je osnovao i uređivao pisac Vit Barnet, Selindžerov profesor na „Kolumbiji“, a tokom i nakon rata izlazile su povremeno njegove priče i u drugim listovima. Ali proboj je doživeo tek 1948. kada je „Njujorker“ objavio jednu od njegovih najčuvenijih priča pod naslovom „Perfektan dan za banane-ribe“.

Tri godine nakon toga izlazi roman „Lovac u žitu“, a njegov autor postaje velika nacionalna zvezda, ubrzo i globalna, baš kao i Holden Kolfild, glavni protagonista ovog dela; do sada je prodato 65 miliona primeraka, na godišnjem nivou se i dan-danas proda oko 250.000, pa se ubraja među najznačajnije romane napisane na engleskom jeziku u proteklih stotinu godina.

Ali „Lovac u raži“, kako se takođe ponekad kod nas prevodi, doveo je Selindžera u vrlo neprijatnu situaciju. Sva ta pažnja kojom je iznenada bio obasut nije mu naročito prijala, i on se povukao u sebe, pa sa porodicom na izolovano seosko imanje kod Korniša u Nju Hempširu. Vremenom se otuđio čak i od njih.

Romane više nije pisao, ali je u narednih desetak godina povremeno izdavao kratke priče i novele. Zbirka „Devet priča“ izašla je 1953; u „Njujorkeru“ je 1955. izašla kratka priča „Freni“, a dve godine docnije novela „Zui“ (kao deo iste celine izdate su 1961. zajedno u knjizi „Freni i Zui“); 1955. je ponovo u „Njujorkeru“ izašla njegova novela „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“, a 1959. novela „Simor: Uvod“ (i njih dve su 1963. izašle u knjižnom formatu).

VIDEO: Trejler za film „Pobunjenik u žitu“ iz 2017. godine sa Nikolasom Houltom, Kevinom Spejsijem i Zoi Dojč u glavnim ulogama

Dana 19. juna godine 1965. izašla je u „Njujorkeru“ njegova novela pod naslovom „Hapvort 16, 1924“, koja je zauzela praktično čitavo izdanje ovog lista. Kritika je osula paljbu i vrlo negativno ocenila ovo delo. Veruje da je to bio glavni razlog zbog čega do kraja života više nije ništa objavljivao, mada je nastavio da piše (javnost je za to saznala krajem osamdesetih nakon što je tužio jednog britanskog autora koji je hteo da izda njegovu biografiju napisanu dobrim delom pomoću privatnih pisama drugim piscima i prijateljima; sud je presudio u njegovu korist i knjiga nije izašla).

Pretpostavka je, da je ovakva neuobičajeno ekstremna osetljivost na kritiku (kao uostalom i osamljivanje) bila u dubokoj vezi sa traumom koju je doživeo tokom Drugog svetskog rata.

Da krenemo od početka. Krajem 1941. i početkom 1942. Selindžer se zabavljao sa Unom O’Nil, kćerkom Judžina O’Nila, američkog dramskog pisca i dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1936. godine. Takođe u to vreme, oktobra 1941, Njujorker“ je posle sedam odbijenih rukopisa napokon prihvatio jednu njegovu priču, „Da li udaraš svojom glavom o zid?“, u kojoj se po prvi put javlja gorepomenuti lik Holden Kolfild, ta najveća ikona tinejdžerskog bunta. Ali početkom decembra Japanci vrše napad na Perl Harbor, Amerika ulazi u Drugi svetski rat, i uredništvo ovog legendarnog lista, na veliko očajanje pisca, odlučuje da je priča postala „neobjavljiva“ (pod naslovom „Manja pobuna kod Medisona“ biće objavljena tek 1946).

Nekoliko meseci kasnije, proleća 1942, Selindžer biva regrutovan u vojsku i poslat na obuku, tokom koje se njegova kratka ali turbulentna veza sa divljom i zanosnom Unom završava. Završava, na najpotresniji način za srce jednog zaljubljenog i zaluđenog mladića. Una, koja je otišla u Kaliforniju krajem leta, upoznaje 36 godina starijeg Čarlija Čaplina, sa kojim juna 1943, mesec dana nakon što je napunila 18 godina, stupa u brak (rodiće mu osmoro dece). Skrhani Selindžer za to saznaje preko radija.

Ernest Hemingvej i Meri

Ernest Hemingvej sa svojom četvrtom i poslednjom suprugom Meri, na safariju 1953—54. Foto: Wikipedia/John F. Kennedy Presidential Library and Museum, Boston.

Kao vojnik 12. pešadijskog puka 4. pešadijske divizije pri 7. korpusu američke vojske učestvuje u Iskrcavanju u Normandiji 6. juna 1944. godine, na plaži šifrovanog naziva „Juta“. Tu nije prestalo njegovo ratovanje, naravno, borio se sve vreme, a posebno treba pomenuti dva boja kojih je bio učesnik: Bitke u Hurtgenskoj šumi iz koje je defanzivni Vermaht izašao kao pobednik, i koja mu je omogućila vođenje Ardenske kontraofanzive (poznate i kao Bitka za izbočinu, poslednje velike nemačke ofanzive na Zapadnom frontu kojoj je njihova Grupa armija „B“ dala šifrovani naziv Operacija „Straža na Rajni“, po istoimenoj rodoljubivoj pesmi) iz koje su Saveznici izašli kao pobednici.

Tokom redovnog kratkog odsustva, verovatno septembra ili oktobra 1944, Selindžer je u Parizu upoznao Ernesta Hemingveja koji je kao ratni dopisnik došao u francusku prestonicu, i koji je bio oduševljen njegovim spisateljskim darom („Jesus, he has a helluva talent“, rekao je, što se prevodi kao: „Isuse, ima đavolski talenat“); dva čoveka su započela višegodišnje dopisivanje, a Selindžer je o susretu sa slavnim piscem kasnije govorio kao o jednom od retkih pozitivnih sećanja koje nosi iz vremena rata.

(Nasuprot napadno muževnoj ličnosti kakvom se Hemingvej predstavljao u javnosti, Selindžer je, po sopstvenim rečima, sreo „mekanog“ čoveka. Ovakav opis je vrlo interesantan pošto rasprave o seksualnosti književno-gorostasnog E. H. uopšte nisu nova stvar. Angloamerička dama iz visokog društva, lejdi Emerald Kunard, bila je šokirana nakon upoznavanja sa njim jer nije očekivala „androginog“ muškarca, „upečatljivo uštrojenog“, dok je spisateljica Zelda Ficdžerald, supruga Skota Ficdžeralda, autora „Velikog Getsbija“, mužu jednom prilikom za njega rekla da je ovaj puki „homić sa dlakama na prsima“.

Književni kritičar Maks Istman napisao je još 1933. godine u svojoj kolumni „Bik tokom popodneva“ sledeće: „Izađi iza te lažne dlake na grudima, Erneste. Svi te znamo“, jasno aludirajući na piščevu tobožnju homoseksualnost. Hemingvej je reagovao očekivano, tvrdeći da je Istmana išamarao knjigom i predloživši da „donira 1.000 dolara bilo kojoj dobrotvornoj ustanovi koju g. Istman navede — ili čak g. Istmanu lično — za zadovoljstvo društva g. Istmana u zaključanoj sobi, uz odricanje od svih zakonskih prava“. Naravno, Hemingvej je hteo da kaže da bi ga isprebijao na mrtvo ime, ali budući da je u to vreme i sama homoseksualnost bila ilegalna, ti redovi mogu da se čitaju i drugačije.

Mauthausen, Mauthauzen, logora i zatvorenici,

Prizor iz Koncentracionog logora „Mauthauzen-Gusen“ nakon oslobođenja od strane Amerikanaca. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

Ali naposletku je Hemingvej za sve to sam kriv: kada se njegovo ponašanje sagleda iz drugačijeg ugla, zbilja deluje da se jednostavno previše trudio, da je previše agresivno isticao svoju muževnost, preagresivno za nekoga ko je potpuno siguran u sebe i svoju seksualnost.)

Selindžer je početkom 1945. prekomandovan u kontraobaveštajnu jedinicu, pošto je zbog tečnog poznavanja nemačkog i francuskog bio potreban za ispitivanje ratnih zarobljenika. U tom svojstvu je aprila meseca zakoračio kroz ogradu Koncentracionog logora „Kaufering IV“, jednog od jedanaest podlogora u okviru istoimenog sistema podređenog „Dahauu“. Zbog savezničkog nastupanja, esesovci su prethodno sve logoraše (mahom Jevreje) sklonili dalje od fronta, primoravši ih na marševe smrti, sem onih koji su bili isuviše slabi ili bolesni za takav napor. Njih su prebijali nasmrt ili likvidirali vatrenim oružjem tamo gde bi ih zatekli, i to u svim podlogorima osim u „Kauferingu IV“. U „Kauferingu IV“ esesovci su zapalili barake u kojima su nemoćni i nepokretni logoraši ležali, žive ih tako spalivši.

Tu dolazimo do „anegdote“ koja je tema ove priče, ako se ona tako uopšte može nazvati („trauma“ bi bila verovatno adekvatnija reč). Svojoj kćerki Margaret je kasnije govorio: „Nikada ne možeš potpuno odstraniti miris gorućeg mesa iz svog nosa, bez obzira koliko dugo živeo“. Toliko je ovo bilo potresno za njegovu dušu, da je nakon nemačke kapitulacije nekoliko nedelja proveo hospitalizovan u duševnoj bolnici (zvanično zbog ratne neuroze, ali je očigledno u pitanju bio zbir različitih faktora, sa ovim događajem kao okidačem).

Valjda zbog onoga što je tom prilikom video, prijavio se po izlasku iz bolnice na šestomesečnu dužnost vršenja denacifikacije pri Kontraobaveštajnom korpusu. Oženio je Nemicu Silviju Velter i čak je doveo kući (njegova jevrejska porodica je time bila šokirana), ali se brak raspao posle osam meseci i ona se vratila nazad. Nikada više nisu bili u kontaktu; 1972. primio je pismo od nje, ali ga je pred Margaret pocepao bez čitanja.

(P. L.)

Tagovi: Američka književnost, Amerika, Dan D, Drugi svetski rat, Džerom Dejvid Selindžer, Ernest Hemingvej, Holokaust, Kratke anegdote iz života velikih pisaca, Lovac u žitu, Njujorker, SAD, Svetska književnost

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (3)
Poređaj komentare:
  • L
    Lord

    Nije mi jasno ko je to proglasio ovaj roman najboljim u poslednjih sto godina. Dobar je roman, ali ima i boljih, puno...

Nevreme ugrozilo noseće stubove knjižare "Geca Kon": Poplavljeno kulturno dobro u srcu Kneza (FOTO)

Hese bio usamljen posle ženidbe pa iznedrio „Stepskog vuka“: Kako su nastajali veliki romani

Poplavljen Dom kulture Studentski grad, uništeno više od 1.000 knjiga (VIDEO)

10 činjenica o "Dnevniku Ane Frank" koje ni najveći zaljubljenici ne znaju odreda

"Jaje, mleko, voda..." proglašen za najbolji tinejdžerski roman godine

"Ništa nije još izgubljeno. Gubiš nekog samo kada umre": 20 Remarkovih citata o ljubavi i životu

Dragoljub Draža Petrović preporučuje tri knjige čitaocima portala Telegraf

Kada je bio na samom dnu, knjige su ga održale u životu: Sada o njegovom bazaru priča cela Evropa

Ovo je 5 omiljenih distopijskih romana autora “Paklene pomorandže” Entonija Bardžisa

Čeznem da ti kažem najvernije reči: Sa ovim stihovima poistovetiće se svako zaljubljeno srce

Gajila me je žena koja je bila rob mojih roditelja: Jela je ostatke, kažnjavali su je i tukli

Ide maca oko tebe: Pesmice koje su nam pevali roditelji, a zaboravili smo ih

Ma koliko puta da ste pročitali Harija Potera, ovi detalji su vam sigurno promakli

Novi roman "Igre gladi" stiže idućeg maja, a za njim i film. Radnja je već poznata

Pročitajte Domanovićevu pripovetku zbog koje nacionalisti doživljavaju šlog već 117 godina

Dejanu Aleksiću nagrada "Vasko Popa"

Stihovi koje ćete poželeti da čitate svaki dan: Pesma "Oglas" Ivana Ergića

Jadi i muke Gece Kona, najvećeg srpskog izdavača i majke mnogih naših pisaca (FOTO)

Srećan Blumsdej svima koji slave ili kako je jedan dejt postao najčuveniji datum u književnosti

Danas nam je divan dan, Zagoru je rođendan! 58 godina kultnog stripa

Ne možete da se zasitite "Zovem se Crvena"? Onda pravac Sarajevo, jer Orhan Pamuk uskoro stiže

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima