Kako je Balzak u bescenje prodao jedan od prvih romana: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Karikatura Balzaka iz 1850. godine, one u kojoj je preminuo. Njen autor je Feliks Nadar, proslavljeni francuski fotograf, karikaturista, novinar, pisac i balonista. Foto: Wikimedia Commons/gallica.bnf.fr

Onore de Balzak (1799—1850) slavni je francuski pisac koji je preko svojih romana i pripovetki, pre svega onih koji se nalaze u okviru ciklusa pod nazivom „Ljudska komedija“ (franc. La Comédie humaine), u kojem oslikava postnapoleonsko francusko društvo, ostvario snažan uticaj na celokupnu potonju svetsku književnost.

U „Ljudskoj komediji“, u okviru koje se postoji 91 završeno delo i 46 nezavršenih (među kojima ima i onih koje postoje samo kao naslovi, pošto je od samog početka zamislio da ih bude 137), Balzak je prvi na svetu upotrebio „mehanizam“ vraćanja istih likova kroz više dela, koja su smeštena u raznoraznim socijalnim okruženjima, i koja se bave raznim temama i perspektivama.

Zato je Balzak istinski otac realizma u evropskoj literaturi; njegovi likovi su toliko razvijeni i kompleksni, da su mu čak i sporedni potpuno realni, rekli bismo — „ljudski“. Ali pre nego što je postao poznati i priznati autor, često je pod pseudonimima pisao užasne „petparačke“ romane kako bi mogao da preživi, romane bez ikakve umetničke vrednosti, koji su mu međutim poslužili kao svojevrsna vežbaonica, i omogućili mu da razradi i uspostavi svoju legendarnu dnevnu rutinu bez koje ne bi bio u stanju da iznedri „Ljudsku komediju“, samonametnuti monumentalni zadatak.

Crtež Šarla-Anrija Sansona, najpoznatijeg dželata u francuskoj istoriji, urađen za potrebe Balzakove pripovetke "Slučaj iz vremena Terora", koja pripada ciklusu „Ljudska komedija“. Foto: Wikimedia Commons/E. Lampsonius

Čak i kasnije, dok je pisao sva ta silna remek-dela francuske književnosti, muku je mučio sa novcem i večito je smišljao poslovne poduhvate kako bi zaradio pare (recimo, pred kraj života se nosio mišlju da nekakvom „kombinacijom“ poseče osam hiljada hektara šume u Ukrajini, i preveze drva u Francusku radi prodaje), ali su svi redom propadali. Zato je neprestano bio u dugovima; zna se da je aprila 1828. samo rođenoj majci bio dužan 50.000 franaka, a ostalima ko zna koliko.

Dakle, svaki franak mu je bio važan i dragocen, zbog čega ova anegdota ima posebnu težinu. Baš negde u to vreme, verovatno krajem dvadesetih ili početkom tridesetih godina devetnaestog veka, kada je počinjao da istinski krči sebi put ka vrhu literarnog sveta, priča kaže da je rukopis jednog svog romana ponudio izdavačkoj kući koja se valjda zvala „Poslednja vila“.

Izdavač je bio oduševljen onim što je primio pa je odlučio da mladom piscu ponudi basnoslovnih i za njega spasonosnih tri hiljade franaka. Zatražio je adresu; ali videvši da ovaj živi u predgrađu, pomislio je da bi i dve hiljade moglo biti dovoljno, da bi ovaj i sa tim bio zadovoljan.

Kada je ušao u zgradu u kojoj je Balzak živeo, i krenuo da se pentra uz stepenice, shvatio je da bi mogao još da uštedi, da je i hiljadu sasvim pristojna ponuda. Već dok je došao do šestog sprata suma se dodatno snizila; ušavši u bedni stan ubogog pisca, rekao je: „Gospodine Balzak, evo trista franaka za vaš roman“. Balzak, ne znajući koliko je ovaj isprva namerao da ponudi, oberučke je to prihvatio, bez reči protesta.

„Spomenik Balzaku“, Ogist Roden, 1898. Izlivena u bronzi, ova skulptura nalazi se u bašti Muzeja Rodena u pariskom VII arondismanu. Foto: Wikimedia Commons/Jeff Kubina

Pomenusmo maločas Balzakovu legendarnu dnevnu rutinu koja mu je omogućila da u relativno kratkom roku napiše toliko mnogo (imao je samo 51 godinu kada je preminuo), pa nije zgoreg dotaći se i toga; uostalom, rutine slavnih pisaca svim su ljubiteljima književnosti interesantne.

Kako je Balzak radio? Oko pet ili šest sati poslepodne pojeo bi lagani obrok i legao da spava. Probudio bi se oko ponoći, sačekao da se prisabere i „dođe sebi“, pa bi uzeo da piše. Pisao je između jedan i osam ujutru, mada često znatno duže, ponekad i po 15 sati u cugu (tvrdio je da je jednom prilikom radio 48 sati sa samo tri sata odmora između), i to takvom brzinom da postoje neka njegova dela koja su napisana stopom od trideset reči po minutu, kada se to konvertuje na savremenu pisaću mašinu ili računar.

Kako mu je to polazilo za rukom? Konzumirao je nepregledne litre gorke crne kafe. Kaže Balzak: „Kafa vam pada na stomak, i odmah dolazi do opšte komocije. Ideje počinju da se kreću kao bataljoni Velike armije (vojska Prvog francuskog carstva za vreme Napoleona, jedna od najmoćnijih oružanih formacija u istoriji sveta; prim. nov) na bojištu, i dolazi do bitke. Zapamćene stvari stižu u punom galopu, sa zastavama na vetru. Laka konjica poređenja razvija veličanstveni juriš, artiljerija logike hita svojim vozom i municijom, koplja domišljatosti pucaju kao prvoklasni strelci. Simele se dižu, papir je prekriven mastilom; jer borba započinje i biva zaključena bujicom crne vode, baš kao bitka barutom“.

(P. L.)